Pravi kreator/producent Festa koji je ostao u senci bio je potpredsednik Grada Milan Vukos. Okupio je 1969. godine filmske kritičare i filmadžije za veliki sto u Skupštini grada, i postavio pitanje: „Može li se u Beogradu organizovati međunarodni filmski festival?“
Došlo je do ko-u-klin-ko-u-ploču kaskade ideja. Predlagani su: ratni filmovi, ljubavni filmovi, autorski filmovi, „mali Kan“, filmovi trećeg sveta, festival komedija, filmovi mladih autora, festival mjuzikla… Strahopoštovanje prema nevidljivom ali opšteprisutnom, neduhovitom autoritetu jedine partije proizvelo je niz konvencionalnosti sve dok Živojin Pavlović nije povukao crtu: „Ako želimo nešto zaista novo, ako zaista želite otvaranje, treba napraviti svetski festival pornografskog filma!“
Svi su zaćutali i sastanak je bio završen. Osećanje reza ostalo je da visi u vazduhu. Niko nije bio spreman da uđe u razgovor o opasnom, neprijatnom, neočekivanom. Ništa od međunarodnog festivala.
Nismo znali da je iza Vukosove inicijative stajala odluka tadašnjeg liberalnog krila srpske partije da se Beograd otvori prema svetu festivalima i međunarodnim smotrama poput već uspešnog Bitefa.
Krajem godine je Milutin Čolić, na poziv Kulturnog centra Beograda, napravio smotru najboljih filmova godine koristeći ostvarenja koja su već bila prikazana. Svakom filmu prethodila je reč filmskog kritičara, a posle projekcije silazilo se na piće u tadašnju gradsku kafanu. Neopisive gužve i neka lepa euforija koju su kumulativno stvarali, jedan za drugim odlični filmovi, činili su od skromne smotre mali festival koji je nastajao pred našim očima.
Otkrovenje je bilo u tome da dobri mejnstrim filmovi spajaju najširi krug gledalaca i nemaju rok trajanja. Milan je rekao Milutinu: „Ako ste spremni, imate pedeset miliona dinara i odrešene ruke.“ Čole je dobio „Festival festivala“. Tome smo dodali ponoćni program marginalnog, avangardnog i interaktivnog filma „Film u društvenim konfrontacijama“, hepeninge i neku vrstu video-instalacija (u holu Doma sindikata na prvom Festu bili su postavljeni ekrani na kojima je prikazan prvi u nas ženski gej-film), atraktivni dizajn Slobodana Mašića, performanse novosadskih avangardista. Nešto je zaiskrilo.
Umesto frontalnog napada na cenzuru rekli smo – svaki film ima pravo da bude prikazan. Naše je da filmove prikažemo. Ako se film gledateljstvu ne sviđa, odgovornost je samo autorova. Takođe, autoru lično pripadaju i svi komplimenti. Filmovi se obraćaju svakom pojedinačnom gledaocu, da uzme šta mu treba. Svako gleda film po svome ključu. Svaki film čini imaginarnu platformu kojom pojedinačni gledalac komunicira sa svetom na poseban, samo njemu svojstven način.
Evo delova uvodnog teksta za ponoćni program Festa 1971:
„Već 25 godina, u velikoj meri, Beograd živi i razvija se u funkciji svoje famozne željezničke stanice. Godinama i decenijama kroz tu instituciju, tu kapiju, to prijemno odeljenje, navire u Beograd jedna poluseljačka-polugradska deklasirana masa, civilizacijski obezličena i samlevena, izgubljenog identiteta i nejasnih kulturnih potreba potisnutih strahom od sutrašnjice i brigom za nasušni hleb i krov.
Uzroke urbanističkog košmara našega grada i grčevitosti i jada kulturnog i političkog života u njemu lako ćemo prepoznati u tome što Beograd većim svojim delom živi kao golemi aneks te strašne zgrade na bezglavom i dezorijentisanom Trgu bratstva i jedinstva, kao monstruozno proširenje onih prljavih i umornih holova, perona i čekaonica…“
„Ne treba sumnjati da je nekima dovoljno da pretvorimo Beograd u aneks beogradskog aerodroma. Najfinije goste odvesti na najfinija mesta sa neobičnim pićima i konačno filmskim balom u svim prostorijama hotela ‘Jugoslavija’.
Od vremena kad smo gradili Novi Beograd s pesmom
Izgradismo pruge al to nije dosta
Gradićemo Beograd da bude ko Moskva
nešto smo postali bistriji, ali nam nije sasvim jasno na šta bi Beograd trebalo da nam liči. Jer sami sebi ne ličimo ni na šta.“
„Prvi ponoćni program posvećen je euforiji jednog bolesnog zdravlja, euforiji pripadanja Nacionalnoj zajednici, Pokretu, Budućnosti sveta (euforiji koja ima svoju desnu i levu varijantu).
Trijumf volje (film Leni Riefenstahl), koji je autor nazvao filmom-istinom, stavio sam pod naslov „Nacionalističko i socijalističko u nacionalsocijalističkom filmu/ka korenima termina“.
