„Istorija je košmar iz koga pokušavam da se probudim“, kaže Džojsov Stiven Dedalus, tragikomično zakasneli romantičar u kafkijanskom svetu. Njegova zaludna nastojanja da tu istoriju snagom umetnosti preobrazi i oblikuje prema svojim željama razotkrivaju svu bestidnu neistinitost jedne odavno potrošene floskule o istoriji i istoričarima. Istoriju, naime, ne pišu pobednici – za njih je ona već onakva kakva treba da bude, i svako osvrtanje unatrag samo je nepotrebno zastajanje uz još nepotrebnije moguće suočavanje s moralnim dilemama u pogledu cene ostvarene pobede. Istoriju pišu gubitnici, pišu je na ovaj ili onaj način svi koje je ona izneverila, ostavivši im neutaživu potrebu da je makar kroz priču odžive ponovo i pri tom možda učine boljom, lepšom, podnošljivijom.
U zamku te varljive nade pada i Tom Krik, glavni junak i pripovedač romana Močvara (Waterland, 1983), dela kojim se Grejem Svift svrstao u red vodećih engleskih pisaca svoje generacije. Tom Krik je – nimalo slučajno – nastavnik istorije, dok je istorija, ne samo u profesionalnom smislu, njegova opsesija. Za Toma Krika istorija je istraživanje prošlosti – lične i kolektivne – koja se kroz proces pripovedanja opisuje i objašnjava. Pri tom, dok se pretvara u priču, ta prošlost tek na trenutke pristaje da se pokori razumljivom ljudskom nastojanju da davno minule dane pretvori u izvorište lekovitih sećanja – jer, iz nostalgične „reke uspomena“ s vremena na vreme na površinu uredno isplivavaju leševi. Istorija ljudskog roda, naročito onog njegovog dela kome je cinična sudbina odredila da svoj život proživi u dvadesetom veku, za Grejema Svifta je istorija aljkavo prikrivenih zločina i licemernih obmana kojima, jednoj po jednoj, ističe rok trajanja – uz strahotne posledice za sve one u kojima je preostalo imalo idealizma, ili makar elementarne ljudskosti.
Bolećivost prema vlastitim junacima nikada se nije ubrajala u izrazitije odlike engleskih romanopisaca. Od Dikensa, preko Hardija i Lorensa, do Grejema Grina i Vilijama Goldinga, najveći britanski romansijeri katkad zbilja umeju da se čestito isplaču nad stradanjima svojih junaka, ali po pravilu ispoljavaju prezir prema malograđanskoj konvenciji „srećnog kraja“. Stoga se ne treba previše čuditi tome što je život i za protagoniste romana Grejema Svifta najčešće ništa drugo do dugo i bolno oslobađanje od iluzija, u kome je svaki uspeh tek privremeno odlaganje poraza, a svaka radost samo kratkotrajno narušavanje nezadovoljstva i patnje kao neprolaznih obeležja ljudske egzistencije.
To je jednostavno tako, i nema nikakvog nesklada između takvog poimanja sveta i činjenice da Grejem Svift izgleda kao „dobri momak iz susedstva“. On to i jeste. Rođen pre pedesetak (1949) godina u južnom Londonu (vrlo blizu Bermondsija iz koga potiču protagonisti romana Poslednja tura), Grejem Kolin Svift i danas živi u istom delu grada, bez imalo hirovitosti, sujete ili ekscentričnosti koja bi ljude „iz kraja“ mogla da upozori na činjenicu da se svakodnevno sreću s velikim piscem. I da bi mogli postati junaci njegovih romana; jer, Sviftovi junaci mahom su pojedinci čija je suštinska tragedija u tome što ne umeju da se snađu ni u prividno jednostavnom životu: spolja i iznutra pohabani službenici, profesori koji ni sebi gotovo ništa ne umeju da objasne, usvojeni sinovi i odbegle kćeri. Povesti o prigušenim životima, i tragedijama skrivenim iza naizgled banalne svakodnevice specijalnost su engleskih prozaista od Džojsa naovamo; među piscima koji su u punoj stvaralačkoj snazi zakoračili u dvadeset prvi vek, Svift se izdvaja upravo svojom sposobnošću da za takve, male-velike tragedije pronađe najuzbudljiviji i najubedljiviji izraz. „Prava umetnost nije razmetanje nekakvim izuzetno lucidnim rečima, već sposobnost da naterate svakidašnje i jednostavne reči da ostvare nešto izuzetno“, princip je koga se Svift s herojskom doslednošću pridržava još od svojih najranijih dela.
