Trijumf duha nad strahom

„Ja sam mrtav čovek“. Ovo je pomislio Salman Ruždi kada ga je novinarka BBC-a nazvala da ga pita „Kakav je osećaj znati da vas je ajatolah Homeini upravo osudio na smrt?“ Bio je četrnaesti februar godine 1989, one iste godine u kojoj će pasti Berlinski zid i podeljena Evropa uploviti u nešto što će – pomalo kičasto i euforično, ali ne baš netačno – nazvati „erom slobode“. Samo, za Ruždija nikakva „sloboda“ nije svitala; pre će biti da je zalazila za horizont da se dugo, dugo iznova ne pojavi; u nekom svake strepnje potpuno rasterećenom smislu verovatno se nikada više neće ni pojaviti u njegovom životu.

Ali, kako to mi znamo šta je Salman Ruždi pomislio čuvši za Homeinijevu fatvu? Pa, tako što o tome svedoči sam Salman Ruždi u nedavno objavljenoj memoarskoj knjizi Joseph Anton: A Memoir (Random House, New York 2012). Ova je knjiga, dakle, autobiografska nonfikcija (naravno, u meri u kojoj je bilo koji književni tekst uopšte „nefikcijski“), ali u njoj pisac dosledno govori o sebi u trećem licu: pisac nije Ja nego On, i isključivo će se u tom obliku pojavljivati u ovoj „cigletini“ od knjige, u hard cover verziji razbaškarene na 633 strane „jačeg“ formata. Ta pripovedačka distanca Ruždiju je kanda potrebna da bi mogao da svedoči sa manje opterećenja: „ja“ bi tu nekako zvučalo odveć… pompezno, možda. Ne zato što svako „ja“ zvuči pompezno, nego zbog specifičnosti situacije u kojoj se od dana fatve obreo taj lik nove knjige Salmana Ruždija koji se zove – Salman Ruždi. Ali, kojeg nije izmaštao Salman Ruždi (kao dotadašnje junake Ruždijevih knjiga) nego ga je kreirao neko sasvim drugi i drugačiji, neko kome je bio potreban lik Ruždija „satane“, „hulitelja“, „mrzitelja islama“ i već sve po redu. O tom „Ruždiju“ govori ova knjiga bar koliko i o čoveku i piscu kojem su silom navukli njegovu obrazinu, i namenili sudbinu žrtvene lutke za obredno spaljivanje. Pa dobro, mali ko je tu onda taj Džozef Anton? To je lažno ime Ruždi odabrao za obavljanje administrativnih, bankarskih i sličnih potreba tokom perioda života „u ilegali“ i pod neprestanom policijskom zaštitom na tajnim lokacijama; ovo „kodno“ ime je zapravo kombinacija imena njemu najdražih pisaca: Konrada i Čehova.

Joseph Anton nije „klasična“ autobiografija u kojoj pisac linearno pripoveda svoj život od prvih sećanja pa do vremena pisanja, odnosno, ona je to tek jednim malecnim delom. U prvim će poglavljima Ruždi veoma „skraćeno“, a opet s mnogo pripovedačkog „soka“, protrčati kroz svoje detinjstvo u Indiji, portretirajući kako svoje roditelje i njihovu doživotno nesrećnu i „pogrešnu“ vezu tako i beskrajnu složenost indijskog društva, potom rane jade i usamljenost u đačkom internatu hladne Engleske, pa mladenačke književne pokušaje i beskrajno dugo probijanje na književnu scenu – tokom kojeg je, gle, uglavnom zarađivao kao kopirajter! – i potonju dekadu ranih uspeha, pre svega sa Decom ponoći, velikim romanom koji ga je lansirao u „premijer ligu“ savremene proze engleskog jezika. Sve su to, dakako, dragoceni i neophodni sastojci ove knjige, ali njen pravi početak i okosnica bar pet šestina teksta jeste Ruždijev život od trenutka objavljivanja fatve, koju je „zaradio“ za roman Satanski stihovi (Satanic Verses, dostupan i u srpskom prevodu). U Josephu Antonu pisac nas upoznaje i sa nizom detalja oko narastanja dirigovane „moralne panike“ islamističkih revnosnika glede njegove „bogohulne“ knjige, a koja je na koncu dovela do fatve. Dakako, uglavnom se radi o Ruždijevim naknadnim saznanjima; u trenutku kad je „sve počelo“, jedino o čemu je pisac mogao da misli jeste kako da sačuva živu glavu…

Nemoguće je „svesti“ knjigu koja je značajna, sjajno napisana i prebogata materijalom za promišljanje najraznolikijih tema barem onoliko koliko je i voluminozna na razmere novinskog prikaza, a da se štošta ne potpuno izostavi, koliko god da komprimuješ. Uz punu svest o tome, protrčimo bar kroz ono najvažnije.

