Trio kolumnisticus

Kolumne je veoma lako pisati – kao što dobro zna svako ko nikad nije prob’o. Sedneš, brate, za mašinu, staviš prst na čelo, i sinteza Reči & Misli samo pokulja – prsti jedva postizavaju da je sustignu. Ma da, sve je to baš tako, znadem iz najličnijeg iskustva, ali uz dva sitna preduslova: da uopšte imaš nekakvu razrade dostojnu misao, i da je uopšte umeš pretočiti u nekakav suvisao, pa još i zanimljiv, niz reči i rečenica. To je, hm, onaj malo teži deo posla. Da toga nema, bilo bi baš veselo i fensi zvati se kolumnistom…

Gledao sam ne jedan slučaj slavne propasti pokušaja zasnivanja ozbiljnog i relevantnog kolumnističkog serijala: imaš autora/ku kojem ne nedostaje ni pameti, ni znanja, ni talenta, ni elokvencije, obaška je i eminentna Javna Ličnost: kud ćeš bolje?! Napiše prvi tekst: čista genijalnost, a star is born; onda drugi tekst: izvanredno; pa treći: sasvim dobro; četvrti: hm, može da prođe; kod petog se svi već zgledate, neprijatno vam, ali neko bi morao obazrivo da obavesti Genija da su mu i glava i ruka odlutale ko-zna-kud… Hoću da kažem: nije problem napisati dobru, čak briljantnu kolumnu. Problem je raditi to kontinuirano (to se meri godinama, po mogućnosti i dekadama). E, to je ono što deli istinske kolumniste – bilo to njihovo osnovno zanimanje ili ne – od onih koji u tom fahu samo gostuju, s manje ili više uspeha i smisla. Srećom po ove potonje, sada na svetu postoji i blog: diletantski neobavezno, terminom pojavljivanja, prostorom i gramatičko-zanatsko-uređivačkim standardima posve neuslovljeno privatno ćeretanje u javnom prostoru, fri-džez raščešavanje napadaja mentalnog svraba, od kojeg autoru posle valjda bude bolje, a čitaoci, bah, neka sami vide šta će i kako će.

Zoran Panović (1970), stalni autor Danasa i magazina Status, te gostujući pisac koekude po srpsko-balkanskom medijskom prostoru, jedan je od onih tipova kojima (zavidan) kvantitet objavljivanja ne škodi, naprotiv. Da piše manje, pisao bi slabije, garant. Kako to? Ta, prosto: Panović je jedan od one posve retke sorte (u)rođenih (novinskih) pisaca, ali ne u onom odvratnom „barbarogenijskom“ smislu, dakle, ne od onih koji su danom rođenja usisali svu pamet sveta, pa je u ostatku života samo krčme, što na komad, što na kilo; jok, Panović je svoj nesumnjiv spisateljski dar mudro kontekstualizovao, oplemenio ga permanentnim (vidljivim, ali ne i nametljivim) radom na sebi. Drugim rečima, Zoran P. je od onih kolumnista koji svakoj temi – od trivijalnosti ovdašnjeg te-ve programa, preko mitologije Josipa Broza, pečenja rakije ili svinjokolja u Sremu, pa do strip-superheroja ili Brusa Springstina, pristupa sa čudnom, ali gotovo uvek funkcionalnom mešavinom strasti, light ironijske blagonaklonosti prema „slabostima ljudskim“ i mentalitetskim odlikama Potkontinenta, te izvanredne obaveštenosti o Temi i njenoj široj okolini, koju će pak (obaveštenost) rado i spretno nadograditi ličnim reminiscencijama, to jest sećanjima na sitnice i krupnice iz nekog cvajgovskog „jučerašnjeg sveta“ koji nas je zapravo napravio ovakvima kakvi smo, bilo to na dobro ili na zlo. A taj čovek, bogme, pamti kao slon! Dobro, sigurno i „obnavlja gradivo“, ali utoliko bolje.

Sve je ovo vrlo vidljivo u prvoj Panovićevoj knjizi Dozvolite da se odjavimo (Službeni glasnik i Statusteam, Beograd 2007), a na čijih se dvestotinak stranica nalaze izabrani tekstovi iz magazina Status. Zašto baš Status, kada je i u Danasu i drugde imao napretek vrlo lepih zgoditaka? Kanda zato što magazinski format – ta izazovna kombinacija ekstenzivnosti i šarenila – možda ipak ponajviše odgovara Panovićevom raspisivačkom nervu. A Panović boluje od retke vrline u ovdašnjem (ne samo novinskom) spisateljstvu, a to je da ume da bude opširan, a da ne bude smarač (baš kao što može da bude sažet, a da ne bude kus). Sve te odlike, sav taj eklektički šarm Panovićevog pisma, nipošto se ne gube u repriznom čitanju, među koricama knjige. Naprotiv, iščitavajući ove tekstove ovako „na gomili“, još bolje uočavaš razloge zbog kojih si i premijerno voleo da ih čitaš.