„Manje je više“, dakle, a u Sviftovom prvom romanu Vlasnik prodavnice slatkiša (The Sweet Shop Owner, 1980) to „manje“ je jedan dan u životu glavnog junaka. Onaj poslednji. Dok čeka smrt i povratak svoje otuđene i odrođene kćeri, s bezrazložnom nadom da će kćer stići prva, Vili Čepmen shvata da je bio nemoćni, pasivni svedok ne samo krupnih istorijskih događaja koji su obeležili njegovo vreme, već i vlastitog života. Njegova prisećanja na dugi niz poraza, ironično su ispresecana sećanjem na školsku trku na jednu milju iz koje je, valjda jedini put u životu, nedvosmisleno izašao kao pobednik. Dok teturavim korakom trči svoju poslednju trku, osluškujući u grudima otkucaje paklene mašine srčanog udara, Čepmen varljivo liči na običnog šetača, u danu koji liči na sasvim običan dan, u životu koji je ličio na život.
Sve, ili bar sve što vredi, samo je privid i u romanu Sporno pitanje (Shuttlecock, 1981), u kome Svift, u formi psihološkog trilera, omogućava svom junaku, policijskom činovniku Prentisu, da o sopstvenom životu sazna sve ono što nikada nije želeo da sazna. Prentisov otac je ratni heroj čiji su podvizi prerasli u mit ponajviše zahvaljujući priči koju je u svojim memoarima o njima sâm napisao. Sada, kada povest o njemu iznova priča njegov sin, nad njom se nadvija sumnja koja preti da ih obojicu proguta. Čovek je nemoćan, a priča svemoćna; ona daruje život, ali može i da ubije.
U romanu Izvan sveta (Out of This World, 1988) nastavlja se slična priča, ne samo o očevima i deci već i o istini i laži. Glavni junak je ratni fotograf, što Sviftu služi kao povod da pokaže kako u svetu simulakruma ni neumoljivo realistički medij kakav je fotografija ne mora nužno da pokazuje istinu. Istina je mnogostruka; ona je uvek „u oku posmatrača“. Ako je Izvan sveta bio i pomalo neopravdano nipodaštavan kroz poređenja sa svojim prethodnikom, romanom Močvara, roman pod naslovom Od tada zanavek (Ever After, 1992) jeste nedvosmisleno ukazao na izvestan Sviftov stvaralački zamor. Korak napred u suptilnom iščitavanju opakih palimpsesta prošlosti, bio je korak natrag u piščevoj komunikaciji s čitaocima. Emocionalni problemi oksfordskog profesora čiji se jedan roditelj ubio zbog neverstva drugog predstavljeni su kroz priču koja svojom hladnom artificijelnošću više podseća na laboratorijski ogled no na uzbudljiv roman. Karakteristična, u isti mah surova i nežna Sviftova poruka – ništa ne počinje od nas, naši su životi uvek samo posledica nečega na šta nismo mogli imati uticaja – ovde je ostala bez istinski živog romanesknog obličja, pa stoga i bez pravog odjeka.