Sledeći je jugoslovenski film Zaseda (režija Živojin Pavlović), po nekima suviše gorak, ali koji nudi jedno zdravo razočaranje i u osnovi jednostavan ljudski svet bez boga. Pitanje je može li se u tom svetu demaskiranih legendi ziveti. Izgleda da može, mi tako živimo već godinama i ovaj film nam pomaže da toga postanemo svesni.
U tom filmu nema ni poziva ni čežnje za novim lažima.
Treći „otvarač“ specijalnog programa je Permanentni Stojko, mali nepoznati film-veseljak, davni preteča seksualne revolucije, donedavno apsolutno zabranjen u svim zemljama sveta iz koga se sasvim jasno vidi da je delatnost ljudskih ljubavnih organa, suština ljudskog življenja, bila najrevolucionarnija činjenica za diktature svih vrsta.“
Program je prikazan januara 1971. u punoj sali Doma sindikata – 1500 mesta – bez prethodne cenzure, što je bilo uzbudljiv presedan. Program „Film u društvenim konfrontacijama“ trajao je dve godine, a zatim je zamenjen programom „Vidici“.
Prvi predsednik Saveta Festa Saša Petrović i selektor ponoćnog programa Dušan Makavejev prisiljeni su da napuste zemlju 16. februara 1973.
Danas u svetu ima 660 festivala tipa Fest, umesto nekadašnjih
pedesetak. Festa nema na spisku živih.
Evo i početka teksta u katalogu 30. Festa, 2002:
„Sanjao sam da sam se probudio„.
„Više ne živimo u državi koja je postojala do dvadeset drugog Festa, nego u mnogo manjoj, snuždenoj, malo u bespuću, malo na raskršću.
Nešto smo postali bistriji, ali nam još nije sve sasvim jasno.
„Vreme je mutno kao kakao…“
Jedna činjenica je nesporna, čak i kada se izgovori u Srbiji, januara na februar 2002. godine: festival (dakle i Fest) pre svega čine filmovi. A zatim njih gleda publika. A zatim oni postaju deo naših života. I tako već 30 puta za 32 godine, bar što se Festa tiče. Iz ovogodišnje selekcije (po ličnom ključu potpisnika redova) sasvim je lako izabrati deset naslova. Pre svega od srca.
Redosled nije vrednosni nego asocijativan.
Bulevar zvezda, SAD 2000, rež.: Dejvid Linč
Tobogan kroz mistični Los Anđeles gde replike Bogarta i Bekol idu ruku podruku sa čudovištima i patuljcima. Linč je jedinstven pesnik deholivudizacije Amerike. Kafka s one strane okeana, zabavan kao sapunske opere i erotičan kao noćni klubovi Pariza (film je završen zahvaljujući francuskom kapitalu).
Mulen Ruž, Australija/SAD 2002, rež.: Baz Lurman
Revolucionarni su uvek revolucionarni, Pariz na prelasku vekova može da pulsira u ritmu rokenrola, samo ako dirigentsku palicu drži Baz Lurman.
Sestre, Rusija 2002, rež.: Sergej Bodrov jr.
Nakon Brata i Brata 2, nova evropska filmska zvezda sa Istoka seda iza kamere i pravi debi o Sestrama, melodramu o tranziciji i ratovima. Poučno za nas. A lepo…
Pohvala ljubavi, Francuska/Švajcarska 2001, rež.: Žan-Lik Godar
Poslednji iz ere koji je sposoban da ekranizuje telefonski imenik. U crno-beloj tehnici ili u koloru. Čovek koji je patentirao postmodernu na filmu izuzetno se trudio da nikada ne postane klasik.
R–XMAS, SAD/Francuska 2002, rež.: Ejbel Ferara
Ferara je pesnik uvrnutog Njujorka. Njegovi junaci se penju iz Pakla na površinu gde ih možda čeka sreća. Ali, nešto se uvek ispreči. Ipak, njegovi gubitnici su izuzetno lepi.
Idem kući, Francuska/Portugal 2002, rež.: Manoel de Olivera
Najstariji aktivni reditelj na planeti (izuzmemo li Leni fon Rifenštal) u komediji o glumačkoj sujeti, novim vremenima i jednostavnoj želji da se ode kući.
Hleb i mleko, Slovenija 2002, rež.: Jan Cvitkovič
Još jedan rediteljski debi mladog glumca, i još jedan crno-beli film, i podsećanje naše kinematografije da se jedna od najboljih evropskih glumica zove Sonja Savić.
Duhovi u nama, Španija 2002, rež.: Alesandro Amenbar
Još jednom Nikol Kidman (vedeta Mulen Ruža), ovde u promicanju sivom zonom između svetova života i smrti. Pošto je Holivudu prodao novu verziju filma Lepotica i zver, Amenbar možda ima i veće šanse u fabrici snova od zemljaka Almodovara.
Grimizna diva, Italija 2000, rež.: Asia Arđento
Devojčica, heroina filmova kultnog oca Darija Arđenta, sada iza i ispred kamere u eksploziji neviđene senzualnosti. Pravi film za post-AIDS eru.
Putevi droge, SAD 2002, rež.: Stiven Soderberg
Novi kralj Holivuda. Pravi rimejkove britanskih serija, američkih filmova, dobija Oskare i zgrće lovu. A nekada je bio dečko koji obećava sa Zlatnom palmom za Seks, laži i video trake.
Dinko Tucaković
