Tri sata emocija

U Budimpeštu, na koncert grupe The Cure krenula je mala grupa ovdašnjih muzičkih istomišljenika i ljubitelja Roberta Smita & Co, kao da ide na muzičko hodočašće što je, s obzirom na to da Cure tokom četiri decenije duge karijere nikada nisu svirali u Beogradu, sasvim razumljivo. Koncert je bio 27. oktobra, u „Laslo Pap“ areni, u okviru turneje jednostavnog naziva „The Cure Tour 2016″.

Više od deset hiljada fanova – među njima je, osim već pomenutih Beograđana, bio veliki broj sa prostora bivše Jugoslavije – od prvog momenta kada su se muzičari pojavili na bini, uglas je počelo da peva Shake Dog Shake, Fascination Street, i čuvenu A Night Like This – numere s kojima je Cure otvorio ovaj koncert. Bio je to možda najbolji početak bilo kog koncerta kojem je potpisnik ovih redova prisustvovao.

Takvo raspoloženje nije prestajalo do kraja. Robert Smit i njegovi „pajtaši“ bili su izuzetno ubedljivi i raspoloženi za svirku, a publika je umela da im uzvrati na pravi način. Sačinjena najvećim delom od pripadnika generacije koja danas ima između 30 i 45 godina, godilo joj je da se u mislima, makar i na samo nekoliko časova, vrati muzici uz koju je kolektivno odrasla, pa samim tim i u lepu mladost. U vazduhu je moglo da se oseti koliko je svima bilo važno što se nalaze upravo na tom mestu, rame uz rame sa ovim bendom i što su im se vratile emocije kojih je većina u publici, u sudaru sa realnošću života i odrastanja, morala vremenom da se odrekne.

Za dobru atmosferu zadužen je bio basista Sajmon Galup (56), muzičar koji pojavom sve više podseća na „rokabili“ verziju Litl Stivena iz Springstinovog benda E-Street, kombinovanog sa Džoom Stramerom iz Clasha. Neumorno je jurcao po bini, za razliku od ostalih iz benda koji su sve vreme stajali na jednom mestu. Među njima, po stažu u grupi najmlađi, ali po godinama najstariji član ekipe, bio je gitarista Rivs Gebrels (60), koji se bendu priključio 2012. godine, poznat po tome što je, duže od decenije, bio glavni gitarista u pratećoj grupi preminulog velikana svetskog roka Dejvida Bouvija. U pauzama koncerta, pevač Robert Smit pio je isključivo velike količine soka od pomorandže. Po „darkerskoj“ tradiciji, svi osim Sajmona Galupa bili u crnim kompletima. Ozvučenje je bilo na nivou, neizostavni specijalni efekti (laseri, niski dim, prigušeno osvetljenje) takođe, dok je jednostavna i svedena bina sa pet pravougaonih led-ekrana upotpunjavala atmosferu prisnosti između benda i publike.

Koncert je trajao tri sata, odsvirali su 31 numeru, uz čak tri bisa. Na setlisti, podrazumeva se, bili su hitovi po kojima je Cure prepoznatljiv Lovesong, Pictures Of You, Just Like Heaven, In Between Days, One Hundred Years. Fanovima njihove rane, post-pank faze, posvetili su čitav jedan bis sa pesmama albuma 17 Seconds iz 1980, među kojima su bile i Play for Today, M, ili legendarna A Forest.

Ukratko, bio je to koncert na kome je vredelo prisustvovati. Bio je to ubedljiv dokaz koliko je Cure i dalje važan i uticajan bend, spreman da ponudi nesvakidašnji događaj prepun energije, dobrih vibracija i nostalgičnih uspomena na vreme kada je muzika možda još imala snagu da menja svet, i da pokaže kako se nepretenciozno može ostariti u rokenrolu.