Ekskluzivno: Za „Vreme“ pišu Ćarls Simić i Vladimir Pištalo
Nekom koje uživao u svim delio ma Vladana Desnice, književnika odanog srpskohrvatskom . | jeziku, nije ni lako ni važno da i se seti iz koje je Desničine knjige uzeta jedna scena. Dotičnu scenu, nad kojom lebdi osmeh Erazma Roterdamskog, ovde ćemo prepričati „slobodnim recima“: Ambasador jedne velike sile izjavio je nešto provokativno. Diplomatski kor j novinari čitavog dana su se sašaptavali, tražeći objašnjenje za neobičnu izjavu. Nižem diplomatskom službeniku jedne male zemlje iste večeri se ukazala prilika da. preko čaše konjaka, porazgovara sa diplomatom te velike sile. sa kojim je bio u dobrim ličnim odnosima.
– Vrlo je interesantno ono što je danas izjavio vaš ambasador – započeo je znatiželjnik.
– Da. interesantno… – promrmljao je diplomata velike sile.
Prijatelji su iskapili par konjaka. Diplomati male zemlje đavo nije davao mira, i on se iznova nakašljao:
– Dostaje… neobična… izjava vašeg ambasadora.
– Da. Neobična – lakonski mu je odgovorio sagovornik.
Usledio je dugi niz crvenkastih konjaka.
Konačno, diplomata male zemlje nije mogao da odoli već je, onako zajapuren, direktno postavio pitanje:
– Dobro, zašto je ono danas izjavio vaš ambasador? Diplomata velike sile uputio mu je dug pogled pre nego što je odgovorio:
– Zato stoje glup.
To je jedno od mogućih objašnjenja koje nam se uvek nudi za tajne visoke politike.
Onaj ko takvim objašnjenjem ostaje nezadovoljan.
Mora se, u potrazi za drugačijim odgovorom, vratiti u duboku prošlost…
I Jedna od priča o postanju beleži kako je Kronos, ljubomoran na oca Urana, rešio da ga, u dogovoru sa majkom Geom, liši prestala bogova. Dok se Uran nalazio u najstrašnijem zagrljaju sa Geom, Kronos gaje kastrirao sečivom dobijenim od prevrtljive majke.
Tako je zauvek prekinut dionizijski ljubavni spoj Zemlje i Neba. Nebo je prognano iz zemaljskog domena. Zemlja i svi njeni budući stanovnici ostali su zauvek u zagrljaju i vlasti Vremena.
Moguće da se baš tu, proizvoljna i neprikosnovena, pomolila prva teorija zavere.
Avaj. Nebo je tog davnog trenutka prognano iz naših života. Prevrtljiva Zemlja je postala veliki mehanizam na navijanje, najpribližnije oličen u onim mehanizmima koji su zabavljali kraljeve u osamnaestom veku. Na Zemlji se, od tada, takoreći sve zna. Svako ubistvo se, po recima jednog uglednog romansijera, „dešava sa predumišljajem od hiljadu godina“. Kao što dolaze leto. jesen i zima, tako će redom propadati države i kraljevstva. Fatum se ne ispunjava sam po sebi, već posredstvom delovanja zaverenika.
Jedni zaverenici ostaju verni Vremenu u neprekinutom spletkarenju protiv Neba.
Drugi, međutim, kuju zavere sa Nebom protiv Vremena.
II „Najanđeoskiji i najučeniji od svih doktora Crkve“ Toma Akvinski imao je suptilan nadimak „Gluvi vo“. Evo nekoliko apokrifnih izvoda iz njegove „Summae Theologiae“: 1) Jedina prava teologija je teologija konspiracije.
Sve druge teologije su sekundarne.
2) Teorija konspiracije je verzija Platonove teorije odraza: ono što vidimo samo su prividi; pravi svet je zastrt velom.
3) Svet bi bez Teorije zavere bio bez smisla. Ništa tako dobro ne objašnjava zlo i ljudsku patnju kao konspiracija.
