Sonia Alexa: 48 sati i 1 minut; srpsko-američka koprodukcija
Premijera srpsko-američke koprodukcije 48 sati i 1 minut održana je 21. marta 2024. godine, nakon čega je usledila redovna bioskopska distribucija. Danas, tri nedelje kasnije, film koji su zajedno režirali Majkl Tajer i Sonja Aleksa, u srpskim bioskopima pogledalo je nešto više od 4.500 gledalaca i, imajući u vidu najnoviji izveštaj sa blagajni, teško da će ukupan broj preći 5.000. Skromna gledanost, mada, imajući u vidu domete ovog filma, ne i neočekivana.
Sanja Rajačić, koja već duže vreme pod umetničkim imenom Sonja Aleksa (Sonia Alexa) pokušava da napravi glumačku karijeru u Americi, vratila se pre pet godina u rodnu Srbiju i snimila film po vlastitom scenariju, sebi dodelivši glavnu ulogu. Sanja/Sonja glumi Aleksandru Najtingejl (!) koja se sa mužem Stivenom (igra ga Majkl Tajer, ujedno i reditelj filma), takođe poreklom Srbinom, vraća iz Kanade u Srbiju, a sa željom da petogodišnju ćerku Lenu (u tumačenju u vreme snimanja desetogodišnje Klare Hrvanović) odgajaju u “tradicionanom duhu” (šta god to značilo). Ali ne lezi vraže… Neko ima pik na plavokose devojčice koje se šetaju Kalemegdanom. Prvo pod misterizonim okolnostima nestaje Lenina najbolja drugarica, kći poznatog glumca Lazara Nedeljkovića (Marko Živić), a ubrzo zatim i Lena. Pošto policija ne pokazuje preteranu želju da pomogne (u vreme snimanja filma istraga nije mogla da se pokrene dok ne prođe 48 sati od nestanka deteta, što se u međuvremenu promenilo), Aleksandra sama kreće da traži kćerku – što će je gurnuti u paranoju i ludilo.
Možda je ovo mogao da bude gledljiv trilerčić da se svemu pristupilo mudrije. Umesto da se okruži proverenim saradnicima, Sonja Aleksa je na sebe preuzela preveliko breme: 48 sati i 1 minut njen je pokušaj da se preporuči kao glumica, te da sama sebi, kad to već drugi nisu uradili, podari šansu da zablista. To je legitimno, ali ostaje nejasno zašto je neko bez većeg iskustva poželeo ne samo da igra glavnu ulogu, već da za film napiše scenario i da ga korežira i koproducira. Čemu to zatrpavanje obavezama? Aleksa je trebalo da to “pametnije odigra”. Kao prvo, da angažuje scenaristu koji će njene ideje uobličiti u koherentnu priču vrednu ekranizovanja. Kao drugo, da pronađe adekvatnog reditelja koji zna šta radi i šta želi da postigne, jer njena režija “u četiri ruke” sa Majklom Tajerom ne zadovoljava. U zbiru, ovaj debi deluje neozbiljno i na granici je amaterizma iako obrađuje “tešku” temu.
Direktor fotografije Ferguson Save-Rogan snimio je film koji kao da je rađen za televiziju devedesetih godina – odavno u naše bioskope nije stigao film koji je vizuelno toliko neprivlačan i “ravan”. Ne možemo znati šta je od materijala na raspolaganju imala iskusna montažerka Snežana Ivanović (Tito i ja, Vera), ali u obliku u kome je stigla pred publiku ova priča nema baš mnogo smisla. Sve u njoj je krajnje nategnuto, često nejasno, zbrkano, nedorečeno. Nelogičnosti su zaista mnogobrojne, a montaža kao da ih samo podvlači i akcentuje. Moguće je da je “malo čudo” što je film nakon pet godina postprodukcije uopšte i stigao pred publiku mada je, kada u obzir uzmemo veoma upitan krajnji domet, šira bioskopska distibucija mogla i da izostane.
