Strip, život, smrt – upravo tako glasi naslov monografije o strip crtaču Veljku Kockaru, objavljene u Pančevu sad već udaljene 2009. godine. Monografiju je priredio najbolji poznavalac istorije jugoslovenskog i srpskog stripa Zdravko Zupan, a predgovor napisao urednik izdanja Saša Rakezić alias Aleksandar Zograf. Pominjem obojicu i zato da bih istakao kako bez njihovog truda i saradnje verovatno ne bismo znali ništa o Veljku Kockaru.
JEDAN TRAGIČAN ŽIVOT: Kako kaže Zupan u monografiji posvećenoj kratkom i tragičnom životu i zanimljivom strip stvaralaštvu Veljka Kockara, za ovo neobično ime saznao je od jednog drugog crtača (i kolekcionara stripova) – Dragana Kalmarevića. U 60-im godinama prošlog veka Kalmarević je na sebe skrenuo pažnju stripom Šuma gori (po prozi Džeka Londona) u Zenitu i sveščicom Deseti dan, koja je izašla u ediciji Nikad robom. Ali, Zdravko Zupan je to znao, Kalmarević je, još kao vrlo mlad čovek počeo da se zanima stripom, pa je, verovatno da bi impresionirao Zdravka i njegovog prijatelja, crtača Askanija Popovića, tvrdio da su neki radovi iz predratnih revija njegovo delo, posebno oni potpisani imenima Marijan Ebner i Veljko Kockar.
Prikupljajući decenijama podatke za svoju Istoriju jugoslovenskog stripa, Zupan je nešto docnije stigao i do ostarelog crtača Radomira Perice, čije ime je, takođe, zapazio na predratnim izdanjima. Tu je sa zaprepaštenjem doznao da Veljko Kockar nije pseudonim Kalmarevića, nego da je postojao crtač s tim imenom i prezimenom koji je sa još stotinak građana streljan u Beogradu odmah nakon oslobođenja! Uporan i agilan, Zdravko Zupan je ubrzo na stranicama „Politike“ iz novembra 1944. na spisku streljanih građana, pod brojem 37, otkrio ime Veljka Kockara. Uz crtačevo ime stajalo je šturo obaveštenje da je „bio student tehnike, agent Gestapoa i da se istakao u širenju laži i kleveta protiv Narodnooslobodilačkog pokreta“. Desetak godina docnije Zupan je u Arhivu Beograda „zavirio“ u pedantni spisak Gestapoa sa imenima nemačkih saradnika. Tamo nije bilo imena Veljka Kockara.
Priča je počela da uznemirava Zupana. U beskrajnom nizu svojih aktivnosti, on je godinama postepeno tragajući, saznao da je Veljko Kockar rođen 15. jula 1920. u Osijeku i da je u Beograd stigao septembra 1935, gde je naredne tri godine išao u školu. Krajem 1938. objavio je prvi strip na stranicama beogradskog strip lista „Paja Patak“. (Interesantno je da su u istom listu sarađivala još dva Osječanina – Sebastijan Lehner i Marijan Ebner!) Zbog kratkovekosti lista mladi crtač nije uspeo da završi svoj prvi strip Osveta kraljice Tao–Maj. I pored krutosti crteža, Zupan je zapazio talenat mladog Kockara, još uočljiviji na nekoliko naslovnica koje je nacrtao za isti list. Usledila je tajanstvena pauza u stvaralaštvu Veljka Kockara i on se ponovo javlja tek oktobra 1941. U ilustrovanom listu „Dom i svet“ izašla je jedna tabla karikaturalnog stripa čiji je glavni junak antropomorfni kaktus sa imenom Bata!
Svoje najbolje stripove Veljko Kockar će nacrtati i objaviti u drugoj polovini 1942. u tzv. Strip knjizi. Pored dve zanimljive bajke, Čarobni prsten i Zlatan cvet, nacrtao je i epizodu o avanturama dva ugursuza s naslovom Raja i Gaja, u „Malom zabavniku“, kao i novi crtani rad o Kaktus Bati Otmica male Zlate, potom i avanturistički strip Borba u prašumi. Sledeće godine, dok je rat besneo, mladi crtač je započeo stripove Dr Pjer i Kopači zlata. Nije ih okončao jer su izdanja u kojima se javljao brzo propala.
NA DVA „RAZBOJA„: U monografiji o Veljku Kockaru, Zdravko Zupan ističe neobičnu činjenicu da je mladi crtač istovremeno radio u realističkom i karikaturalnom maniru. U prvom slučaju talentovano se oslanjao na Rejmonda i Fostera, u drugom je vidljiv uticaj Diznija i njegovih crtača. Mekota njegove linije, pogotovo u dve završene bajke, podseća nas na Đorđa Lobačeva. Jednaku okretnost i talenat Veljko Kockar je pokazao i u erotskim karikaturama koje je nacrtao za Bodljikavo prase, pokušavajući da u okupiranom Beogradu nekako sastavi kraj s krajem i preživi rat.
