Delo Pjera Korneja L’Illusion comique je našoj pozorišnoj javnosti bilo manje poznato sve dok početkom aprila 1991. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu ovaj komad pod nazivom Pozorišne iluzije nije postavio Slobodan Unkovski. U toj predstavi je čuvena, antologijska scena srpskog teatra u kojoj Čarobnjak (Dubravko Jovanović) i Pridamon (Miloš Žutić) prekorače nevidljivi četvrti (pozorišni) zid i stvore se u Beogradu 1991. godine. Zatim se vrate u iluziju i „nevidljivi zid“ gurnu daleko ka publici da bi rekli tekst u slavu pozorišta koji zaglušuje zvuk tenkova i vojnog marša – realnost Beograda 1991. upada u pozorišnu iluziju. To je bilo vreme masovnih okupljanja na ulicama i političkih nemira, te je ono – iako veoma teško i kompleksno – sa ove istorijske distance u stvari bilo veoma povoljno za pozorište. Trideset godina kasnije, kada se pozorište bukvalno guši u nametnutoj kovid (samo)izolaciji reditelj Nikola Zavišić odlučio je da proveri kako ovaj komad funkcioniše u tzv. novoj realnosti. Kao prvo, napravljena je distanca u odnosu na prethodnu postavku pre svega u prevodu (ovde je to Jovan Popov) i naslovu – umesto Komične ili Pozorišne iluzije „samo“ Iluzija–e. Iz skraćivanja naslova kao i iz nekih rediteljevih izjava povodom premijere (22. marta 2021. – samo dan nakon što je publici (opet) dozvoljeno da makar u ograničenom broju prisustvuje predstavama), reklo bi se da je akcenat u ovoj postavci više na iluziji (ili iluzijama?) a manje na pozorištu (ili komediji). Međutim, nije tako.
U pitanju je susret (ili sudar?) pozorišta i njegovih konvencija sa različitim iluzijama – gde je granica između glumca i lika, realnosti pozorišnog života i pozorišne iluzije, između pozornice i publike, pozorišta i literature… Sva ova htenja sažeta su u ideji da se Kornejevo delo postavi kao komad-proba. Međutim, ako nemate pri ruci program predstave (ili se niste na vreme obavestili preko medija), može proći dosta vremena (skoro četvrtina predstave) dok ne „ukačite“ princip igre. (Pre)dugo se pitamo zašto je na sceni više malih pozornica i jedna velika crvena (pozorišna) zavesa u dubini (scenografija Nikola Zavišić), šta predstavljaju čudni savremeni kostimi sa printom (Bojana Nikitović i Suna Kažić), zašto se pojedine scene dešavaju u prvom redu partera, itd. Međutim, kako predstava odmiče zahvaljujući (pre svega!) glumačkoj igri Nikole Vujovića (uloge reditelja i Klendora) i Miloša Đorđevića (glumac i Matamor), a zatim i Sene Đorović (glumica i Izabela) i Anastasije Mandić (glumica i Liza), počinjemo da shvatamo o čemu se radi – prisustvujemo ne baš uspešnoj generalnoj probi Kornejevog komada. Oni koji (po)znaju stanje stvari u savremenom srpskom pozorištu sa tugom i smehom će prepoznati niz situacija koje su tipične za sadašnji pozorišni trenutak.
Neki glumci nikako ne mogu da „ubodu“ tačan akcenat. Reditelj je u poslednjem trenutku napravio ničim objašnjenu zamenu reči u stihu (aleksandrinac) pa se glumci i na štrih „sapliću“. Tu su još i propušteni „šlagvorti“, razne trapavosti i slučajna povređivanja, zatim nervni napadi, histerični ispadi, silna nervoza reditelja i glumaca i (obavezno) napuštanja probe u trenucima krajnje zaoštrenog sukoba. Sve ovo je, naravno, posledica nedovoljne uvežbanosti s jedne i ogromne želje da se progon ipak izgura do kraja s druge strane. U tom kontekstu su „amblematične“ dve scene sa zvonjenjem mobilnog telefona. Kada telefon slučajno zazvoni nekom iz „publike“ reditelj i ekipa momentalno „pošize“ jer se „ne poštuje proba“.
Međutim, kada reditelju i glumcu koga igra Nikola Vujović usred scene i usred stiha zazvoni telefon on se „mrtav ‘ladan“ javi jer je povod važan – zovu ga da igra u drugoj sezoni poznate TV serije. Naravno, reditelj prekida progon i izlazi sa scene da bi obavio važan razgovor, a ostali glumci spontano krenu za njim u nadi će se i za njih naći neka uloga. Ta scena daje preciznu sliku neravnopravne bitke koju umetnost svakodnevno vodi sa raznim komercijalnim sadržajima. Naravno, sada bi neko mogao da primeti: „A gde je tu, molim vas, Pjer Kornej?!“ I nije li to „nisko podilaženje zabavi“?! Međutim, ako želite da gledate savremeni komentar na fenomen pozorišnih i komičnih iluzija, morate biti spremni da razbijete i iluziju o „povlašćenom“ mestu umetnosti u vremenu kojim dominiraju komercijalni sadržaji. U pravcu razbijanja pozorišnih iluzija ide i kraj predstave koji je neka vrsta rediteljske autoironije Nikole Zavišića. Taman, kada smo istinski počeli da uživamo u glumačkoj igri, ona se prekida upadom ničim izazvanog melanholičnog rediteljskog „koncepta“. Diže se crvena zavesa i u pozadini se zamorno dugo vrti crno-bela svetlosna iluzija. Na proscenijumu se pojavljuje metronom, mini-pozornica i ruka iza zavese kao u lutka predstavi (povratak na početak predstave), s tim što sada to sve umesto reditelja i glavnog glumca sada izvodi glumica.
Ona nemoćno doda „Ne želim da se ovako završi predstava.“ A predstava se baš tako (kako ne treba) završi! I ovu situaciju nasilnog rediteljskog „biflanja koncepta“ smo (pre)često gledali u savremenom srpskom teatru. Iz svega navedenog neko bi mogao da pomisli da su najbolji delovi predstave oni koji su ubačeni u Kornejev tekst. To i jeste i nije tako. Naime, da bi se komično-tragični tekst Pjera Korneja uspešno igrao, potrebno je da nas glumci zanesu svojom igrom i nateraju da bez suvišnih pitanja prihvatimo svet iluzija.
To, kao što smo već rekli, dobrim delom polazi za rukom Nikoli Vujoviću, Milošu Đorđeviću, Seni Đorović i Anastasiji Mandić, a mnogo manje ostalim akterima. To je nevolja jer oni svi zajedno moraju da igraju tako da nam pažnja nijednog trenutka ne padne. Kada bi se zajedno i glumci i reditelj (pre)pustili komičnim iluzijama i našli jasan odnos prema Kornejevim likovima i njihovim odnosima, to bi bilo upravo ono što nam treba – da se grohotom smejemo i duboko udahnemo punim (pozorišnim) plućima, avaj.