Zbirku Dozvolite da se odjavimo Panović je logično i dosledno komponovao iz tri stavka: u prvom se nalaze tekstovi, štono bi se reklo, „društveno-fenomenološke“ naravi, to jest kolumnističko-esejističke „bombonice“ kakve je najteže i najizazovnije pisati, a najslađe čitati; to su, dakle, svojevrsni izveštaji iz (post)apokalipse, tekstualni niz u kojem Panović vešto isprepliće duhovito i lucidno prikazanu eks-YU memorabiliju kao i speleološke uvide o mračnoj pećini devedesetih sa „direktnim prenosom“ sve ove konfuzije-kontuzije, sve ove pojmovno-vrednosne pometnje i posvemašnjeg glavinjanja iz dvehiljaditih, vremena u kojem znamo da smo iz nečega izašli, ali nam nikako nije jasno da li i u šta uopšte ulazimo. Drugo je poglavlje niz reportaža iz Duboke Srbije, i tu Panović (baš poput Todorovića) pokazuje da novinska reportaža ili je duboko autorski, kreativni čin, ili nije ništa doli suhoparno, činovničko inventarisanje Ljudi i Događaja, u kojem ni jedni ni drugi nemaju nikakvog smisla. Treći je deo knjige posvećen supkulturnim fenomenima, „ikonama“ globalne pop-kulture, ali ni one Panovića ne zanimaju kao puke sličice za nostalgični spomenar: nema tog ne-znam-koliko „egzotičnog“ fenomena kojem autor neće pronaći link sa čitaočevim Ovde i Sada. Primer? Ako i nije teško dokonati šta u tekstu o Supermenu radi Umberto Eko, malko je teže poverovati da u njega može da stane i jedan Vlajko Senić! E, kod Panovića može, i takve eskapade gotovo nikada nisu same sebi svrha. Što će reći da se Panović ovom knjigom nikako ne odjavljuje, nego samo objavljuje jednu dragocenu autorsku prisutnost koja će u budućnosti biti možda još potrebnija, da ne potonemo svi ili u japijevsko „informisanje“ ili u blogerajsku raspričanost bez duha, reda i smisla.

TERENSKI KOLUMNIZAM: U redu za Panovića, ali otkud Dragan Todorović u ovom tekstu, ta on nije kolumnjara?! Hm, kako se uzme. Istina je da njegovi tekstovi nemaju ni formu ni format (pa ni nekakav pretpostavljeni „diskurs“) kolumne, istina je i to da je Todorović rasni reporter opšte prakse, ali nisu to baš sve istine o njegovom pisanju… Šta su, naime, odlike vanserijskog novinskog kolumniste? Autorska/tekstualna osebujnost, sposobnost markiranja Prave Teme (a Todor ih mahom sebi traži sam, baš poput nekog kolumnističkog „mislioca“), eruptivna jezička strast, prepoznatljivost i inokosnost (to je ono kad nečiji tekst nepogrešivo prepoznate i bez gledanja u potpis…), obožavanost od jednog dela publike i omraženost od drugog… E sad, ima li išta od toga, a da nije i svojstvo Todorovićevog pisanja? Naravski da nema. Utoliko Todorović i jeste neka vrsta terenskog kolumniste, lutajućeg fenomenologa „duboke Srbije“ čijem opservatorskom daru ništa ne promiče, a prema čijoj je energiji jezičkog uobličenja malo ko ravnodušan, nego je čitaoci ili upravo fanovski upijaju i prate, ili je odbacuju kao strano telo, kao nekakav šifrirani izričaj koji ne umeju otključati, čak ih zamara svojom naizgled nesvrhovitom repetitivnošću. Todorovićeva druga knjiga Živela naša Srbija (Vreme, Beograd 2007) u tom je smislu razrada i produbljivanje onih reportersko-(para)kolumnističkih veština u koje su se čitaoci ovog nedeljnika, a i knjige Čevapčiči su bili otlični već dobro osvedočili, s tim da je u ovoj knjizi ceo taj todorovićevski svet već sasvim zrelo uobličen i zaokružen; ovo, opet, ne znači da iznenađenja nisu moguća, kako stilski, jer je prvo poglavlje knjige posvećeno izvanrednim, „ispovednim“ Valjevčevim medaljonima iz rubrike Vreme uživanja, tako i tematski, jer putujući autor sve više, češće i dalje iskoračuje izvan onog inicijalnog ravnogorsko-gučanskog mikrosveta na kojem je „doktorirao“, i utoliko sve univerzalnije po(t)kazuje duboku socrealističku potku svih naših tobož’ „nacionalno-pravoslavnih“ polit-svetkovina, svu bedu jedne amaterske lakirovke, sav panađurluk našeg nabeđenog „tradicionalizma“, inače tradicionalnog poput onih drvenih čaplji koje su se kadgod prodavale kao dežurni SRFJ suveniri, baš kao da su Južni Sloveni vekovima samo pravili čaplje od drveta, valjda ne imajući drugog, pametnijeg posla. U svim tim petparačkim ritualima, u kojima trenutna Moć, Vlast i Novac neumorno slave sami sebe, nimalo različito od onoga kako su to radile zloglasne komunističke „jagnjeće brigade“, Todorović se ne podsmehuje „puku“ – kako mu insinuiraju neuki ili ideološki isfrustrirani kritičari – nego bahatosti i ispraznosti Elite, dok se jadnim i neretko beslovesnim statistima tu posvećuje ona vrsta, količina i kakvoća pažnje kakva je neophodna zarad adekvatne „ambijentalizacije“ unikatnog Todorovićevog reporterskog kolumnizma.

