Torta palanke i šlag tiranije

roland-orcik-foto-by-bereczki-1024×683

“Rukopisi ne gore”, kako to možemo čitati u Majstoru i Margariti Bulgakova. Naravno, to se ne odnosi samo na remek-dela, nažalost, ni Majn Kampf nikad neće nestati. Naročito u dobu interneta možemo uočiti da ništa ne ostaje bez traga, apsolutna zabrana je nemoguća. A možda i ne treba sve da nestane, bitna je perspektiva iz koje gledamo na knjige i rukopise. Upravo zato kritičko razmišljanje, negiranje bezuslovne lojalnosti, preispitivanje vrednosti diktirane odozgo jeste kreativna igra bez granica. Zabrane i represija su konstrukcije svake civilizacije, tvrdi Frojd u svom eseju Nelagodnost u kulturi, zašto li ih smatramo nepromenjivim?

Sve ovo je postalo veoma aktuelno u današnjoj mađarskoj kulturi. Mađarska vlada je nedavno donela zakon o “zaštiti dece” prema kojem se deci do 18 godina ne sme govoriti o raznim vidovima seksualnosti, LGBT se zvanično povezuje sa pedofilijom. A nedavno su uveli i kazne onim knjižarama koje na policama nisu odvojile omladinske knjige sa LGBT protagonistima. Ako se ispostavi da neka knjiga (bilo da je omladinska, bilo da je za odrasle) prikazuje seksualno ponašanje van režimskih okvira, onda te knjige moraju biti upakovane providnim celofanom. Kupci tih knjiga moraju da zamole radnike u knjižarama da im otklone celofan kako bi ih mogli prelistati.

Da li će ta zabrana dovesti do toga da će u Mađarskoj nestati LGBT manjina? Rukopisi ne gore. Ali vidimo da u Orbanovoj Mađarskoj knige ne spaljuju, nema “kristalne noći”. U tome se razlikuje istorijski fašizam od postfašizma: biopolitička manipulacija, mehanizam ucenjivanja je u modi, a ne egzekucije. Naravno, što se više govori o LGBT problemima, to se manje govori o inflaciji, o raspadu zdravstva, o haotičnom obrazovnom sistemu, o rasprodaji plodne zemlje domaćim i stranim investitorima koji ne mare za zaštitu okoline, o razlozima negativne demografije itd. Divide et impera: ako se ljudi dele po svom seksualnom identitetu, neće se udružiti u borbi protiv nedemokratske vlasti. Kako je nekom jednakost i sloboda samo parola, tako ni Orbanu nacionalizam nije cilj nego paravan koji krije patološki grabež.

Slične zabrane su se dogodile nedavno i u Srbiji, u kulturi vojvođanskih Mađara. Još je Laslo Vegel upozorio nakon smene Miloševića da vodeća mađarska partija (Savez vojvođanskih Mađara) ne bi trebalo da feudalizuje državne institucije, treba da dopusti civilnu, stručnu kontrolu, da je bez vladavine prava demokratija nezamisliva. Tako je Vegel odmah postao neprijatelj Savezu vojvođanskih Mađara, pošto je partija postepeno zauzela sve institucije u Vojvodini. Isto to važi i za novinara i pisca Đerđa Serbhorvata; i on je nakon svoje kritike postao persona non grata u svom rodnom kraju.

“Duge devedesete” određuju nikada potpuno slobodnu kulturu Mađara u Vojvodini. Ko nešto zucne protiv vlasti, marginalizovan je. U umetnosti može se biti avangardan, može se eksperimentisati do mile volje, može se govoriti o globalnim problemima, o Trampu, Putinu i ostalim palikućama, jedino o lokalnom smeću kuš. Onaj umetnik ili pisac koji prihvata pravila igre dobija potporu, dobija vodeće pozicije, ali pritom gubi autonomiju, jer mu na usta stavljaju brnjicu. Depolitizacija umetnika i privatne sfere je svesna strategija paranoidne vlasti.

Hrvatsko-srpski pisac Mirko Kovač – koga su napali u Beogradu jer se javno protivio ratu i Miloševićevom lupetanju – još je davne 1984. napisao da sledi vreme strahopoštovanja lokalnih diktatora: “Ako demokratizacija ostane u osnovi samo redukcija dominacije nasilja, to će izvanredno pogodovati jačanju lokalnih vlastodržaca. Oni će, po mjeri svoje pameti, terorizirati cijele pokrajine. Mali lideri i lokalni diktatori zavodit će red, pripremati Registre i popisivati to što je zrelo za istrebljenje! Ali tamo se više neće imato što zabraniti, jer tamo će vladati grobni muk.” (Evropska trulež)

Ti džepni diktatori su prisutni u Vojvodini u polju kulture. Istaknuti član partije Saveza vojvođanskih Mađara je i spisateljica Ildiko Lovaš. Srpski čitaoci je možda poznaju po njenoj nedavno objavljenoj knjizi Kad te bog ritne u stomak (prev. Maria Tóth Ignjatović, Fabrika knjiga, Bg, 2022). Kao pisac ona je vredna pažnje, naročito njen i na srpski preveden roman Španska nevesta. Ali kao političar ona je osoba nezrela za demokratsku politiku.