Nije prevelika mudrost reći da je Joseph Anton svojevrsno svedočenje preživelog, bespoštedno i prema samom piscu i prema onima koji su ga okruživali za svih tih prestrašnih godina fatve. Ali, ona je i mnogo više od toga. svojevrsna case study, pisana najopasnijim metodom sopstvene kože, o politici, o veri, o intelektualnoj hrabrosti i kukavičluku u suočenju sa opasnostima, fizičkim koliko i statusno-simboličkim. Ruždi detaljno opisuje godine skrivanja od jednog do drugog zaklona, frustraciju, nemoć, bes i strah za sebe i svoje bližnje. Ali, takođe i ono što mu je „začinjavalo“ život svih tih godina. armiju ne samo verskih mrzitelja nego i malograđanskih preziratelja koju je izazvao njegov „slučaj“, to jest sama njegova drskost da postoji i piše kao slobodan čovek u slobodnom društvu.

Na jednoj strani, Ruždi neće ni najbliže (recimo, bivše supruge, njih tri) poštedeti od neprijatnih prikaza (ali i zahvalnosti i divljenja, tamo gde misli da im mesta ima), i zbog toga se ova knjiga već nadobijala besmislenih packi, ali neće ni sebe štedeti niti se prikazivati u idealizovanom svetlu. Ali to se već podrazumeva, ne? Ma da… O samom životu pod neprestanom paskom pisaće što je god moguće više „činjenično suvoparno“ čuvajući se patetično-samosažalnog tona, što ga neće sprečiti da „uzgred“ ne načini niz malih majstorskih portreta ljudi i situacija, malih i velikih ljudskih podviga i izdaja… Uključujući i sopstveni trenutak pokleknuća, svojevrsnu samoizdaju, kada je popustio nagovaranjima „dobronamernih“ i pokušao da se nagodi s progoniteljima nekolikim „pokajničkim“ izjavama, zbog čega se posle gorko kajao.

Na drugoj strani, bar podjednako zanimljivoj, taj „društveni“ aspekt ovog memoarskog svedočenja nadilazi značaj neposrednog književnog svedočanstva o životu čoveka „ucenjene glave“. Naime, koliko god bilo sklisko i nezgodno pisati o sebi i svom slučaju, pa makar i u famoznom trećem licu, Ruždi ponajčešće zadivljujuće lucidno i besprekorno raspravlja Ono Bitno: na svoju sudbinu, sa svakim mogućim pokrićem i opravdanjem, gleda kao na mnogo više od jednog, ups, malko nezgodnog incidenta u tzv. ratu civilizacija, nego, upravo odbijajući taj „hantingtonovski“ diskurs, na priču o fatvi gleda kao na epizodu u večitoj borbi slobode protiv tiranije, bila ona ideološka, verska ili kakva god.

