Muzej Jugoslavije i KC Grad promovisali su prošle nedelje u Beogradu ploču, muzičku kompilaciju i projekat „Socijalistički disko: ples iza jugoslavenske baršunaste zavese 1977–1987.“ koju su pažljivo složili Leri Ahel i Željko Luketić (Fox & His Friends 2018) kao nastavak istraživanja disko-muzike i plesne kulture u Jugoslaviji započetog pre tri godine u Zagrebu izložbama „Druga strana groznice subotnje večeri: Socijalistička disco kultura 1977–1983. – Utjecaji, uzori i inovatori“ i „Socijalistička disco kultura – vizualni jezik diska 1977–1983.“ koje je postavio Željko Luketić.
Obnovljena interesovanja za disko su odjek globalnih trendova otkrivanja, recikliranja, raznih revalorizacija i rekontekstualizacija proizvoda popularne kulture a posebno muzike, priznavanja diska kao mitskog pretka današnje klupske kulture, te opšteg porasta interesovanja za period socijalističke Jugoslavije.
Disko je postao globalni muzički, plesni te u izvesnoj meri društveno-kulturni fenomen, tek nakon filma Groznica subotnje večeri (1977) sa Džonom Travoltom u glavnoj ulozi i saundtrekom na kome su dominirali Bee Gees sa nepobedivim plesnim hitovima Stayin’ Alive, Night Fever i You Should Be Dancing, kuvajući se prethodno nekoliko godina u njujorškim klubovima, kao nesputana i inkluzivna zabava za sve, gde su do izražaja dolazili manjinski identiteti i seksualne različitosti.
No vrlo je teško definisati šta je disko-muzika, za neke je to samo nastavak soula sa istaknutim ritmom, za druge naprosto metažanr koji, kao i rok muzika, pokriva vrlo širok spektar podžanrova koji imaju kao minimalnu zajedničku karakteristiku naglašen četvoročetvrtinski ritam. Kako su u Jugoslaviju stvari stizale sa malim zakašnjenjem, u drugoj polovini sedamdesetih, pa čak i početkom osamdesetih, naporedo su, zgusnute u vremenu, kod široke publike bile aktuelne sve vrste muzike. Dok su u velikim urbanim centrima, gde je postojao veći broj mesta za izlazak, diskoteke mogle da se stilski profilišu i orijentišu samo na najnovije disko-hitove, u manjim je disk-džokej morao da pazi na različite ukuse, pa je muzika često puštana u blokovima, uz neizostavan blok sa sentišima za ples, da bi zainteresovane strane mogle da ostvare bliskiji kontakt. Tako je lokalni jugoslovenski di-džej oduvek bio eklektičan, što je u svetu postalo cenjena veština znatno kasnije.
Dva Jugoslovena su dala i doprinos razvoju disko-muzike. Subotičanin, Mađar, Silvester Levaj, kompozitor i muzičar, obreo se početkom sedamdesetih u Minhenu, odakle je 1975. lansirao, svetski hit Fly Robin Fly u izvođenju Silver Convention koji je napravio ršum u Americi i imao ulogu u daljem profilisanju disko-muzike, posebno podžanra poznatog kao „euro-disco“, jer se pojavio neznatno pre Done Samer i grupe Boney M. A Beganu Čekiću, Crnogorcu, Bošnjaku iz Gusinja je uspelo ono što je ultimativna fantazija urbanog Beograda – biti u epicentru njujorških muzičkih zbivanja. Stigao je u Njujork ranih sedamdesetih, bio je stacioniran u Bruklinu, bavio se trgovinom. Krajem decenije za tren oka je shvatio da se dešava nešto novo – oštriji disko-zvuk, duži remiksi, hip-hop, elektro – pokrenuo je izdavačku kuću „BC records“ orijentisanu samo na maksi singlove koji „rade“ u diskotekama, uposlio inovativnog didžeja i remiksera Ti Skota, te zatrpao Njujork i svet hrpom sjajnih verzija i remiksa već objavljenih stvari, postavljajući temelje današnjoj disko „reedit“ maniji. Usput je odlično zaradio. Nestao je sa scene sredinom osamdesetih, možda i zbog previše slobodnog shvatanja autorskih prava, a onda se pojavio godinama kasnije kao menadžer Ekrema Jevrića. I jedna velika disko romansa se takođe vezuje za Jugoslaviju, bila je to svadba Bobija Farela iz Boney M. i osamnaestogodišnje makedonske Romkinje Jasmine Šaban, gastarbajterske ćerke, koja se odigrala 1981. u Skoplju.
