U svetu katkad manične potrage za prečicama i što hitrijim dijagnozama, moglo bi se (uz podosta ograde) reći da španski film Dobar šef (El buen patrón), koji je, uz osetno kašnjenje, prošle sedmice napokon stigao u širu bioskopsku distribuciju i u našoj zemlji, donosi još jednu varijaciju na savremeno viđenje priče o primenjenim tehnikama vladanja, a onda neretko i manipulisanja potčinjenima, viđenje koje, eto, ne mora da u potpunosti bude lišeno duha i šarma. Međutim, ovaj film scenariste i reditelja Fernanda Leona de Aranoe, kao i svaki zdrav i prav, a pre svega odličan film, u narativnoj ravni pod izgovorom manje, svedenije priče o konkretizovanim likovima u jednako detaljistički opisanoj situaciji, koja dakako mora biti i dobrano oneobičena u odnosu na očekivano i već silinu puta rabljeno, gledaoca daruje i uvodi u znatno opsežniju i relevantniju priču, uz sve pomenuto kadru da iz što svežije i zanimljivije vizure “progovori” i koju smislenu, a što da ne i duhovitu i zabavnu o ljudskoj prirodi, dominantnim naravima ovog ili onog trenutka u kome se data priča zbiva, a onda posledično i o ljudskom usudu.
Fernando Leon de Aranoa ovog puta to činu u vidu i u ruhu komedije (kako film odmiče uz sve mračnije valere, ali i dalje u sigurnom maniru poletne i šarmantne komedije naravi), sa žižom na Hulija Blanka, vlasnika i upravnika manje porodične imperije u vidu funkcionalne i uspešne fabrike raznoraznih vaga za tačno merenje. Njega u Dobrom šefu (što je kota koja do poslednjih sekvenci i priče i filma biva njegov opsesivni cilj) zapravo vrlo često zatičemo u očito nekom od prelomnih trenutaka u karijeri – njegovo profitabilno preduzeće na samo da je par koraka od osvajanja još jednog u zbilja dugom nizu društvenih i/ili esnafskih priznanja (a čitavim tokom filma De Aranoa nas za to priprema prizorom zida u Hulijevom domu sa brižljivo odvojenim mestom za novu nagradu koja, kako se očekuje, uskoro treba da pristigne, a što je aktuelna neuralgična tačka u, reklo bi se, snađeno-spokojnom Blankovom životu). Da bi obezbedio narečenu pobedu, Blanko (u slobodnom prevodu to prezime bi metaforički i posrbljeno zvučalo znakovito – Prazniković) je nameran da reši sve tekuće probleme u životima svojih radnika i saradnika, a njih nije da nema… Scenarista-reditelj već u toj ravni pokazuje klasu i zavidnu autorsku i izvođačku formu – suptilnim koracima i znalački gradiranim i na pravim mestima izvariranim ritmom pripovedanja širi narativni vizir, te iz tog solidnog i uverljivog temelja problemske i komedije naravi Dobar šef umešno i elegantno izrasta u priču sa znatno širim i značenjski sugestivnijim fonom, a povest dobija nove začkoljice i rukavce – Hulio tako dobija zgodnu priliku za novu preljubu, pa još sa znatno mlađom pripravnicom, otpušteni radnik mu zauzima brzopoteznu pobunjeničku busiju tačno naspram ulaza u to preduzeće koje Hulio vidi kao opipljiv dokaz mogućnosti postojanja barem privida harmonije i naoko pogibljenog altruizma za sve, uvek i svugde, dok se ram za portert glavnog aktera ove priče širi sve više da bi poprimio i dovoljno jasne naznake okoštalog i nepopravljivog narcisizma, podno ili povrh svega ostalog, oličenog i u gorućoj i svakako autoritativnoj potrebi da se bude bespogovorno voljen, uz očajnički čeličan stisak nad dizginama kojima treba kontrolisati sve, a kanda ponajviše ono što “vlasnika” tog mahnitog nagona uopšte ne bi ni trebalo da se tiče, kao i ono što bi bez daljeg trebalo da ostane daleko van opsega interesovanja tog bespogovornog i ostrašćenog gospodara svih iole obližnjih sudbina.
Poslednja rečenica bi trebalo da bude dovoljno ilustrativna da nam precizno ukaže šta to Dobrog šefa čini značenjski relevantnim i za ovo naše sada, dakle, mimo granica Španije i njenih kulturoloških satelita. Hulio Blanko, u razigranom i energičnom tumačenju poslednjih godina u američkim produkcijama vidno umornog, pa donekle i nezainteresovanog i u raljama sopstvenog manirizma zatočenog Havijera Bardema, iako pred očima gledateljstva izrasta u sve mračniju i po okruženje pogubniju napast, ipak sve do kraja zadržava neupitno obličje možda i tipičnog izdanka svog doba, posebno kada se imaju u vidu varijeteti koji se javljaju tu, u gornjim/višim sferama odlučivanja. Blanko naprosto mora da vlada situacijom i sudbinama drugih/ostalih, to je nakana i navada koja je duboko srasla u samu srž njegovog možda već u nekom prazametku diskutabilnog, kanda i sociopatskog karaktera. Moglo bi se reći da je tako nešto (naravno, u vidu puke koincidencije i sinhroniciteta) imala nobelovka Olga Tokarčuk u eseju O Dajmonionu i drugim spisateljskim motivacijama u zbirci Blagi pripovedač (prevela Milica Markić, nedavno objavio Službeni glasnik), kada ističe i sledeće: “Danas vlada potpuno druga filozofija – preuzmi stvar u svoje ruke, pa i kad nisu previše vešte i radne, važno je da se lako stisnu u pesnicu. Sam drži sve konce, budi kovač svoje sudbine, meri tako da ti bude potaman – takvi i slični slogani gotovo su se pretvorili u kategorički imperativ, koji je, ipak, mnoge unesrećio. Nisi uspela? Sama si kriva – bila si nedovoljno odlučna, sposobna, suviše lenja…”
Fernando Leon de Aranoa stiže do cilja ne žrtvujući ama baš ništa iole relevantno niti po priču koju je besprekorno i u zavidnom stilskom ruhu ovde uspeo da uobliči, očisti od efemernosti i truizama i ispripoveda, niti po oštricu vlastite satire čija je meta čitav svet ustrojen upravo po meri onih najnezajažljivijih među nama, niti po krajnji oblik filma koji odlično funkcioniše i kada ga postavimo na tas na kome treba odmeriti kvalitet i značaj ostvarenja čijim je autorima pošlo za rukom da svoja dela nametnu i kao repertoarske naslove za širu ili “opštiju” publiku. Bardem i De Aranoa ovde su sarađivali po treći put – nakon odličnog spoja socijalne drame, naturalizma, melanholičnosti i poetičnosti u Ponedeljcima na suncu s početka ovog milenijuma, te ne baš najuspelijeg primera aproprijacije holivudskih stilema i rešenja u nedorečenom ostvarenju Voleti Pabla pre nekoliko godina, ovaj dvojac je u Dobrom šefu ponovo na samom tronu, uz punu upotrebu potencijala umetnički profilisanog filma da snažno i celishodno iskorači iz svog neretko samodovoljnog i onda dobrim delom i narcisističkog zabata, te ponudi nešto što je istovremeno i pitko i inteligentno i promućurno. Povrh svega drugog.
