U zadnji čas

Gotovo dve decenije traje prekid normalne komunikacije između Srba i Hrvata. Prvo je pukla slika na tv-ekranima, pa zatim ton, pa je počela pucnjava. Nakon kakve-takve normalizacije, estrada je uspostavila bratstvo i jedinstvo u razmeni tezgi, dok smo najmanje i najređe mogli da vidimo vrhunske umetnike. Postalo je normalno da jedni o drugima saznajemo preko nemuštih tv-dopisništava, RTS i HRT preko plota prepisuju jedni od drugih u tihom nadmetanju za titulu medijskog lidera u regionu. Kao i svuda, presudiće u finalu količina novca od pretplate jer se kvalitet javnih servisa, nažalost, meri količinom komercijalnih programa – i u Srbiji i u Hrvatskoj.

Međutim, kada kod nas zaluta neki „njihov“ ili neki „naš“ ode u Zagreb, predstoji mu takozvana – medijska tv-turneja. Mi smo im do sada uspešno slali teniserke i tenisere, a oni nama šlager pevačice i pevače. Mi njima Jelenu, Anu i Novaka, oni nama Ninu Badrić i Arsena. U ovakvim situacijama, hteli ili ne, ljudi postaju ambasadori ili tačnije glasnici koje ovdašnja ili ondašnja javnost (zavisi samo sa koje strane tarabe stojite) zapitkuje o svemu i svačemu. Brzo se iscrpi tema gostovanja, koncert ili meč, a zatim kao da poznanicima u nekoj dalekoj zemlji opisujete kako su njihovi sa druge strane sinjega mora ili iza devet brda i devet gora. Kakve su cene, kako se živi, ‘oće li opet biti rata, jel video i čuo onog ili onu i tako dalje. Ukoliko sedite pred televizorom, mogli ste pratiti kretanje Nine Badrić po televizijama u Beogradu pred njen nastup u Sava centru. Sećam se kako smo svojevremeno znali sve o ljubavnim i poslovnim aferama Nives Celzijus, Alke Vujice, Severine, ili planovima Tončija Huljića. U Zagrebu je istini za volju manje ovakvih gostovanja, manje je i tv-programa, ali u tabloidima polovina tema je iz Srbije. Obrni-okreni, čak i kroz žutu štampu, koja je postala surogat kulturne razmene, pokazuje se da ne možemo jedni bez drugih, a da su informacije u suštini filtrirane, obesmišljene, servirane na kašičicu – što obe vlasti dovodi u poziciju kontrole i manipulacije.

Zato je više nego dragocena bila medijska tv-tura koju je protekle nedelje na beogradskim televizijama imao Igor Mandić. Čovek je jedan od retkih hrvatskih intelektualaca koji praktično nije ni prekidao kontakt sa Beogradom, a ovoga puta je došao da promoviše svoju autobiografiju koja se zove U zadnji čas. Prvo smo ga videli kao gosta u „Utisku nedelje“, uoči dana Titove smrti (4. maj al’ bez sirene), a zatim u kasnom noćnom terminu u „Nivou 23“ Studija B. Kad dečica legnu, kad na televiziji može i da izleti poneki sočniji izraz, Igor Mandić nam je bio taj dragi glasnik duha. Dobar glasnik je kao nosilac virusa, jer vesti ne moraju niti su uvek lepe i frizirane, za to postoje državne televizije. Mandić nam je pričao o prošlosti (ni lepšoj ni ružnijoj) uz retku osobinu starijih intelektualaca da pored svojih uspeha hrabro nabrajaju svoje vlastite zablude, gluparije i promašaje. Da nije tako, ne bih mu verovao, jer bi ličio na člana nekakve državne delegacije. Gostovanje na Studiju B, sa čašom u ruci, razvezanog jezika bilo je najzanimljivije jer je zaista podsetilo na zvezdani trenutak 3K, gde su Igor Mandić i Tirke pravili intelektualni rialiti šou, dakako uz uticaj alkohola, ali uz jasnu ogradu da alkohol ne može biti kreativan recept za dobru televiziju. Glupost ostaje glupa, i pijana i trezna, samo se glupani u pijanom stanju, reč po reč – lakše u’vate za vratove. Tako smo se divno proveli i mi pred ekranima, bez potrebe da se pripiti ljubimo u nekakvom novokomponovanom bratstvu i jedinstvu, nekako baš na dan Titove smrti. U realnom životu, stotine hiljada pa–pa proletera izjahalo je na Uranak, kao u pesmi grupe Haustor, sa klincima mandolincima i debelim ženama. Svuda je cvrčao roštilj, reporteri su postavljali cvrcnutim sagovornicima glupa pitanja o smislu i značaju Prvog maja!!! Ne mogu zaboraviti klinca u kadru (u drugom planu) kako u 9 ujutro na Košutnjaku mačetom pokušava da iscepa panj za potpalu roštilja. Ovaj neočekivani hedonizam je zbunio političare, medije ali i sindikalce. Naši radnici kao da su poželeli da se pristojno najedu pre nego što stupe u štrajk glađu, jer oni dobro znaju i osećaju da stvari ne stoje baš najbolje. Dobro kaže Mandić – U zadnji čas.