Diskoteka je mesto gde se pleše u društvu, uz muziku koja se pušta sa ploča.
Možda je specifičnost Jugoslavije da je do eksplozije disko klubova došlo pre disko groznice, možda zbog toga što je retko bilo stranih koncerata, a ni nosači zvuka nisu bili svima lako dostupni, pa su diskoteke bile najzgodnije i najekonomičnije rešenje za uživanje u neodoljivoj zapadnoj pop muzici. Sa druge strane pružale su i dobru priliku za brzu i veliku zaradu. Reč „disko“ se, prema dosadašnjim saznanjima, možda i prvi put u svetu pojavila u naslovu pesme U tami disko kluba YU grupe, 1972. godine. U SAD i Britaniji, reč „disko“ se u naslovima pojavljuje tek 1974. a znatno češće 1975.
Nasuprot rasprostranjenom uverenju, diskoteka „Kod Laze Šećera“, otvorena u Beogradu 1967, ipak nije prva u Jugoslaviji. U Rijeci je još 1957. godine bio otvoren klub „Husar“ koji je prvi u zemlji, a i znatno šire, imao kao program „ples sa ploča“. Sledeći kandidat za laskavu titulu je diskoteka „Amfora“ otvorena 1964. u Jelsi na Hvaru, a prvi klub koji je u svom nazivu imao reč „disko“ bio je „Disco Club 57“ otvoren 1967. u Opatiji. Krajem šezdesetih niklo je više diskoteka, pogotovo na primorju i u velikim gradovima, tako je 1967. osim Beograda, diskoteku imao i Novi Sad, zvala se „Piping Tomb“. Kod nas najduže u kontinuitetu radi diskoteka Kluba studenata tehnike u Beogradu, KST, pokrenuta 1969, dok je sam klub osnovan znatno ranije. Od ranih sedamdesetih u Jugoslaviji dolazi do pravog procvata diskoteka, koje postaju jedan od prvih simboličkih prostora potpuno konstruisanih i osvojenih od strane mladih, tako da se i u uglednoj analitičkoj štampi, npr. NIN-u, mogao 1972. najaviti kraj ere igranki sa živom muzikom i početak nečeg novog – diska! Beogradski „Cepelin“ otvoren na Tašu 1971. bio je čudo za svoje vreme i još dobar niz godina, a vredi pomenuti i neobične konceptualne pokušaje koji nisu duže zaživeli, kao što je otvaranje diskoteke „Žuta podmornica“ u pravoj-pravcatoj podmornici u Dubrovniku.
Nakon većih urbanih i turističkih centara diskoteke su krenule da niču na sve strane. Obično su bile u okviru već postojećih turističkih i ugostiteljskih preduzeća, hotela, restorana, kafana, sportskih društava i raznih sportskih objekata, fakulteta, domova omladine, domova kulture, pa i mesnih zajednica. Samoupravna društvena struktura se u ovom slučaju pokazala mnogo manje restriktivnom nego što se to misli. U mnogim manjim sredinama mladi su se mogli osloniti na lokalnu omladinsku organizaciju i Dom omladine. Tako nastale diskoteke bile su integrisane u širu delatnost Doma omladine, gde su osim „plesa uz ploče“ organizovani razni drugi programi, posebno koncerti lokalnih bendova, gostovanja slavnih jugoslovenskih grupa, matinei za baš mlade, filmske projekcije, pozorišne predstave, večeri poezije, tribine. Disk džokej je u nekoj manjoj sredini bio i lokalni organizator i promoter i voditelj na lokalnom radiju, pravi spiritus movens lokalne scene, mogli bismo reći pravi omladinski aktivista. Delatnost se širila i na okolne varošice i sela, sa opremom spakovanom u kombi, hrpama ploča i dobrim raspoloženjem, grupa disk džokeja je stizala svuda da razdrma i oduševi učmalu omladinu, bivajući pravi pandan famoznom jamajčanskom pokretnom saund-sistemu. Puštanjem muzike takođe moglo se doći do besplatnog letovanje na moru, ili bar provoda u nekom kampu akcijaša.
