Gotovo dve decenije traje prekid normalne komunikacije između Srba i Hrvata. Prvo je pukla slika na tv-ekranima, pa zatim ton, pa je počela pucnjava. Nakon kakve-takve normalizacije, estrada je uspostavila bratstvo i jedinstvo u razmeni tezgi, dok smo najmanje i najređe mogli da vidimo vrhunske umetnike. Postalo je normalno da jedni o drugima saznajemo preko nemuštih tv-dopisništava, RTS i HRT preko plota prepisuju jedni od drugih u tihom nadmetanju za titulu medijskog lidera u regionu. Kao i svuda, presudiće u finalu količina novca od pretplate jer se kvalitet javnih servisa, nažalost, meri količinom komercijalnih programa – i u Srbiji i u Hrvatskoj.
Međutim, kada kod nas zaluta neki „njihov“ ili neki „naš“ ode u Zagreb, predstoji mu takozvana – medijska tv-turneja. Mi smo im do sada uspešno slali teniserke i tenisere, a oni nama šlager pevačice i pevače. Mi njima Jelenu, Anu i Novaka, oni nama Ninu Badrić i Arsena. U ovakvim situacijama, hteli ili ne, ljudi postaju ambasadori ili tačnije glasnici koje ovdašnja ili ondašnja javnost (zavisi samo sa koje strane tarabe stojite) zapitkuje o svemu i svačemu. Brzo se iscrpi tema gostovanja, koncert ili meč, a zatim kao da poznanicima u nekoj dalekoj zemlji opisujete kako su njihovi sa druge strane sinjega mora ili iza devet brda i devet gora. Kakve su cene, kako se živi, ‘oće li opet biti rata, jel video i čuo onog ili onu i tako dalje. Ukoliko sedite pred televizorom, mogli ste pratiti kretanje Nine Badrić po televizijama u Beogradu pred njen nastup u Sava centru. Sećam se kako smo svojevremeno znali sve o ljubavnim i poslovnim aferama Nives Celzijus, Alke Vujice, Severine, ili planovima Tončija Huljića. U Zagrebu je istini za volju manje ovakvih gostovanja, manje je i tv-programa, ali u tabloidima polovina tema je iz Srbije. Obrni-okreni, čak i kroz žutu štampu, koja je postala surogat kulturne razmene, pokazuje se da ne možemo jedni bez drugih, a da su informacije u suštini filtrirane, obesmišljene, servirane na kašičicu – što obe vlasti dovodi u poziciju kontrole i manipulacije.
Zato je više nego dragocena bila medijska tv-tura koju je protekle nedelje na beogradskim televizijama imao Igor Mandić. Čovek je jedan od retkih hrvatskih intelektualaca koji praktično nije ni prekidao kontakt sa Beogradom, a ovoga puta je došao da promoviše svoju autobiografiju koja se zove U zadnji čas. Prvo smo ga videli kao gosta u „Utisku nedelje“, uoči dana Titove smrti (4. maj al’ bez sirene), a zatim u kasnom noćnom terminu u „Nivou 23“ Studija B. Kad dečica legnu, kad na televiziji može i da izleti poneki sočniji izraz, Igor Mandić nam je bio taj dragi glasnik duha. Dobar glasnik je kao nosilac virusa, jer vesti ne moraju niti su uvek lepe i frizirane, za to postoje državne televizije. Mandić nam je pričao o prošlosti (ni lepšoj ni ružnijoj) uz retku osobinu starijih intelektualaca da pored svojih uspeha hrabro nabrajaju svoje vlastite zablude, gluparije i promašaje. Da nije tako, ne bih mu verovao, jer bi ličio na člana nekakve državne delegacije. Gostovanje na Studiju B, sa čašom u ruci, razvezanog jezika bilo je najzanimljivije jer je zaista podsetilo na zvezdani trenutak 3K, gde su Igor Mandić i Tirke pravili intelektualni rialiti šou, dakako uz uticaj alkohola, ali uz jasnu ogradu da alkohol ne može biti kreativan recept za dobru televiziju. Glupost ostaje glupa, i pijana i trezna, samo se glupani u pijanom stanju, reč po reč – lakše u’vate za vratove. Tako smo se divno proveli i mi pred ekranima, bez potrebe da se pripiti ljubimo u nekakvom novokomponovanom bratstvu i jedinstvu, nekako baš na dan Titove smrti. U realnom životu, stotine hiljada pa–pa proletera izjahalo je na Uranak, kao u pesmi grupe Haustor, sa klincima mandolincima i debelim ženama. Svuda je cvrčao roštilj, reporteri su postavljali cvrcnutim sagovornicima glupa pitanja o smislu i značaju Prvog maja!!! Ne mogu zaboraviti klinca u kadru (u drugom planu) kako u 9 ujutro na Košutnjaku mačetom pokušava da iscepa panj za potpalu roštilja. Ovaj neočekivani hedonizam je zbunio političare, medije ali i sindikalce. Naši radnici kao da su poželeli da se pristojno najedu pre nego što stupe u štrajk glađu, jer oni dobro znaju i osećaju da stvari ne stoje baš najbolje. Dobro kaže Mandić – U zadnji čas.
Srbija i Grad Niš poslednjih godina prosečno su prihodovali zahvaljujući Nišvilu godišnje 384 miliona dinara. Država kao da to ne želi da zna, kaže Ivan Blagojević direktor Nišvila
Zašto Ministarstvo kulture smatra da su programi Nišvila i Kolarčeve zadužbine manji javni interes od recimo Čukafesta i Savamalskog koncerta
Ljiljana Pekić, arhitekta i životna saputnica književnika Borislava Pekića, preminula je u 94. godini
Između zvezda i mora, na Letnjoj pozornici pevala je Josipa. I bilo je čarobno. Biće toga još na Hvar Summer Fest-u
Na dva festivala u BiH, prošle nedelje srpski dugometražni filmovi „Izlet“, „Karmadona“ i dokumentarni „Iza osmeha“ osvojili su četiri nagrade
Hoće li će Veslin Milić biti proglašen u tabloidima za „blokadera“? Da li je njegova krivična prijava protiv Marka Krička poruka za Aleksandra Vučića? I, ako jeste, mogu li se očekivati nove kamare prljavog veša iz MUP-a?
Predsednik Aleksandar Vučić opet kaže da će priznati poraz i čestitati jer će „blokaderi“ pobediti. On bi time da istera zeca iz šume, ali niko sa druge strane nije dužan da obeća Vučiću sličnu čestitku
Zašto Šapić legalizira batinaše u Beogradu? Zbog čega je šešeljizam ideologija vlasti? I šta Vučić poručuje narodu
Sve naprednjačke kampanje: Pevaj i kad ti se plače
Raja pod šatru, a oni u Dubai Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