Godine 2021. vojvođansko Salaško pozorište je doživelo zabranu od Saveza vojvođanskih Mađara jer je njihova predstava, prema govorniku partije Jeneu Hajnalu, bila “opscena”. Nakon toga trupa je mogla da odigra predstavu samo u svojoj umetničkoj koloniji, u Kavilu, sva ostala sela su odbila njihovo gostovanje. Radi se o predstavi Kazimir i Karolina freak show. Autor dela je Eden fon Horvat, a komedija tematizuje uspon nacizma u Evropi. Bez obzira na kvalitet predstave, cenzura je neprihvaljiva. Ključni član partije, Ildiko Lovaš nije rekla ni reč protiv suspendovanja, a njena pasivnost je duboka saglasnost. Naravno, ona bi rekla da zabrane nema, jer Jene Hajnal je “samo” zahtevao od pozorišne trupe da povuče svoju predstavu. Upravo u tome se sastoji strategija posttotalitarizma: egzistencijalna ucena je dovoljna da stvori lojalnost i poltronstvo.

Ima mnogo slučajeva gde se odgovornost Lovaševe ne može poreknuti iako nećemo naći direktivu sa njenim potpisom, nego razne odbore kroz koje ona inkognito deluje. Godine 2015. književnica Erika Bence napisala je kritiku o jednom slabijem romanu Ildiko Lovaš Mali kamenčić (2014). Nakon toga je usledila smena urednika kulture u dnevnim novinama “Magyar Szó” (odavno okupiranim od SVM): bivši urednik i pisac Ferenc Kontra ni dan-danas nema nikakve promocije u Vojvodini, knjige mu izlaze samo u Mađarskoj.

Ove godine je novosadska izdavačka kuća Forum doživela sličnu cenzuru. Prema direktivi Izvršnog odbora nacionalnog saveta Mađara (svi lojalni članovi partije Saveza vojvođanskih Mađara), zabranili su objavljivanje šest knjiga (autori: Atila Balaž, Ana Terek, Ištvan Ladanji, Peter Božik, Veronika Darida, Zoltan Devavari). Neke knjige su već bile spremne za štampanje. Šta je bio razlog? Prema izjavi predsednika partije Ištvana Pastora (čija je supružnica Lovaš), oni pisci koji više ne žive u Vojvodini ali objavljuju svoje knjige u Vojvodini, govore i pišu negativne stvari o životu u Vojvodini, i to je razlog za masovnu emigraciju vojvođanskih Mađara. Prema istraživanjima od 2011. godine, 70.000 hiljada Mađara je manje u Vojvodini. A vodeća partija razlog tome ne vidi u diskriminativnoj politici koju vodi već decenijama, u bednom standardu, u atmosferi straha, u palanačkom nasilništvu, zbog čega mnogi biraju emigraciju. Ne, kriv je uvek drugi, a to su oni koji kritikuju narcisoidnu vladajuću elitu.

Zamislimo sada da srpska vlada zabrani štampanje dela Dučića, Crnjanskog, Rastka Petrovića, Kiša, Pekića jer su kritikovali srpsku (ili jugoslovensku) vlast i živeli u emigraciji. Savez vojvođanskih Mađara upravo to radi: getoiziranje kulture služi suvom orgazmu totalne kontrole.

Prošle godine javno sam kritikovao njihovu politiku i institucionalno nasilje Ildiko Lovaš u emisiji “Észverés” (Mozgodrk, urednik emisije je Čaba Presburger, koga je upravo ta partija smenila sa pozicije glavnog urednika u novinama “Magyar Szó” zbog neposlušnosti). Nakon toga sam obelodanio slučaj Ildiko Lovaš u vezi sa književnom nagradom novosadskog časopisa “Híd”. Ona je rasterala dotadašnji odbor, postavila svoje ljude (među njima i jednog rođaka), i gle čuda, novi odbor je dodelio nagradu upravo Ildiko Lovaš za njen slabiji roman Kad te bog ritne u stomak. Rezultat mog “pljuvanja”: direktor novosadskog Foruma mi je saopštio da iako smo imali dogovor da zajedno sa izdavačem u Budimpešti (Kalligram) objave moj sledeći roman, to puj-pike više ne važi.

Šta se može? Da ponovo citiram Kovača: “Ukidanje zabrana, jačanje demokratskih pozicija, uvođenje kulture dijaloga, slobode pojedinca da javno iznosi svoje mišljenje, to je jedini način da se posiječe grana na kojoj sjede mračnjaci i dogmatičari. Javnost je alternativa neograničenoj tiraniji.” Vojvođanski filozof Mark Lošonc je početkom godine u opozicionim novinama uputio otvoreno pismo Savezu vojvođanskih Mađara za dijalog o problemima. Naravno, nisu mu odgovorili. Kakva je to vlast koja se plaši dijaloga? No autonoman duh ne može da se ućutka. Ali ni autonomija nije moguća bez pokušaja dijaloga sa drugim, inače se zatvaramo u začarani krug sopstvenih ideoloških prekoncepcija. A to je torta palanke, na kojoj su zabrane samo šlag tiranije.