Teorija savremene svakodnevice

Savremena umetnost, bilo da je posmatramo iz pozicije više ili manje aktivne publike, ili nekoga ko je uvučen u proces njenog nastanka i distribucije, odgovara jednoj od naših brojnih i neupitnih predrasuda o današnjem društvu, a to je ona po kojoj je u njemu gotovo sve legitiman simbolički sadržaj, gotovo sve može da bude od opšte važnosti – u svemu je moguće prepoznati simptome sveta koji nas okružuje. Preraditi te sadržaje u metafore, ponekad naivne priče, dvosmislene anegdote ili ih ostaviti u slikama koje naizgled mogu da znače bilo šta – jeste izbor umetnika. Ono što sledi taj izbor i njegove posledice jeste posao kustosa, nekakvog reditelja, menadžera ili kompilatora koji zadržavajući privilegiju konačne selekcije među ovim pričama i slikama, zadržava i krajnju instancu ideje vezanu za zbirno značenje – izložbu tj. „veliku priču“ kojom će se, ukoliko je ovaj dobar u svom poslu, svi manji segmenti objediniti, uvezati i naći pred nama kao nedvosmislena celina.

Izložba „SITUATED SELF, Confused, Compassionate and Conflictual“ otvorena 5. februara u Muzeju savremene umetnosti važna je za ovu sredinu iz nekoliko razloga. Na prvom mestu reč je o zanimljivom kulturno-umetničkom ogledu – o izložbi za izvoz, koja je nastajala i u Beogradu i u Helsinkiju (gde će se krajem marta kompletan projekat preseliti) i koja na neki način podjednako duguje ambijentu i jedne i druge evropske krajnosti – balkanskoj, u svojoj predemancipacijskoj i posttraumatskoj fazi i nordijskoj, ili severnoevropskoj priči o savladavanju usamljenosti i naizgled benignoj potrebi za identitetom. Poseban kredibilitet izložbi daje i prisustvo i autorstvo cenjenog evropskog kustosa i pisca o umetnosti, Finca Mike Hanule (Hannula), čiji je lokalni sagovornik i potpisnik ovog projekta beogradski kustos, istoričar i teoretičar umetnosti Branislav Dimitrijević. U krajnjem slučaju „SITUATED SELF“ je zanimljiva i važna izložba i zbog izvesne doze odmerenosti i nepretencioznosti, u pitanju nije nekakav bijenale, niti godišnja ili muzejska izložba sa reprezentativnim i brzodelujućim društveno-korisnim pretenzijama, čak ni sveobuhvatan regionalni pregled – već autorski izbor čije se ambicije zadržavaju u kategorijama tematske doslednosti i ličnih i donekle privremenih sistema vrednosti.

Njena tematska određenost je na prvi pogled i dovoljno jasna i prihvatljiva, a ipak zadržava i izvesnu nedorečenost tj. ostaje otvorena ili čak i provocira različita tumačenja na strani publike. Pitanje izbora unutar kodifikovane i shematske društvene matrice ponašanja jedan je od osnovnih problema koji razmatra „teorija savremene svakodnevice“. Način na koji će se neko identifikovati, zbližiti ili distancirati od određenih pojava govori podjednako i o njemu samom, ali i o opštevažećim „pravilima igre“. U ovom slučaju, polazna pretpostavka autora je da koliko god se empatija, cinizam, ironija ili pozitivna identifikacija dešavaju u domenu spontanog i sublimnog, u unutrašnjem svetu onoga koji „bira“, toliko su i posredovani čitljivim algoritmima razmene značenja i samim tim obavljaju svojevrsnu ulogu uravnoteženja, „situiranja“ pojedinca u datim društvenim i kulturnim okolnostima. U tom smislu, ova izložba nam nudi izbor umetničkih projekata koji, uglavnom uspešno, transkribuju i parafraziraju životne postupke kojima smo svi skloni – ovde to nije pitanje stila, već pitanje relacija se određenim spletom značenja, pitanje odnosa sa okruženjem koji nam, u zavisnosti od stepena pasivnosti/aktivnosti, omogućuje i, uslovno rečeno, sam opstanak u zadatim uslovima socijalizacije.