Ko su najveće zvezde i najbolje stvari jugoslovenskog diska? Teško je reći, ali između 1977. i 1980, imajući u vidu hitove i imidž Zdravka Čolića, kao i turneju „Putujući zemljotres“, koja se završila 5. septembra 1978. na beogradskoj Marakani pred 70.000 ljudi, o čemu je snimljen film, pa potom pretočen u televizijsku seriju, te izdata i knjiga, uz bezbroj Čolinih postera – najveća zvezda bi mogao biti Čolić. U muzičkom i konceptualnom smislu disko-fank-bugi remek-delo je svakako Žur Bobana Petrovića (ZKP RTVL 1981, Mascom 2007). Najneobičnije otkriće je makedonski Albanac iz Debra, Arijan Kerliju, koji se bio obreo u Njujorku, upio zvuk, snimio četiri pesme te za PGP RTB 1981. izdao vrlo solidan mini-album sa fantastičnom pesmom Lutaš velikim gradom (Reizdanje nažalost ne donosi PGP nego francuski „Favourite“ 2017). Leri i Željko su otkrili još jednu Arijanovu stvar, Do poslednjeg daha, i ubacili je na kompilaciju „Socijalistički disko“, te za sada njegov poznat opus čini pet snimaka.
Vratimo se kompilaciji „Socijalistički disko“ na kojoj su izvođači: Zdenka Vučković, Gabi Novak, Krunoslav Slabinac, Arijan, Moni Kovačić, KIM, Rok Hotel, Grupa ST, Ivica Šurjak, Vera Kapetanović, Milka Lenac, Nano Prša, Dubravka Jusić, Ljupka Dimitrovska, Ana Sasso, Elvira Voća, Opatijski suveniri, Roman Butina, sa snimcima skinutim sa originalnih mastera i uredno licenciranih od „Croatia Recordsa“ (Jugoton). Generalni problem sa „crate diggin“ pristupima muzici je, kako ime u slobodnom prevodu i kaže, kopanje za zanimljivostima i opskuritetima, tako da mnoge stvari sa kompilacije jesu interesantne, ali teško da su imale neku veću ulogu u jugoslovenskim diskotekama i na radio-talasima.
Druga stvar je nejasnoća odrednice „socijalistički“. Ono što bi se pre moglo nazvati socijalističkim diskom jeste album Po šumama i gorama Džez i revijskog orkestra Radio-televizije Beograd (PGP RTB, 1980) gde se nalazi 12 revolucionarnih pesama u džez-fank-disko aranžmanima. Iako deluje kao katastrofa u najavi, album je sjajan a posebno se može istaći verzija narodne pesme Komandant Sava ukrštena sa velikim disko-fank hitom Getaway grupe Earth Wind & Fire (1976). No bez obzira na ove komentare, kompilaciju „Socijalistički disko“ svakako treba pozdraviti i nabaviti, pogotovo kada se ima u vidu zapanjujući nedostatak dobro osmišljenih reizdanja i kompilacija jugoslovenske muzike bilo koje vrste. Dakle, slobodno možemo reći da sa nestrpljenjem očekujemo nastavak.
Autor je etnolog, kustos Muzeja Jugoslavije