4) Svaki oblik dobrote je prevara, Samo je zlo stvarno. Đavo vlada svetom, a Bog je previše uplašen da bi privirio u njega.
5) Teorija zavere je aistorična. Ona, u stvari, tvrdi da su svi događaji u istoriji, svi heroji i žrtve sa svojom ambicijom i tragičnim greškama samo deo teatra marioneta.
Istorija kao veliko pozorište lutaka, u kome nevidljivi gospodari vuku konce.
6) Oni koji sve ovo shvataju, tek s vremena na vreme podsmešljivo uspiju ustima. Oni znaju daje svet uvek star. Nema novih događaja pošto se konspiracija nastavlja u večnost. Konspiracija jeste trijumf Iste Stare Stvari.
7) Suprotnost Konspiraciji predstavlja Utopija.
III Dokazi i argumenti iz pradavne prošlosti liče na dubinske ribe. Oni svetle u dubinama vremena, ali kada se izvuku na površinu, mogu se, zbog promene pritiska, raspasti u ništa. Potrebni su nam primeri iz novije istorije.
Promešaćemo naš špil argumenata.
Molim, izvucite dve karte! Koje su dve najveće vojne sile sadašnjice? Rusija i Amerika! Ako bez predrasuda zavirimo u njihovu istoriju, u samim temeljima ćemo otkriti zaveru.
– Ko je stvorio modernu Rusiju?
– Petar Veliki! A kako? Pa, u zaveri sa Vremenom protiv Neba! Kao što su sveštenici u ono vreme ispravno primetili, svojom reformom kalendara Petar je ukrao Bogu osam godina. Uostalom, on i nije bio nikakav vladar iz porodice Romanov.
Pravog Petra su Nemci ubili i na njegovo mesto podmetnuli, razume se, Nemca.
Onda je Nemac – Antihrist počeo da brije pravoslavne Ruse, kako više ne bi ličili na Boga. Zla koja je taj zaverenik učinio Rusima bila su samo početak. Antihrist je zatim skovao plan kako da osvoji
– Evropu i svet.
Taj zaverenički plan Lorens Darel je smatrao dovoljno auteničnim da bi ga uvrstio u svoj „Avinjonski Kvintet“.
Teorija konspiracije je najefikasnija zamena za mišljenje kojom raspolažemo.
– Kako je nastala druga velika sila Amerika?
– Kako drugačije nego zaverom! Savremena Amerika rodila se u času kad je čitav svet srljao u ropstvo, a Amerikanci su na tom žalosnom svetu ostali jedini slobodoljubivi.
Propovednici koji su se nazivali „Novim svetlima“ još pre američke revolucije propovedali su sa takvim nabojem da su sopstvene čakšire bacali u vatru od zanosa.
Kako su rasle političke tenzije, teme propovedi su se menjale: raširene oči slobodnjaka svuda su videle zaveru. „Monstrum stajaće vojske“ bio je dokaz zavereničke namere londonskog Parlamenta da uguši slobode ne samo u Americi nego svuda na svetu. Postalo je očigledno da britanski Parlment neće prezati da se u te svrhe poveže sa francuskim katolicizmom, koje je nešto ranije nazivano „skarletnom droljom“ (Scarlet Whore)„ „majkom kurvi“ (The Mother of Harlots), „ogavnošću svoga sveta“ (Abomination of the Earth), „rimskom antihrišćanskom silom“ (Romish Antichristian Power).
Nasuprot njima, lojalisti su verovali „da je pobuna greh ravan veštičarenju“. Raširene oči londonskih ministara žmirkale su da razaznaju šta se dešava preko Atlantika. U Novom svetu one su takođe videle zaveru.
Obe njihove interpretacije predstavljaju klasičan primer zavere sa Vremenom protiv Neba.
– Kakvim nebom? Kakvog vremena? – zakukaće najposle napaćeni čitalac.
– Kako možete tako nešto da pričate?
– A zašto ne! – odgovorićemo sa holivudskim osmehom.