„Situirati sebe“, sudeći po radovima umetnika predstavljenih na ovoj izložbi, nužno znači i postaviti određena pitanja društvenog kodeksa, ponekad to znači i suočenje sa određenim moralnim pretpostavkama, u nekim slučajevima čak i direktnu provokaciju u neposrednom fizičkom i simboličkom ambijentu. Takav je primer rada turskih umetnika Ozkaye i Ozguta, koji posle uspešnog predstavljanja na prošlogodišnjem vršačkom bijenalu ponovo izlažu u Srbiji: „Spomenik Turčinu koji nosi 11 lubenica“ jeste istovremeno duhovit i subverzivan, ali tako da i njegov humor i promišljeni i fokusirani kritički potencijal istovremeno ostaju u prvom planu. Problemima telesnog i seksualnog identiteta i mehanizmima njihove socijalizacije bave se ponajmanje verbalni i socijalno-aktivni radovi na ovoj izložbi: crteži Siniše Ilića i slike finskog umetnika Juke Korkeile. Ipak, uznemirujući efekat njihove vizuelne slojevitosti ne izostaje – reč je o predstavama tela na način koji ih čini najmanje prijatnim za gledanje, njihova monumentalnost i prisutnost na samim zidovima muzeja podjednako doprinosi njihovom intenzitetu.

Različite vrste odnosa intimnog i nacionalnog (etničkog, etnološkog) ispituju radovi Arhija Galenca, Vesne Pavlović i grupe FinnFemFel (uslovno bi se u ovu kategoriju mogla svrstati i serija skulptura nemačkog umetnika Karstena Konrada). I dok nam Galenc predstavlja svoju verziju akumulacije kolektivnog nasleđa, u ovom slučaju reč je o umetničkim delima jermenskih emigranata koje ovaj umetnik čuva u zidu svoje spavaće sobe u stanu u Berlinu, dotle nam projekat „Nordijsko skijanje napreduje“ grupe FinnFemFel nudi gotovo dijametralno suprotan primer iz priče o „situiranosti“ sopstvenog identiteta u kolektivnom. Reč je o umetničko-dokumentarnom projektu koji predstavlja jednu od aktuelnih, naizgled bizarnih i naivnih formi ispunjavanja slobodnog vremena, ali i aktivnog potvrđivanja svojevrsnog nordijskog identiteta. Serija fotografija „Sculpture gardens“ beogradske umetnice Vesne Pavlović bavi se naivnošću unutar etnokulturološkog konstrukta na još eksplicitniji način: istražujući običaje spektakularnog ukrašavanja bašti i dvorišta u vlaškoj regiji na istoku Srbije ona pronalazi gotovo idealan imaginarni svet pozajmljenih znakova i simbola. Život kamenih figura, patuljaka i realnih i mitskih životinja odvija se unutar pustih dvorišta, u odsustvu njihovih vlasnika koji kapital i iskustvo stiču na privremenom radu u Zapadnoj Evropi. Izmeštanje njihovog identiteta u tom smislu je višestruko: njihov fizički život odvija se u svetu realkonzumerizma, ali svoju punu realizaciju oni ostvaruju u dekorativnom, nostalgičnom konstruktu nadrealnosti (ili, kako to kaže Dimitrijević: „gastarbajter prima slike zapadnjačkog konzumerizma kao rastelovljene, slike ispražnjene od društvenih odnosa“).

Video radovi švedskog autora A K Dolvena i norveške umetnice Anike Strem ne zadržavaju se toliko na relacijama partikularnog i kolektivnog identiteta, ali izvesna univerzalnost može da se prepozna i u ovim, na prvi pogled izrazito intimističkim delima. U pitanju su vrlo filmični i intrigantni radovi sasvim različitih autorskih pristupa: Farovi A K Dolvena u jednom, statičnom kadru prate hod dve, pretpostavljamo muške osobe, nage i odevene, putanjom koju u šumskom pejsažu, noću, oblikuje par automobilskih svetala, dok se video-pop-treš-kolaž Anike Strom nazvan 16 minuta može shvatiti kao neka vrsta lirske parodije tzv. videa u prvom licu. Autorka nas vodi kroz niz gotovo slučajno izabranih prizora od kojih je većina mogla biti snimljena u njenom domaćinstvu (kuhinjski predmeti, akvarijum, televizor, porodične fotografije), ali to ne umanjuje njihov poetski i simbolički potencijal.

Iskoristićemo priliku da se na ovom mestu vratimo na tvrdnju sa početka teksta – ukoliko se složimo sa tim da se važnost određenih slika određuje ne toliko njihovim direktnim sadržajem, već najpre načinom interpretacije i kontekstom u kom se ti sadržaji nalaze, biće nam i nešto lakše da shvatimo neke od konkretnih mehanizama „situiranja“ kojima se bavi ova izložba. U većini slučajeva reč je o radovima koji deluju bez pozivanja na uobičajene „visoko-kulturne“ posrednike, koji ne citiraju prethodnike i koji sami konstruišu svoj kontekst, ne računajući na korist od zadatih političkih i društvenih stereotipa.