Kada kažemo „političko pozorište“, mislimo na nemačko pozorište (doduše, ja bih, mirne duše, ovo mogao da skratim i na: „kad kažem pozorište, mislim na nemačko“). Bez obzira na moje sklonosti, činjenica je da, bar od Pisaktora, Brehta i ekspresionista, pojam i praksu političkog pozorišta prevashodno vezujemo za nemački kontekst, a taj se uvid ne odnosi samo na istoriju već i na savremene prilike. Zato i ne čudi što je jedna od politički najosvešćenijih predstava u našoj aktuelnoj teatarskoj ponudi nastala na inicijativu upravo Nemaca. Ona se desila u okviru projekta „Posle pada“ koji je Gete institut pokrenuo u petnaest zemalja sa ciljem preispitivanja novije evropske istorije, društvenih, političkih i etičkih promena koje su nastupile posle pada komunizma.
Srpski „predstavnik“ u ovom projektu, predstava Falsifikator, kompletno autorsko delo Gorana Markovića (tekst i režija) veoma je zanimljivo zamišljena, između ostalog i zato što, na prvi pogled, nema veze s ovim velikim događajem. Radnja se ne dešava posle pada Zida – kao što kažu „propozicije“ – ali ni u tim prelomnim godinama s kraja osamdesetih; ona počinje u vreme jednog drugog velikog događaja iz evropske istorije, studentskog bunta iz ‘68. (mada i on služi samo kao pozadina), a završava pre Titove smrti. Ovo pomeranje u prošlost ima puno intelektualno opravdanje, jer autor pokušava da u opštim pojavama i konkretnim događajima iz naše istorije toga vremena, a preplićući jednu ličnu sudbinu sa širim kontekstom, bar nasluti razloge raspada Jugoslavije, koji se vremenski poklapa i uzročno-posledično vezuje za procese čiji je vrhunac Pad Zida.
Nosilac te sudbine, toliko unikatne da je verovatno stvarna, jeste nastavnik Anđelko, neodoljivi varalica i idealista koji se, sve sa porodicom, seljaka diljem bivše Jugoslavije, bežeći od zakona: želeći da pomogne ljudima da dobiju posao i započnu bolji život – ne naplaćuje svoje „ekspertske“ usluge – on, naime, masovno falsifikuje diplome i druga školska svedočanstva. Već sam njegov lik je jezgrovita „metafora“ protivurečnosti bivšeg nam društva: nestručnosti i sumnjivog napredovanja u karijeri i društvu, s jedne strane, ali i nesumnjivog idealizma s druge. U Anđelkovom slučaju, taj idealizam ima i sasvim konkretnu „projekciju“; on bezrezervno veruje Titu i, boreći se za pravdu i istinu, često mu piše, a ta se fascinacija (fiksacija) završava apsurdnim skokom i probijanjem platna na kome se emituju filmski žurnali sa Maršalom.
Pominjanje filma nužno pomera fokus sa spisateljskog na rediteljski rad Gorana Markovića: u svakoj promeni scene spušta se platno na koje se projektuju dokumentarni materijali o Titu (glavni scenski prostor, onaj iza platna, čiji je autor Miodrag Tabački, metaforično je oivičen „raskrečenom“, već dobro načetom petokrakom). Osim što locira epohu kada se radnja dešava, film ima još neke poetičko-idejne funkcije: on metaforično ukazuje na to da je vera u vrednosti titoističkog režima bila filmska iluzija, a što se ubojito dokazuje tim aktom cepanja platna, bezuspešnim pokušajem da se dopre do prave stvarnosti, skokom u prazno. Za razliku od berlinskog, naš zid je bio filmska iluzija, a iz njega se ništa suštinsko, novo i bolje nije krilo… Poslednje, ali ne i najmanje bitno, film i bioskop pružaju narativni okvir celoj drami, jer ona počinje i završava se istinitom pričom o terorističkom napadu ustaške emigracije na beogradski bioskop „20. oktobar“.
Ovo složeno narativno tkanje ima još jednu važnu kopču: mladi ustaša optužen za napad u Beogradu javlja se kao lik u drami, on će biti jedan od Anđelkovih sapatnika kad ovaj završi u zatvoru zbog svog humanitarnog rada. Reprezentativni sastav zatvorenika takođe ima važnu dramsku funkciju, jer ukazuje na različite pojave koje autor prepoznaje u osnovi raspada Jugoslavije a koje onda ni on ni mi, naivno verujući u iluzije iz filmskih žurnala kao i Anđelko, nismo videli: srpsko nasilništvo, hrvatski nacionalizam, islamski fundamentalizam… Zatvorske scene su dobro zamišljene (paralela s Ruženjem naroda Slobodana Selenića je očita), mada se čini da pojednostavljuju uzroke raspada zemlje, ali je izvesno da nisu spisateljski razvijene. One ostaju na nivou krokija, likovi su primorani da, na najmanji spoljašnji podsticaj, sami sebe trbuhozborno objašnjavaju, što sve ugrožava realističku uverljivost. S ovim dramaturškim problemom morali su da se nose i glumci koji su, u većini slučajeva, dali jasne tipove, ali im nerazvijeni tekst nije dozvolio detaljniju razradu. Iz zatvorske grupe izdvaja se dečački ustreptao i psihički nestabilan Miljenko Danijela Siča, te grubi i fatalistički smiren Ljubinko Ljubomira Bandovića.
Tihomir Stanić je vešto kombinovao dramski i komički ton tumačeći Anđelka kao ostapbenderovskog varalicu i zanesenjaka, koga ni grubi prodor stvarnosti u život ne oslobađa fantazija. Iako dramski izoštrena, ova uloga je, u pogledu glumačkih sredstava, bila paradna, usmerena na efekat, prenaglašena. Sličan sindrom se prepoznaje i u nekim drugim ulogama (recimo, Ivana Tomića kao Draga ili Dejana Matića Mate kao Sulje), što potvrđuje opšti utisak da i u dosledno tradicionalnom scenskom izrazu, kakav imamo u Falsifikatoru, naša konzervativna glumačka škola predstavlja problem; zamislite koliko je onda on izražen u modernim poetikama mlađih reditelja. Ipak, bez obzira na umetničke manjkavosti, predstava Beogradskog dramskog pozorišta izdvaja se iz tekuće produkcije pametnim, zrelim, neostrašćenim, istovremeno kritičkim i nostalgičnim pokušajem da se shvati šta nam se desilo, ili kako sve to nismo videli. Goran Marković je u njoj ostao veran sebi, osećajnosti i misaonosti svog poznatog filma Tito i ja.
