U slepom oku kamere

„Golgota i ljudi vide se kao figurice, kao da ih Isusov duh s neba posmatra. Iz gustog oblaka poče na zemlju da se spušta velika kap koja u sebi nosi sliku Golgote i sa treskom pade na zemlju. U tom trenutku otpoče snažna oluja i zemlja poče da se trese. Preplašeni vojnici počeše da se komešaju u strahu. U Pilatovim odajama počeše stvari da padaju. Abenader daje naredbe vojnicima, a hram počinje da se ruši. Vojnici dočepaše toljage i prebiše noge prikucanima za krst. Vojnik prilazi Isusu i zamahnu buzdovanom, ali se zemlja zatrese i toljaga se istrgnu i pade na zemlju. Vojnik se obrisa, ali pade na kolena i postavi glavu pod mlaz koji je tekao iz Isusovog tela…“

Ovim rečima opisana je jedna scena iz filma Stradanje Isusovo koji se prikazuje u prostorijama beogradskog Udruženja slepih „Homer“, prvom bioskopu za slepe ljubitelje filmske umetnosti.

Šta je bioskop za slepe po u čemu se on razlikuje od radio-drame? Najpre, u tome što postoji improvizovana sala za filmske projekcije u kojoj se nalazi 24 para slušalica sa pratećim audio-sistemom, video-bim, kompjuter, stolovi i stolice. Zatim, postoji studio za adaptaciju filmova za slepe u kojem su smešteni kompjuter sa Brajevom tastaturom, mikseta za tonsku montažu i sinhronizaciju. Slepi ljudi u stereo tehnici na jednom kanalu slušaju originalni ton filma, a na drugom glas naratora i po želji pojačavaju jedan ili drugi kanal. Pratiocima slepih ljudi koji vide omogućeno je normalno gledanje filma koji se projektuje na zidu okrečenom u belo u improvizovanom bioskopu. Kad počne filmska projekcija, slepi ljudi odlažu bele štapove i crne naočare i nestaju u bioskopskoj tami. Kada se filmska traka zaustavi i upale svetla u sali, u glavi posetilaca odmotava se jedinstvena lična izmaštana filmska priča u kojoj je svako svoj reditelj, snimatelj, montažer i direktor fotografije. Dvadeset četiri verzije Isusovog stradanja viđene unutrašnjim okom koje se možda nejasno seća slike raspeća iz doba kada je videlo.

Branko Matić, predsednik Udruženja „Homer“, tvrdi da je ovo prvi bioskop za slepe u Evropi. „U drugim zemljama postoje nadsinhronizacije na zvaničnom jeziku zemlje (nemačkom, francuskom…), ali u tim slučajevima osnovni ton filma je isključen dok spikeri pokušavaju da glume. Međutim, ko može da odglumi Lorensa Olivijea u filmu Kralj Lir?“, kaže Matić za „Vreme“. Ideja za proizvodnju adaptiranih filmova za slepe potekla je od našeg sagovornika i do sada su prikazana dva Harija Potera i Stradanje Isusovo, a trenutno se intenzivno priprema film Američka lepota. „U produkciji našeg studija, slepi ljudi mogu da čuju osnovni ton glumaca i da uživaju u njihovoj glumi, muziku iz filma i narativni tekst sa objašnjenjima scena iz filma, kao i tekst titla ukoliko se radi o stranom filmu“, kaže Matić ističući da je preko 90 odsto slepih nekada videlo i ima sačuvane vizuelne predstave. „To je nešto sasvim novo i ovaj projekat je dočekan sa oduševljenjem kod osoba sa oštećenim vidom, a naročito kod dece koja su gledala Harija Potera.

Na nivou doživljaja, bioskop za slepe liči na radio-drame. Za one koji vide, razlika nije vidljiva. Osnovna razlika između filma kao takvog, bilo da je za one koji vide ili one koji ne vide, i radio-drame jeste u kvalitetu priče – filmovi su mali romani. Pored toga, radio-drame su znatno kraće i manje ozbiljno zahvataju probleme. „Slepi ljudi nisu imali prilike da dožive film, jer retko ko ima mogućnost da mu članovi porodice objašnjavaju scene. Iz ličnog iskustva znam da ne postoji čovek koji u jednom gledanju filma može slepom čoveku da objasni sve detalje i da istovremeno čita titl…“, kaže predsednik Udruženja slepih „Homer“. Prema podacima ovog udruženja, u Srbiji i Crnoj Gori živi 15.000 slepih ljudi.