Kroz film defiluje veliki broj srpskih glumaca koji uglavnom glume na engleskom (Radivoje Raša Bukvić, Nataša Ninković, Marina Ćosić, Vanja Ejdus, Branka Pujić, Marina Ćosić, Goran Jevtić…), a za neke od njih nije najjasnije šta ih je nagnalo da prihvate da se pojave u ovoj zbrci od filma (ovo posebno važi za Natašu Ninković, koja je svakako mogla bez ovog naslova u svojoj filmografiji). U ovom filmu trebalo je da igra i Nebojša Glogovac (1969–2018), ali je njegovu ulogu na kraju odigrao Marko Živić (1972–2021), koji nije dočekao da pogleda završen film. Iako je okupljena manje-više respektabilna glumačka ekipa, autori kao da nisu znali šta da rade sa njom. U glumačkom pogledu, ovde je sve podređeno glavnoj glumici, koja zapravo i nije tako loša (treba pohvaliti njen engleski), ali koja, kao ni njene mnogo iskusnije kolege, nema potrebno vođstvo da bi ostvarila istinski dobru ulogu.
U najavama je isticano da 48 sati i 1 minut ima za cilj da “umetnost iskoristi kao sredstvo kako bi se podigla svest o nestaloj i otetoj deci”, te da je film posvećen uspomeni na Tijanu Jurić, petnaestogodišnjakinju čije je ubistvo 2014. razgnevilo i užasnulo srpsku javnost. Da li to znači da je u bioskope stigao angažovan film na (nažalost) aktuelnu temu? Ne, nikako. Moguće je da je 48 sati i 1 minut nastao iz plementih pobuda, ali ono što smo dobili jeste nemušt trećerazredni triler koji nema umetničku (a ni komercijalnu) vrednost i koji je predodređen za ekspresni zaborav. U pitanju je slepo crevo srpskog filma, koga će se uskoro sećati samo najokoreliji kompletisti.
Predrag Azdejković prijavio je Evropskoj radiodifuznuoj uniji RTS , kuću kojoj kao član Upravnog odbora, pripada zbog političkih poruka koje su se pojavile tokom nastupa na Pesmi za Evroviziju
Nakon jednogodišnjeg čekanja da im se povećaju uslovi rada, a pre svega da im plate budu u visini minimalca i da dobiju direktora, članovi Beogradske filharmonija stupili su u štrajk. Kažu da će trajati do ispunjenja zahteva
Fest-a će ipak biti, u organizaciji studenata. U oslobođenom SKC-u i na nekim od blokiranih fakulteta prikazivaće se filmovi studenata iz regiona, a van konkurencije - savremeni autorski filmovi i klasici
Film „Anora“ veliki je pobednik na dodeli Oskara za 2025. godinu
Treba verovati da Ministarstvo kulture, Pokrajinski sekretarijat i Beogradski sekretarijat za kulturu ove godine putem konkursa neće dodeljivati novac udruženjima i firmama koje se ne bave kulturom ili ne postoje
Predsednik u jedva popunjenim seoskim domovima kulture najavljuje veliki skup u Beogradu. On se jedino nada da druga strana neće umeti da izvede stvar do kraja. A onda će im se svetiti
Zašto su đački zvižduci najjezivije svedočanstvo, a nazivanje studenata „srpskim ustašama“ – nisu. I zbog čega Vučić i Diodik posle „Jači smo od sudbine“ u duetu pevaju „Mir, brate, mir“ uzdajući se milost stranaca
„Češljanje“ nevladinih organizacija je obračun sa kritičarima režima. Da nije, tužilac bi prvo pokucao na vrata Ane Brnabić koja je bila udarna igla USAID-a. Ovi koje „češljaju“ su za Anu treća liga
Intervju: Predrag Voštinić, aktivista Lokalnog fronta iz Kraljeva
Sloboda se već desila Pretplati seArhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