– Nismo li upravo dokazali da su dve najveće sile sveta izronile kao plod retorike zavere. Evo, pred vašim očima proizvoljnost postaje vrhovna istina! Ovakve generalizacije omogućuju da zauvek Dokazi i argumenti iz pradavne prošlosti lice na dubinske ribe* Oni svetle u dubinama vremena, ali kada se izvuku na površinu, mogli se, zbog promene pritiska, raspasti u ništa znate sve o svemu. Naročito je zgodno što ovaj sistem instant-genijalnosti ne zahteva naročit napor: prosto uzmete bilo koji šablon i u njega ugurate čitav svet..
Sa druge strane, nema sumnje da zavereničke aktivnosti postoje i da su uvek postojale.
Kriminalna udruženja, tajni dogovori između poslovnih organizacija i država, način na koji su stare komunističke partije služile Sovjetskom Savezu – primeri su brojni.
Svet nije ni slobodan ni otvoren. Postoje etnički, religiozni, klasni savezi. Globalne monetarne odluke su centralizovane i teško da postoji takva stvar kao što je stvarno slobodno tržište. Ovakve aktivnosti možemo posmatrati kao privremene savezne, bazirane na interesu. Ili ih možemo smatrati večnim.
Velika Konspiracija je jedina ljudska aktivnost koja postiže savršenstvo. Njeno izvršenje nikada nije ugroženo ličnim ambicijama ili slučajem. Raketni inženjeri provedu godine radeći na raketi, pa ipak naprave fatalne previde, dok zavere deluju stotinama godina bez i jedne jedine greške.
Teoretičari zavere smanjuju broj istorijskih činilaca na najmanji mogući broj. Elita vlada uvek, a dvanaest je omiljeni broj. Ti vladari su anonimni. U suštini, po teoriji zavere vlada nevidljivo.
Da li vam se dešava da vaš telefon ponekad zazvoni noću? Vi se javite i slušate kako neko sa druge strane slušalice ćutke osluškuje.
He, he.
To je on.
Ko? Pa taj Drugi! Zaverenik! On kopljastim đavolskim repom čačka uvo da bi bolje čuo vaše disanje. Dok ćuti i sluša, on masonskim šestarom meri svoju lobanju čudnog oblika, svoju dugu bradu pravoslavnog sveštenika i mali sladostrasni budistički osmeh. A zatim meri i semitski nos i široku muslimansku čalmu. Od temena do pupka, on je žut (hvala Nostradamusu što je upozorio da će žuta rasa vladati svetom, te da preti onom što je Bendžamin Franklin u jednom pismu nazvao „divnim Belim“). Od pupka do kopita, zaverenik je crn. Pod repom mu se žari nakarminisani čmar, koji svedoči o sklonosti istom polu. Istovremeno, on masonskim šestarom meri ebonitni ud, večno žedan mesa belih žena.
Ekstremna prevejanost tog opasnog Drugog faktor je njegove dehumanizacije.
Zato ga ne smemo tretirati kao čoveka. Teorija Zavere je mazohistička seksualna fantazija: ruke su vam vezane i neko drugi može da vam radi šta god hoće. Ali ta vrsta fantazije pruža opravdanje za buduće sadističko uzvraćanje u realnosti.
Kažu da „konspiratori veruju u konspiracije“.
Ne samo konspiratori, već i očajnici.
Ukoliko se uglavnom možete složiti sa ovim što je dosad rečeno, zamislite da ste isti takvi kakvi ste – po ubeđenjima, osmehu i rupicama na obrazima – samo da živite u Goraždu? Kako biste sebi objasnili svoj udes?
IV Onoga dana kad su ga obavestili da je proglašen za redovnog profesora, gospodin Frensis Fukujama pogledao je na sat i proglasio Kraj istorije. Fajront u kafani nazvanoj „Istorija“ značio je daje zaverenicima, takoreći, zabranjen rad. Naslednicima tradicija koje sežu do početka sveta nije bilo prijatno. Srećom, zabrana je trajala kratko.
Miloševićeva zvanična štampa prva je primetila da zavere, u stvari, nisu prestale.