Svift je shvatio da je vreme da napiše nešto drugo, ili makar drugačije. To „nešto drugo“ ugledalo je svetlost dana (i Bukerove nagrade) 1996. godine, pod naslovom Poslednja tura (The Last Orders; odnedavno i kod nas u izdanju Lagune i prevodu Nenada Dropulića). I nije bilo ništa drugo, niti drugačije, već je jednostavno bilo bolje od svega što je Grejem Svift do tada napisao: Poslednja tura spada u one romane kojima pisac na kraju jednog stvaralačkog perioda sumira i sublimira sve ono što je do tada činilo suštinske elemente njegove umetnosti. Svift se u ovom romanu „vraća u život“ tako što svoje junake vraća pravom, autentičnom životu. I to posredstvom smrti jednog od njih. Poslednja želja upokojenog mesara Džeka Dodsa, da mu pepeo bude rasut s doka u Margejtu, okuplja četvoricu njegovih prijatelja na svojevrsnom hodočašću od Bermondsija u južnom Londonu do Margejta. Na tom kratkom putovanju otkriva se ili nagoveštava mnoštvo različitih životnih priča, i to kroz bogatu galeriju karakterističnih Sviftovih tema i motiva: razorene porodice, rat, krivica i kajanje, nevidljivo breme prošlosti – elementi su od kojih je sazdana priča i u ovom romanu, bogata neočekivanim obrtima koji junake nepogrešivo pretvaraju u „žive“ ljude prema čijoj sudbini čitalac ne može ostati ravnodušan. Poslednja tura je, po rečima jednog kritičara, „knjiga o tome kako živimo i kako umiremo, i o našim nastojanjima da između svog življenja i umiranja uspostavimo trajne veze“. Uspostavljanje veze s vlastitim životom, da bi se lakše izašlo na kraj sa smrću (koju, u urni s pepelom svog prijatelja, četvorica protagonista i metaforički i doslovno nose sa sobom), problem je koji i u ovom romanu opseda Sviftove junake, marginalce iz predgrađa Londona i života. Oni nisu čitali Fukujamu, i ne muči ih egzistencijalna zabrinutost podsticana svešću o „kraju istorije“. Istorija – makar ona prava, velika – za njih nikada nije ni počinjala: u engleskom periferijskom pabu vreme stoji; tamo je uvek isto godišnje doba – jesen, i isto doba dana – sumrak. Njihov Godo (u ovom slučaju to je pokojnikova supruga Ejmi, koja je odbila da im se pridruži na hodočašću) konačno i neopozivo nije došao: umesto tanušne ali dragocene nade da bi se mogao pojaviti, ostaje im tek povod za razmišljanje ko ih je, kada i gde tako svirepo obmanuo. Smrt jednog od njih, naravno, pojačava njihovu svest o vrednosti i neponovljivosti života koji im kao pepeo pokojnika klizi kroz prste – i na tome se zasniva onaj najuzbudljiviji aspekt romana Poslednja tura. „Mora da postoji na hiljade prokletih fotografija pustinjskih veterana na kamilama, s piramidama u pozadini, ali ovo smo Džek i ja“, zaključuje jedan od protagonista, mali čovek u velikoj istoriji. U tome je još jedna, možda najznačajnija osobenost ovog u poređenju s ostalim Sviftovim romanima: prvi put je u njemu mali čovek ispred velike istorije, superioran u svojoj spoznaji da je izgubio sve što se moglo izgubiti, i da baš zbog toga vredi nastaviti borbu.
Lišeni budućnosti, a zarobljeni beznadnom sadašnjošću, Sviftovi autsajderi i nemaju drugog izbora do da se okrenu prošlosti, opredmećenoj u mutnim fotografijama i naoko beznačajnim uspomenama. Beznačajnim, međutim, samo do onog trenutka u kome priča o njima počinje da im vraća život i smisao. Prošlost jeste – u pravu je Crnjanski – „grozan, mutan bezdan“; no to ne mora uvek da znači da ono što u taj bezdan ode, više ne postoji. Taj bezdan prepun je priča koje čekaju svoje pripovedače. To zna i pokojni Džek Dods.
