Odrastao sam vozeći se u fići, zatim amiju 8 i konačno crvenoj ladi specijal. Ime sam dobio po dedi koji je poginuo tokom bitke na Neretvi, od avionske bombe iz nemačke štuke. Posle je Veljko Bulajić o tome snimio onaj igrani film. Odrastao sam u vreme kada smo bili pioniri, gledali ratne filmove, ali sam nekako, tokom osamdesetih, uspeo da se izvučem i ne postanem član Partije. Naučili su me kako je odličan izgovor da na sastanku kažeš kako nisi „raskrstio sa ideološkom tradicijom“. Istini za volju, ni tim maljčikima nisu se mnogo dopadali klinci koji su se ložili na pank. Mojoj baki, udovici palog borca, u Bosni su govorili kako će Rusi svakoj porodici bacati iz aviona ovce koje imaju dovoljno vune za naših deset običnih, džinovske krompire i jabuke–mičurinke, što idu dve u kilo. Pokojni pradeda im nije verovao, sećajući se „kraljevog vola“ kojeg je dobio kao ugledan domaćin od kralja Petra posle Prvog svetskog rata za obnovu stočnog fonda. Otac je 1948. ponavljao školsku godinu, jer su mu učitelja odveli na Goli otok, pa deca nisu išla u školu. U kući moje druge bake, u Prištini, takođe udovice partizanskog oficira, živeo je Deda Rus, izbegli „beli“ iz carske Ruske vojske. Bio je to beskrajno dobar, sed čovek, koji je umeo da popravlja sve u kući, od radio-uređaja do džepnog sata. Zaista nemam ništa protiv Rusa, ujna Ženja mi je Moskovljanka, od nje sam naučio kako se čaj pije iz tacne i sladi džemom.
Tim pre mi je neverovatna i neukusna naprasna euforija povodom dolaska predsednika Medvedeva. Lider velike i prijateljske zemlje zaslužuje lep doček, ali neverovatna je marketinška upotreba ovog događaja u svrhe dnevne politike. Milijardu dolara kredita – moraćemo da vratimo, Rusija više nije majka socijalizma, Staljin je mrtav, Mira i Marko danas su u Rusiji, a jedina izvesna činjenica koja se pominje u ovoj medijskoj gunguli jeste zajednička pobeda nad okupatorima u Beogradu 20. oktobra 1944. Da li je nakon toga zaista počela sloboda, o tome se već da diskutovati. Tokom prethodnih dana, sve tv-stanice su se utrkivale u veličanju srpsko-ruskog prijateljstva i uzajamnih odnosa. Na RTS–u sam video priloge o ruskom čaju, ruskom caru (onoj kafani u Knezu), ruskoj kragni, Ruskom domu, ruskoj salati, piroškama (prženim u ulju ili u rerni), babuškama i istim rečima u našim jezicima. Verovali ili ne, saznao sam da Rusi pismenost duguju Južnim Slovenima (čitaj Srbima, nisu ih valjda opismenili Hrvati). Zato je normalno da su nam iz zahvalnosti poslali spomenik Puškinu, koji je smešten i otkriven u parku kod Vuka. Na B92 smo videli i rusku školu, gde Vučić školuje decu, a stariji Beograđani za svoju dušu uče ruski jezik. Kao da je ceo Beograd, zajedno sa svojom istorijom, poslužio kao velika kulisa za sklapanje jednog poslovnog sporazuma. Na javnom servisu se pojavio džingl u kojem partizanka traži dečka, kao u spotu Željka Joksimovića, širom Beograda su nikli bilbordi sa porukom da Beograd „ne zaboravlja“. U poslednji čas, Krkobabići su dobili zadatak da okreče, opaju i prebrišu spomenike i groblja duž predsedničke maršrute. Ona je inače čuvana kao tajna, osim što su pauci parking servisa sklanjali automobile širom Beograda. Dan pre posete, na B92 je emitovan prenos koncerta 100 trubača, koje je gledalo 200 građana. Repertoar je pravljen po principu: jedna naša, pa jedna ruska. Ovaj princip je primenio i RTS u emisiji „Jedna pesma, jedna želja“. Istini za volju – u tv-programu smo u utorak naleteli na biser ratnog filma – Provereno min njet, gde Branko Pleša spasava Beograd od zlih nemačkih terorista u kanalizaciji. To je (kasnije ćemo saznati) bila Krigerova grupa, ali su njega sredili, sećate se – Prle i Tihi. Za to vreme, Dom omladine je proslavio 45 godina uz džez koncert (u diskreciji kao da će skojevci da seku šiške i uske nogavice), a u SKC-u su nastupile legende panka (i moje mladosti) The Vibrators. Medvedevu građani baš nisu mogli mnogo da priđu, ulice su bile zatvorene, a tokom defilea pojavo se veliki broj onih čika u crnim kožnim jaknama i bubicama u ušima. Pitam se samo kako ćemo da potrošimo onu milijardu dolara, ili beše evra, ovi naši nisu baš sigurni oko valute. Ne znam sad da li će predlog biti usvojen, ali J. R. Krkobabić je u „Kažiprstu“ na B92 pomenuo investiranje u kanalizacionu mrežu Beograda. Bokte, pa to je potpuno normalno u svetlu ratnih filmova, u kanalizaciji se oduvek kriju Švabe i babaroge.