Pažljiv i pedantan, Zdravko Zupan je kao poznavalac ogromnog broja okupacijskih izdanja, na kraju svog predgovora monografiji napisao da nije pronašao nijedan jedini Kockarev strip ili karikaturu nastale u vreme Drugog svetskog rata sa političkim ili ideološkim konotacijama koje bi mogle da ga koštaju glave. Ipak, on je u 25. godini streljan nekoliko dana posle oslobođenja, sa šturim i stereotipnim „objašnjenjem“ o izdaji i kolaboraciji.
Cela tragična istorija o smrti talentovanog Veljka Kockara možda se okončava jednom pričom velikog crtača Milorada Dobrića, koji je, dve decenije kasnije, ispričao Zupanu da se tokom 60-ih u redakciji „Ježa“ pojavio „čovek iz provincije“, direktor neke firme, koji se hvalisao kako je on doprineo streljanju Veljka Kockara! Dobrić, tvorac Inspektora Žuće, Slavuja Gliše i Ljube Trube, kaže da je samo mogao da opsuje.
DA SE NE ZABORAVI: Stazom koju je otkrio Zdravko Zupan produžio je Saša Rakezić, predgovornik pomenute monografije i njen urednik u pančevačkom izdanju. Sa istom ili većom upornošću, on je posle objavljivanja knjige Veljko Kockar – strip, život, smrt, nastavio da traga za podacima o Kockaru i ljudima koji su ga eventualno poznavali. Tako je stigao do Osjeka i starije sestre Veljka Kockara Jovanke, koja je još uvek bila živa i dobro se sećala svog za crtanje talentovanog brata, kao i do jednog njegovog kolege iz škole, Emila Šuha. Takođe, otišao je do osječkog groblja gde je na porodičnoj grobnici Kockarevih u kamenu urezano i ime Veljka Kockara (mada se njegov pravi grob ne zna)!
O ovim stvarima i mnogim drugim koje su u vezi sa tragično-dramatičnom pričom govori film Đorđa Markovića The Final Adventure od Kaktus Kid. Scenario je po priči koju su sledili Zupan i Rakezić uobličio Vladimir Simić. Film je sniman 7-8 godina i on je u svom nastajanju pratio otkrivanje novih činjenica o životu, umetnosti i sudbini Veljka Kockara. Reč je o hibridnom žanrovskom ostvarenju koje kombinuje dokumentarni i igrani film sa animiranim filmom, baveći se Kockarom ali i sudbinom ljudi na Balkanu, a sve u okviru detekcijskog koncepta. Odlično snimljen, dinamičan i sa vrlo dobrim tajmingom, film za naratora ima Sašu Rakezića alias Aleksandra Zografa, ne samo najupućenijeg čoveka u celu priču, nego stripskog umetnika koji je i najzaslužniji za nastanak cele „epopeje“.
Pred oči gledalaca Markovićev film dovodi, sem Saše Rakezića, Zdravka Zupana, Zorana Đukanovića i Mirka Ilića, kao i Roberta Kramba i Čarlsa Alversona, Rakezićeve kolege i prijatelje iz sveta devete umetnosti, koji se i sami uključuju u neobičnu i podsticajnu priču o sudbini umetnika u smutnim vremenima. U filmu se pojavljuju Jovan Ćirilov, Nikola Majdak i Bubiša Simić, koji iznose vlastita iskustva sa ratom, sa okupacijom ali i sa oslobodiocima. Važnu ulogu u dokumentacijskoj podlozi cele priče i jednom mogućem obliku njenog tumačenja – od uzroka do posledica – imaju istoričari Kosta Nikolić i Srđan Cvetković. Nikolić tumači okupacijske plakate, rađene po nemačkim modelima, u beogradskom studiju Konstantina Kuznjecova (gde tinja i iskra sumnje da je mladi i siromašni crtač radio da bi preživeo). Sa druge strane, Cvetković je pomogao autorima filma da pronađu i snime spiskove streljanih, sa objašnjenjima zašto su pojedini ljudi, među njima i nesrećni Kockar, ubijeni bez suđenja. Svoje svetlo na ove događaje, iz insajderske pozicije, daje i Milan Trešnjić, koji je krajem Drugog svetskog rata radio u OZNI. Pred kraj filma videćemo i razgovor Rakezića sa Predragom Koraksićem, koji će izneti svoje iskustvo sa totalitarnim režimom Slobodana Miloševića, pokušavajući da razume zašto je, kao jedan od simbola otpora, bio „tolerisan“. Tu negde će iskrsnuti i paralela sa sudbinom karikaturista iz Šarli ebdoa, koji su kao i Kockar, ali u jednom drugom kontekstu i zbog drugih razloga, surovo pobijeni, mnogo godina docnije.
Scenario vrlo dobro prati Rakezićevu strast da polazeći od malih, skoro izgubljenih artefakata (često pronađenih na buvljaku) rekonstruiše fenomene istorije i duha vremena i pokuša da ih razume. Naslućivanje velikog u malom, često pronađenog slučajno, gde „razum ima ograničen pristup“, bilo je narativno gorivo za Sašu Rakezića i on je, i sam otkrivajući činjenice, nenametljivo vodio naraciju i sam film, ka kraju.
Film Poslednja avantura Kaktusa Bate, snimljen i animiran na visoko profesionalnom nivou, zanimljiv je na svaki a uzbudljiv na jedan poseban način – te nije čudo što otvara ovogodišnji Beldoks.
