Moram da priznam da sam i 5. oktobra 2000. godine prilegao posle ručka da dremnem, a kada sam se probudio video sam na televiziji da gori Savezna skupština i zaključio da je demokratija pobedila.
Piscu ovog prikaza nedavno je jedan, khm, simpatični šaljivdžija spočitnuo da protežira knjige debelih pisaca (!), a to poradi sopstvenih gabarita, pomalo natprosečnih. Autor knjige o kojoj se u ovom tekstu radi nije „debeli pisac“, nego je samo pisac, onaj od novin(ar)ske sorte, štaviše, ne da nije „debeo“ nego je zavidno šlang i fit s obzirom na prehrambene i ostale navike blagorodnog bačkog podneblja… Taj pisac, megjutoa, voli debele knjige, i to toliko da ih je stavio u naslov svog najnovijeg naslova, ako tako možemo reći… Debele knjige i debele mačke (Peščanik, Beograd 2011) ime je nove kolekcije tekstova Dimitrija Boarova, a samog njenog nedebelog autora ne treba posebno predstavljati, i to ne samo čitaocima još od prvog broja matičnog mu Vremena. Ako ćemo pravo, na spomen pojma „ekonomski novinar“ većina iole upućenih u ovoj zemlji prvo će pomisliti na Boarova. Tja, kad bolje razmislim, nemalo njih dalje od Boarova neće ni dospeti… I to svakako nešto govori – jedno o njima (okej, ne tako pohvalno), a drugo o samom Boarovu: da je ovaj novosadski novinarski dugoprugaš uspeo da stekne ogromnu reputaciju i kod onih kojima su ekonomske teme familijarne, a i kod onih kojima je sve to ekonomsko pisanije, je li, manje ili više „dosadno“. A iz te potonje kategorije se ni dolepotpisani ne bi usudio samoisključiti… Samo, baš u tome je kunst: kako lepo naterati čitaoca da se zainteresuje za nešto što bi inače „preskočio“. Stvarno, kako? Onako kako se to inače u vrhunskom novinarstvu radi, bez obzira na tematsku oblast: kombinacijom visoke „uže stručne“ upućenosti sa osećajem za ubeđivanje čitaoca zašto je to baš njemu/njoj tako životno važno; i naravno, a pre svega: zamašnim spisateljskim darom, bez kojeg ionako u novinarstvu ništa uistinu ne vredi, i niko ne može da traje (mada može da istrajava, avaj).
Negde mi u sećanju stoji jedna, možda i apokrifna, Boarovljeva definicija „debele knjige“ (nisam je, naime, pronašao iznova iščitavajući njegove ovde okupljene tekstove): da je to knjiga koja ima preko 350 strana. Ako je tako, onda je ovo debela knjiga, jer zaprema preko 370 strana. I to vrlo „ugusto“ prelomljenih. A tome se nije čuditi jer je ova knjiga zapravo pomalo „nasilan“ spoj najmanje dveju, a možda i triju knjiga – dakako, znatno tanjih… – koje je autor mogao izdati tako, odvojeno, a da mu se ne bi imalo šta prigovoriti… No, valjda je odlika „ekonomskih analitičara“ da „ekonomišu“ i sa tekstom, pa je tako i Boarov – na radost uživalaca njegove žurnalističke proze – između jednih korica spakovao tri zasebne tekstualne celine. U drugoj i trećoj prepoznaćemo „klasičnog“ Boarova, a u prvoj će nam se prikazati jedan manje znan; zato nam je baš ona i najzaniljivija, pa ćemo se njome najviše i pozabaviti. No, krenimo od sredine prema kraju, ne bismo li se vratili na početak!