ZAMIŠLJENE EMOTIVNE SLIKE: Prvi korak u adaptaciji filmova za slepe jeste priprema narativnog teksta (čita Vico Dardić) sa objašnjenjima kadrova na platnu, a nakon toga spikeri čitaju tekst dijaloga sa titla. Profesionalni spikeri (dva muška i dva ženska) ne pokušavaju da glume već se trude da jasno pročitaju tekst, a nakon toga se u tonskoj montaži usaglašava tok filma i snimljenog materijala kako bi slepi ljudi uživali slušajući način na koji glumac govori svoju ulogu i na taj način doživeli kompletnu emotivnu sliku. Minimalni troškovi izrade jednog filma adaptiranog za slepe iznose 30.000 dinara za domaće i 60.0000 dinara za strane filmove. Humanitarnu akciju Bioskop za slepe finansijski je podržalo Ministarstvo za kulturu Republike Srbije, opštine Stari grad i Novi Beograd, Telekom, Direkcija za građevinsko zemljište, Cepter i Univerzal banka. „Početnu opremu (kompjuter, video-bim, miksetu i sistem za slušalice), kao i novac za adaptaciju dva dečja filma (Hari Poter) dobili smo od Ministarstva za kulturu prošle godine, a kasnije smo našli donatore za naredna tri filma“, objašnjava predsednik udruženja.

Narativni tekst sa opisom scena piše sam Branko Matić, filozof po obrazovanju, pesnik (priprema zbirku haiku pesama pod nazivom Hajke) i nekadašnji radijski voditelj. On kaže da i dalje ima sačuvane vizuelne (i filmske) predstave budući da je u ranoj mladosti video. „U izradi narativnog dela pomažu mi prijatelji koji mi do detalja opisuju šta se nalazi u gro planu, a šta u pozadini, kako se kreću glumci a kako kamera, a ja zatim sednem i napišem tekst. Srećan sam što sam se vratio ljubavi iz mladosti – volim da pišem i hoću da pišem.“ Prilikom izrade narativnog dela teksta Matić veoma detaljno objašnjava scene između dijaloga i trudi se da to bude u formi književnog teksta. „Ljudi koji nikada nisu videli mnogo čitaju romane, iz kojih su saznali da je plava boja pozitivna a crna negativna, i na njih stvorili svoje predstave o bojama i svetu koji ih okružuje.“ Matić poziva studente filmske režije, dramaturgije i montaže da mu pomognu u pisanju scenarija („to bi mogla da im bude neka vrsta prakse“), a apeluje i na Vojsku da pošalje svoje regrute na civilno služenje vojnog roka u studio „Homer“.

„Moja ideja je da napravim kinoteku za slepe – sto najboljih filmova – koje bismo kasnije na CD-ovima slali organizacijama slepih u našoj zemlji.“ Matić kaže da će se prilikom selekcije budućih filmova konsultovati sa stručnim ljudima i distributerima. „Imam svoje adute – Bartolučijev Dvadeseti vek, Felinijev Amarkord, ali ipak ne bih voleo sam da odlučujem. Ima toliko filmova…“ Ako pronađe sponzore, dodaje, rado bi adaptirao i nekoliko engleskih filmova – Kralj Lir, Ispod vulkana i Gospodar prstenova. Što se tiče domaćih filmova, smatra da slepi ljudi „koliko-toliko mogu da ih prate“, ali je ipak pisao Kusturici sa molbom da se ceo njegov opus priredi.

Da li je moguće onome ko nikad nije video boje i oblike objasniti šta je to „plavičasta izmaglica“? Kako gluvom čoveku dočarati zavodljivost muzike, a slepom prevrtljivost fotografije? Gotovo nemoguće, i ostaće tako sve dok nauka i tehnologija kaskaju nekoliko galaktičkih koraka iza sile prirode. I ostaće tako sve do onog dana kada naučnici budu odlučili da odmrznu genija Volta Diznija…