HODO POD BOMBAH: Gorčin Stojanović je čovek od teatra, a ne od novina, ali njegova je kolumnistička produkcija, u već više-nego-desetletnom kontinuitetu, količinom i vrsnoćom takva da bi joj morala pozavideti dobra većina onih koji pisanjem za novine zarađuju koricu hleba. Tu je svoju društveno korisnu veštinu Gorčin S. dostojno „razradio“ koncem devedesetih upravo u Vremenu, rekao bih na „obostrano“ zadovoljstvo; deo tih tekstova sada je pred čitaocima u knjizi Apocalypso (Geopoetika, Beograd 2007). Zanimljivo je da je Stojanović odlučio da u svoju prvu knjigu uvrsti baš tekstove iz ovog perioda, i ne samo zanimljivo nego i znakovito: bilo je to, naime, istovremeno i postapokaliptično i predapokaliptično vreme (nije li, avaj, možda i ovo takvo?!), ono u kojem smo pokušavali artikulisati, situirati u jezik apokalipsu ranih i srednjih devedesetih, onu koja je iz korena poremetila, uzdrmala, redefinisala naše živote, da bismo istovremeno pratili narastanje novih tamnih oblaka, ovaj put direktno nad našim glavama, u vidu onoga što će u proleće 1999. nahrupiti kao „NATO intervencija“, tj. kao pedagoški (i dramaturški!) logičan, ali zbog toga nimalo manje težak povratak jugoslovenskog rata u postojbinu, moglo bi se reći. Najveći deo ove knjige, tj. serijal tekstova iz Vremena (pisanih u mesecima „pred bombardovanje“) kao i opširan, do sada neobjavljivan esej/dnevnik/izveštaj (hm, kome? možda sopstvenoj budućnosti, ako je bude) nazvan Rasplet, a koji je nastajao tokom tog „samrtnog proleća“, upravo je neprestano kreativno ogledanje, opetovani pokušaj da se dokuče uzroci i izvori našeg temeljitog i sveobuhvatog Pada od konca osamdesetih, a čega je konac devedesetih samo logična posledica, pravi ili lažni „vrhunac dramske radnje“, radnje sa otvorenim krajem, ako ćemo pravo. Biće da ta predstava s mnogo lošeg pevanja i previše pucanja još nije završena, mada smo se tome ponadali, čak smo poustajali sa stolica da zapljeskamo, ali ono Petog oktobra ipak beše samo pauza…

Stojanović je rafiniran pisac, rekao bih i eruditski kad ta reč ne bi bila obesmišljena prečestim pogrešnim, jalovo „odlikaškim“ korišćenjem; on spada među autore kojima je svaki populizam stran, s pravom zahtevajući čitaoce koji će umeti prepoznati njegove reference, skrivene i neskrivene citate/parafraze, njegove „linkove“ koji vode na sve strane, od filozofije do pank-muzike. Što i nije ništa čudno: čudno je samo to da je mnogima ovde to i dalje čudno. Zato mi ovdašnji i jesmo nekako „čudni“, onako globalno… Kako god bilo, Apocalypso se nije uopšte ubajatio u ovih desetak godina: to govori dobro o Tekstu, a loše o Svetu u kojem živimo. Ali, šta da se radi, autor ionako – dok je rezignirano hodo pod bombah – sugeriše da ga ovaj i ovakav svet zanima samo onoliko koliko se mora, i da ne smatra da mu nešto duguje; više od toga stvarno i nije za izdurat’, kako god okreneš.