Prva zavera posle Kraja istorije, jedna od najstrašnijih, bila je usmerena protiv srpskog naroda koji je, za razliku od većine drugih naroda, uvek bio na strani Neba a protiv Vremena. Štampa je čak ponudila čitaocima recept za proizvodnju zaverenika: prvo, gomilu svojih suseda i rođaka, osvedočenih budala, drhtavim glasom proglasite za Narod dostojan strahopoštovanja. Zatim gomilu drugih ljudi, često ne manje afirmisanih budala, proglasite za kompjuterske mozgove i odvajkadašnje splektaroše. I eto, pred vama se pomaljaju likovi zaverenika.
Mediji su opisivali te mračne zaverenike, kako kidišu na goloruku srpsku nejač na vekovnim ognjištima. Nejač sa ognjišta nije imala drugog izbora nego da uzvrati haubicama.
Srpski narod su mediji opisivali otprilike kao jedno podšišano četvorogodišnje dete koje stoji u polju i drži belu radu, dok na njega sa svih strana navaljuju Mrakovi. Novine su davale na znanje da američki i iranski predsednik svakih pola sata zove papu i reže: Još nismo uništili Srbe! Još se drže! Posle svakog njihovog poziva, nervozni papa je izvlačio ispod kreveta sto godina starog okovanog Hitlera i pitao ga:
– Šta da radimo?
– Verujte, samo treba imati strpljenja – tešio gaje iskusni Hitler.
Određene osobe i određene nacionalne grupe rađaju se sa ugrađenim detektorima za konspiraciju. Srbi su, na primer, u tom pogledu upadljivo obdareni. Međutim, njihova poslovična budućnost u pogledu Vatikana, Cije i Novog svetskog poretka gasne kad je u pitanju UDBA, domaća tajna služba, nedotaknuta reformom prilikom prelaska na višepartijski sistem. To se. međutim, smatra sitnim previdom. Dancima i Amerikancima, navodno, potpuno nedostaje talenat u ovoj oblasti. Zato nije nikakvo čudo da Konspiratori kažnjavaju one koji su na oprezu prema njihovim mahinacijama, a štedro nagrađuju one koji nisu.
Ovakvi primeri, kao i način na koji je svetska diplomatija tretirala dramu bivše Jugoslavije, vraćaju nas na početno pitanje: pitanje tumačenja visoke politike. Da li je ambasador velike sile iz Desničine priče bio glup? Da nije taj ambasador bio zaverenik? Prvi odgovor na to pitanje jeste da unutar konspiracije glupost ne postoji; izvan nje glupost je rasprostranjena i doprinosi širenju ideje o zaveri. Slobodna volja (uključujući glupost kao njen deo) jeste iluzija. Prema teoriji konspiracije, zakon Zemljine teže je apsolutan, avioni ne mogu da lete. Konspiracija svesno proizvodi zbunjujuće iluzije za lakoverne. Koncepti kao što su Demokratija, Prava čoveka, Tolerancija i Sloboda jesu takve obmane. To su tek filmovi za slepe.
Drugi odgovor je da će baš glupost najlakše posegnuti za idejom zavere. Glupost je često isto što i zlo. Političari najčešće nisu proizvođači nego potrošači ideja. Njima su potrebne pripremljene reči koje se mogu podgrejati u svačijim ustima, kao hladna jela u mikrotalasnoj pećnici. Ako ne možete smisliti nešto što zvuči logično, recite nešto što zvuči poznato. A takve reči, uvek spremne, nude teoretičari zavere. Uopšte nije isključeno da ih političari i dvorski novinari u jednom trenutku prihvate. Zalihe takvih interpretacija velike su: od zavere Kronosa i Gee protiv Urana, preko ruske zavere od koje je strahovao Lorens Darel, pa do antisrpske zavere u kojoj je učestvovao ceo svet.
Nerazmrsivi zapis sveta postaje jednosmeran, kao bob staza, onog momenta kada traču pridate dostojanstvo religije. ■
(Tekst je napisan specijalno za „VREME“ I holandski časopis „EREVON“) CHARLES SIMIĆ VLADIMIR PIŠTALO