Ovih će dana 24. godišnjica fatve, i danas nekako volimo da mislimo da je slučaj Satanskih stihova manje-više apsolviran i da je oduvek svakome normalnom jasno ko su tu „dobri“ a ko „loši“ momci, ali stvar je od početka bila mnogo komplikovanija. Ruždi se nije suočio samo sa orkestriranom mržnjom i pretnjama smrću islamističkih fanatika (a bezbroj je dokaza da pretnje nisu bile samo verbalna pirotehnika; uostalom, neki su izdavači i prevodioci romana ubijeni ili ranjeni!) nego i sa ogromnim nerazumevanjem „kod kuće“, u Britaniji, pa i šire, na Zapadu. Struktura tog namernog nerazumevanja ključna je za razumevanje onoga što se (te kako i zašto) dogodilo, jer nam govori ne samo o konkretnom – i bar delimično adaktiranom – slučaju, nego i o prilikama u kojima danas živimo. Za domaće konzervativce, desničare i ksenofobe, Ruždi je bio tamo neki Obojeni, indijski musliman koji je nešto pisao protiv onih tamo svojih urođeničkih tabua iako je „znao da se to ne sme“, a sada siroti britanski poreski obveznici treba skupo da plaćaju njegovu zaštitu… Na drugoj strani, za pomodarsku, suštinski u onom najgorem smislu sitnoburžoasku (neo)levicu, i tada i danas nezrelo opčinjenu džidžabidžama multikultiuralizma kao posvemašnjeg etičkog i vrednosnog relativizma, on je bio drski narušitelj sistema u kojem se „svačija kultura i nasleđe ima poštovati“, što zvuči odlično sve dok se ne prevede na jezik stvarnosti i prakse: na njemu to znači da ono što je „nama“ sitim i blaziranim Zapadnjacima dozvoljeno (uključujući i „blasfemiju“ prema verskim tabuima, borbu za ravnopravnost žena etc.) „njima“ nije, u to se ne treba pačati, njihova kultura je drugačija, ne povlačite bradatog đavola za rep, uvažavajte njegova sujeverja i pravite mrtvo-ozbiljnu facu dok s hinjenim zanimanjem slušate njegove koještarije… Zahvaljujući tome, Ruždi je sa levice i iz centra doživeo valjda i više podlačkih napada nego sa desnice; jeste van pameti, ali je opet i sasvim logično… Ako ništa drugo, slučajevi Ruždija, Tea van Goga i Ajan Hirši Ali koliko-toliko su s vremenom uzdrmali „multikulturalističku“ dogmu ukazujući na (načelno i konstitutivno jedino moguću i jedino zamislivu!) univerzalnost ljudskih prava i standarda političkih, verskih i ostalih sloboda; tome je i sam Salman R. dao nemali doprinos.

Dakako, Joseph Anton bi izneveravao svoju žanrovsku odrednicu da nije pre svega književno uzbudljivo svedočenje o jednoj „ekstremnoj“ egzistencijalnoj situaciji koja je istovremeno zapravo i tako indikativna za vreme u kojem živimo. Ruždi je pisac raskošnog dara, a ova je knjiga istinska gozba, i duhovita i gorka, i egocentrična i širokogruda, i esejizovana i rasno pripovedačka i štošta još. I preobilna, dakako, onim dražesnim začinima kojih se Ruždi-lik nahvatao za godina „ilegale“, pa nam ih Ruždi-pisac sada vedro poklanja… Odabrao sam dva za kraj. Kada su Ijena Mekjuena, sjajnog pisca i Ruždijevog prijatelja, novinari u Španiji priupitali nije li Ruždijeva zaštita poprilično skupa za Britaniju (uzgred, Ruždi svedoči da je štošta od nje morao da plati sam…), Mekjuen je odgovorio da britanski narod mnogo više košta zaštita princa Čarlsa, a da ovaj pri tome nije napisao ništa značajno… No, moj omiljeni momenat ipak je onaj kada, po jednom pouzdanom svedočenju, irski građevinski radnici u temelj nove džamije u Birmigemu tajno ugrađuju primerak Satanskih stihova… Kakva je to samo simbolika! Mimo konteksta fatve to bi čak mogao da bude bigotni akt netrpeljivosti prema verski Drugom i drugačijem; no, u kontekstu fatve, to je naprosto predivna simbolička subverzija Tiranije u ime prelepe, univerzalne ljudske slobode… Eh, kamo sreće da su mnogi Veliki Intelektualci dobacili do nivoa svesti tih „običnih“ radnika!

Kako god bilo, Salman Ruždi je preživeo, i više nije Džozef Anton. No, nije to samo puki opstanak tela: ono o čemu svedoči ova izuzetna knjiga mnogo je više od toga: to je pobeda čovekovog duha nad strahom i sitnoćom koju svaki čovek nosi u sebi, koristeći se svakojakim racionalizacijama da „normalizuje“ svoj kukavičluk. Jedna velika pobeda nad tim drhturavim čovečuljkom u sebi zove se Satanski stihovi. Druga, ako ne veća ono svakako teža, zove se Joseph Anton.