U poglavlju nazvanom „Portreti“ Boarov piše o ključnim ličnostima vojvođanske, srpske i jugoslovenske istorije, u rasponu od „prečanskih prvaka“ poput Ruvarca, Jaše Tomića, Vase Stajića i Polit-Desančića, preko amblematskih likova uspona i sutona komunističke epohe (Tito, Ante Marković), pa do niza političkih i ekonomskih figura koje su oblikovale poslednju dekadu prošlog i prvu dekadu ovog veka, a među njima su i Zoran Đinđić, Mlađan Dinkić, Nenad Čanak, Borka Vučić, Miroslav Mišković, Milan Beko, Filip Cepter… pa čak i Mirko Cvetković (ko je taj?! Onaj što iznosi tacne, pitajte Marka Somborca). Društvo, dakle, veoma šareno u svakom smislu, no ono što ih objedinjava na ovom mestu Boarovljevo je umeće spajanja visoke upućenosti, sposobnosti da svaku ličnost političko-istorijski kontekstualizuje bez netrpeljivosti ili adoracije, te veštine da o ljudima, njihovim pogledima i postupcima, dosezima i promašajima, piše zanimljivo, a da u toj zanimljivosti nema ni natruha bilo kakve trivijalizacije, najteže bolje današnjeg google i fast food novinarstva.
Kakav je kao portretista, takav je Dimitrije B. i kao prikazivač: ispočetka se striktno držeći ekonomske literature, Boarov vremenom počinje da piše i o istorijsko-političko-memoarskoj lektiri, iznova s akribijom znalca koji se svojim znanjem ne razmeće, ali na koje se možete osloniti. Meni je tu bilo posebno zanimljivo pratiti kako je piscu najzanimljivije (a to dosta govori i o njegovim opredeljenjima) da rudari i istražuje po političko-intelektualnoj ostavštini dveju političkih formacija (unutar socijalističko-komunističkog pokreta) koje su inače u ona doba bile oštro međusobno suprotstavljene, da bi protok vremena (i apokaliptični učinci „godina raspleta“) na neobičan način ulančao i povezao njihove priče: naime, srbijanskih „liberala“ (Latinka Perović, Marko Nikezić…) i vojvođanskih „autonomaša“ stare škole, a ovi potonji bi Miloševiću svakako morali podići spomenik zahvalnosti, jer niko nije toliko uradio za pozitivno prevrednovanje njihovog inače mrljavog i tustog biorokratskog dogmatizma koliko taj požarevački palikuća svojim mahnitanjem…
Ipak, ono što ovu knjigu čini osebujnom u dosadašnjem „oknjiženom“ opusu Dimitrija Boarova prvo je poglavlje – nešto manje od stotinak strana – u kojem su sakupljeni tekstovi koje je objavljivao u rubrici „Vreme uživanja“ svog matičnog nedeljnika. Tu, naime, vidimo jednu privatniju stranu pisca, ali opet, ne privatnu u bilo kojem banalnom smislu, nego u onom čitaocu relevantnom i bitnom, onom koji zapravo otkriva piščevo osećanje sveta, da izvinete. Među tih 27 medaljona pronaći ćete i „očekivane“ lokalpatriotske posvete (Pozorje, Varadin, Dunav), ispisane bez one neretko preterane „feljtonističke“ raspekmeženosti i liciderskog samoljublja, i ironijske obračune sa životnim teškoćama i bolestima (Prehlada, Heksenšus, U gipsu), i iskričave „mentalitetske igrokaze“ (Osnivanje stranke, Majstori, Kabinet…), i naizgled iznenađujuće „spartanske“ autobiografske minijature (Veslanje, Šah iz novina, Šetnja…), i ode laganom lenstvovanju (Kauč, Jahta…) a nadasve britke posvete kreativnom dokoličarenju na čelu sa neuporedivom slašću i strašću čitanja, kojom je zapravo prožeta ova knjiga (Uz debelu knjigu, Red vožnje, Enciklopedija, Geografske karte, Biografije, Metražna književnost…). Što sve potvrđuje, po ko zna koji put, ono što Mita Boarov odlično zna, a što danas kao da se više nigde ne uči: da nema i neće biti i ne može biti dobrog pisanja (novinarskog, esejističkog, beletrističkog… sasvim svejedno) bez jako mnogo i jako dobrog čitanja. Ko posegne za Debelim knjigama i debelim mačkama, u tom će smislu sebi učiniti uslugu.
Upravo je iz štampe izašla nova, trinaesta knjiga Teofila Pančića, Plavušina dilema, u izdanju kuće Cenzura iz Novog Sada. U knjizi su, između ostalog, sabrani tekstovi koje je Pančić pisao za sajt Peščanika, u dnevnom ritmu. Plavušina dilema će biti u prodaji na Beogradskom sajmu knjiga, na štandu Cenzure.
R. V.
