U potrazi za filmom

S Lemom sam se sreo samo jednom. Kao, uostalom, i s Asimovom. Jedino nikada nisam bio zajedno s Klarkom, o kom sam najviše pisao i s kojim sam se najduže dopisivao.

Pre bezmalo trideset godina, u rano leto 1976, pošao sam u Poznanj na treći Eurokon, evropsku SF konvenciju, ponajpre da bih video Lema. Nisam ni slutio da se on tamo neće pojaviti, iako je bilo najavljeno da će dobiti najveću evropsku nagradu za naučnofantastično stvaralaštvo. Nisam tada znao da Lem nikada nije voleo – najblaže rečeno – ni skupove ni priznanja. Tihom čoveku iz Krakova smetale su gužve, ponajpre one u čijem bi se središtu sâm nalazio. Prema nagradama osećao je prezir svojstven onim retkima među nama koji preziru bezmernu taštost što ide uz sva ljudska odličja.

Da nije bilo Lemovog tadašnjeg agenta, gospodina Franca Roterštajnera, vratio bih se iz Poljske neobavljenog posla. Nikada nisam doznao kako je gospodin Rotenštajner uspeo da dobije od Lema dopuštenje da povede sa sobom u Krakov, od mnogih daleko važnijih ličnosti koje su se nadmetale za tu povlasticu, baš jednog jugoslovenskog junošu koji ništa drugo nije imao što bi mu išlo u prilog osim žarke želje da napravi intervju s velikim piscem.

Na aerodromu u Krakovu dočekao nas je lično Lem. Odvezli smo se do njegove kuće u tada jedinom „mercedesu“ u tom delu Poljske. Lem je već u to vreme bio veoma imućan. Knjige su mu izlazile ne samo u zemljama istočnog bloka nego, od početka sedamdesetih godina, i u zapadnoj Evropi i SAD.

Njegova popularnost samo će rasti u potonjim godinama, iako je svoja kapitalna dela, kako prozna tako i diskurzivna, napisao pre 1976. Lem će nam ostaviti u nasleđe oko sedamdeset knjiga koje su se pojavile u prevodu na preko četrdeset jezika u ukupnom tiražu koji se procenjuje na preko četrdeset miliona primeraka.

Želeo sam da, pre intervjuisanja, snimim Lema u njegovom prirodnom okruženju – kabinetu čiji su se zidovi povijali pod teretom polica punih knjiga. Ali tada je iskrsla neočekivana nevolja. Nisam ni zapazio da sam u Poznanju gotovo utrošio film u fotoaparatu. Problem je bio neprijatan, ali ne i nerešiv. Uz snebivljivi smešak zapitao sam Lema da li bih mogao negde da trknem po novi film. (Kao neiskusan novinar, rezervni, naravno, nisam imao.)

Već po Lemovom pogledu shvatio sam da je nevolja veća nego što mi se učinilo. „Možemo da pokušamo…“ kazao je zagonetno, uz prisenak nelagodnosti. Tokom naredna dva i po sata upoznao sam, u punom sjaju, jedno od lica realnog socijalizma. Ponovo smo seli u „mercedes“ i dali se u potragu za naizgled bezazlenom sitnicom koja se tada čak i u Beogradu mogla nabaviti na svakom uglu: običnim crnobelim filmom.

Zaustavljali smo se ispred sumornih radnji inače prelepog Krakova, iz auta bi izišao gospodin Rotenštajner koji je govorio poljski, dok bi Lem ostao za volanom, a ja pozadi. Gospodin Rotenštajner vraćao se snuždenog izraza lica, a naša odvažna potraga se nastavljala.

Posle nekog vremena breme krivice počelo je da me pritiska. Situacija je zbilja postala neprijatna. Ukazala mi se jedinstvena čast da me Lem primi, a onda sam i njega i sebe doveo u ovakvu nepriliku. Da bih malo ublažio mučno ćutanje koje bi poleglo po Lemu i meni dok je gospodin Rotenštajner izbivao iz auta, sakupio sam hrabrost i predložio velikom bardu da mi da intervju dok čekamo.

Odmah se složio, kao da je i njemu laknulo, ali morali smo da rešimo novi problem. Prvobitno je bilo zamišljeno da ja postavljam pitanja na engleskom, a da ih gospodin Rotenštajner prevodi na poljski, a potom odgovore s poljskog na engleski. Kako sada nismo mogli da računamo na njegovu pomoć, morali smo nekako da se snađemo. Nismo imali zajednički jezik. Lem je govorio nemački i francuski, ja engleski i italijanski. No, na svu sreću, Lem je delimično razumeo engleski. Dogovorili smo se nekako da ja postavljam pitanja na engleskom, on da odgovara na poljskom, a da ja to posle u Beogradu dam da mi se prevede.

Zamišljeni intervju pretvorio se u svojevrsnu ispovest. Lem gotovo da nije prestajao da govori puna dva sata, odgovarajući najpre na moja pitanja, a potom i na ona koja je samome sebi postavljao, kao da je jedva čekao ovakvu priliku da otvori dušu pred nekim ko ne razume ni reč od onoga što on govori. Negde na sredini ovog dugog monologa uhvatila me je panika pri pomisli da bi tehnologija ponovo mogla da mi okrene leđa. Do poslednjeg časa strepeo sam da li će kaseta i baterije u kasetofonu izdržati.

Srećom, nisu me izneverile. Na kraju se pojavio i ozareni gospodin Rotenštajner, trijumfalno noseći kutijicu filma. (Tek kada ga budem razvio u Beogradu ispostaviće se da mu je rok trajanja davno prošao i da su snimci, uz samo dva-tri izuzetka, neupotrebljivi…)

S gotovo grozničavim nestrpljenjem čekao sam, po povratku kući, da mi gospođa Biserka Rajčić prevede Lemove reči. Kada se dobrih dvadesetak gusto kucanih strana najzad našlo preda mnom, već letimično čitanje bilo je dovoljno da shvatim da sam dobio nešto znatno više od intervjua. Bila je to uistinu Lemova ispovest na kakvu nisam naišao ni u jednom njegovom ranijem ili potonjem intervjuu. Deo tog razgovora izvorno je objavljen u 203. broju zagrebačkog časopisa „Start“, sa slikama koje, nažalost, nisam ja napravio, a kasnije je preveden na više jezika.

Kada je 27. marta iz Krakova stigla tužna vest da je u jednoj bolnici Lema najzad izdalo srce od kog je dugo bolovao, prva pomisao bila mi je da potražim već sigurno požutele strane s prevodom gospođe Rajčić. Znao sam gde bi trebalo da se nalaze, veoma sam uredan čovek, ali tamo ih nije bilo. Baš kao što, tajanstveno, nije bilo ni kasete na kojoj sam snimio Lema. Jedino sam našao tri lista iz „Starta“.

Izgleda da je razdoblje od trideset godina dugo čak i za uredne ljude, ali još me ne napušta nada da su listovi i kaseta samo zagubljeni, a ne i zauvek izgubljeni. Ostajem u veri – u duhu poslednje rečenice velikog Solarisa – da još nije prošlo vreme predivnih čuda.