Teofilu u čast

Ukoričeno delo Teofila Pančića broji 21 knjigu (što je, prema konzervativnoj proceni, tek petina onoga što je napisao), a svaku od tih knjiga (osim 39 dana juna) pravio je od tekstova koje je već objavio. Možemo, razume se, od sada pa navek raspravljati koja je od tih knjiga najvažnija i zbog čega, ali je teško sporiti da je pet knjiga o srpskom postkomunizmu, objavljenih u Biblioteci XX vek, pisanih u rasponu od 12 godina i najvećim delom u vreme Prve srpske Republike (“petooktobarske”), svojevrsna magistrala Pančićevog pisanja. Ne kažemo to samo zbog toga što su, s retkim izuzecima, gotovo svi tekstovi bili objavljeni u “Vremenu”, u kojem je Teofil Pančić bez prestanka pisao više od 30 godina, niti zbog toga što je politička kolumna, uz književnu kritiku, bila najprepoznatljiviji segment njegovog pisanja, nego zbog toga što su te kolumne – ti eseji, te političke priče, ti prosevi neuporedive pronicljivosti – najvažnije i najpouzdanije svedočanstvo o onome što se događalo u dekadentnoj fazi Miloševićeve nacionalističke diktature, te o hodu po mukama Prve srpske Republike. Verovatno deluje preterano reći da su eseji, makar ih pisao i Teofil Pančić, najpouzdanije svedočanstvo jednog vremena, jer nije reč o dokumentima, dakle o činjenicama, već o tumačenjima. Ali paradoks činjenice – a na činjeničnoj ravni Teofil Pančić bio je besprekoran – glasi da činjenicu tek tumačenje čini činjenicom. (Taj paradoks najlakše je razumeti kroz sudsku praksu: činjenica je ono što sud utvrdi da je činjenica.) Pre nego što se protumači, činjenica ne znači ništa. Zbog toga će za nekog budućeg pisca istorije Srbije tekstovi Teofila Pančića biti jednako dragoceni kao i dokumenta o padu nadstrešnice u Novom Sadu, na primer.

...

PARADOKS SUŠTINE

Šta je, međutim, to što tekstove Teofila Pančića čini tako čvrstima i pouzdanima? Tu dolazimo do novog paradoksa: način na koji je pisao. Velika predrasuda kaže da je stil manje važan od suštine, jer suština je, naprosto, ono što jeste, ono što je uvek jednako sebi i što ostaje isto u svim promenama, dok stil može biti ovakav ili onakav, može biti čak i loš, ali to je sporedno i manje važno ako je suština očuvana. Veliki pisci, međutim, a Teofil Pančić je jedan od velikih pisaca ovoga jezika, pokazuju da stvari stoje upravo suprotno: suština se uvek pokazuje, a više se i bolje pokazuje kod onih koji umeju da pišu. Upravo rečenicom kakvom niko nije pisao na ovome jeziku, iz nedelje u nedelju, odgovarajući na zahtev dana, tempom, dakle, koji nije dopuštao da nedeljama bdi nad jednom rečenicom, poput Ive Andrića recimo, nego je pisao brzo i bez zastajkivanja, u kafeima, po autobusima, hotelskim holovima, internet kafeima, u tim i takvim uslovima – jer novinsko vreme ne ume da čeka – ispisivao je on tekstove koji su se, pod njegovim perom, rađali s belegom nužnosti, kao da drugačji nisu ni mogli da budu. I to je paradoks suštine. Bolji pisac daje više suštine od rđavog zato što se suština uvek pojavljuje, a pojavljuje se u onoj meri u kojoj je pisac u stanju da je, svojim pisanjem, izvede na svetlo dana.

Ali ni ovaj korak nije dovoljan da bismo razumeli važnost Teofila Pančića. Ima i drugih velikih pisaca, ima sjajnih stilista, ima pouzdanih svedoka epohe.

PRVA KNJIGA

Prvu svoju knjigu Urbani bušmani objavio je Teofil Pančić 2001. godine, kada je Prva srpska Republika pravila svoje prve, nesigurne korake, građani počeli da se uče slobodnom životu, Milošević, Vučić, Šešelj i Dačić počinjali da se navikavaju na svoje brloge iz kojih nos nisu pomaljali, a iz nadute mešine Miloševićeve nacionalističke diktature leševi su (doslovno) počeli da ispadaju na svakom koraku. Bio je Teofil Pančić tada, sa svojih 35 godina, nesporna novinarska i kulturna činjenica, ali kada mu je, nekoliko meseci pre toga, stigao poziv Ivana Čolovića da za XX vek izabere stotinak svojih tekstova, ta prepoznatljiva figura koja je suvereno vladala i perom i javnim nastupima, pretvorila se u uzbuđenog mladog pesnika kojem će, možda, biti odštampana prva zbirka i to kod izdavača do kojeg je najviše držao. Da sam mogao da biram gde ću objaviti knjigu, rekao je jednom potpisniku ovih redova, izabrao bih XX vek. Iz današnje perspektive susret Teofila Pančića i Ivana Čolovića deluje potpuno logično – a gde bi drugde Teofil objavljivao nego u XX veku? (“đe će suza no na oko”) – ali tada je to za njega bilo čudo. I još samo jedan detalj iz sentimentalnog prtljaga potpisnika ovih redova: knjiga je bila odštapama, držao ju je Teofil u rukama kao da je zlatna poluga, spremali smo se za prvu promociju, postavio sam mu, nekoliko minuta pre početka, pitanje-o-ne-znam-već-čemu, a iskusni medijski radnik, jedan od najboljih govornika koje sam imao čast poznavati, čitalac kroz čije ruke je prošlo hiljade knjiga, pogledao me je s dubokim nekuženjem i onako bled i prilično izgubljen odvratio da je isuviše uzbuđen zbog onoga što sledi da bi mogao da priča bilo o čemu drugom. Nikada ga, ni pre ni posle toga, nisam video takvog.

DISKURS KLOAKE

Za Urbane Bušmane izabrao je Teofil Pančić tekstove pisane u poslednje tri godine Miloševićevog režima. Otud i frapantna sličnost sa trenutkom u kojem Bušmani dobijaju svoje drugo izdanje. Koju god stranicu da otvorimo nailazimo na podivljalu (Miloševiću) vlast koja vlada golim nasiljem, istu podaničku svest koja je zavladala po padu Republike 2012. godine, istu banalnost, istu glupost i istu bestidnost, isto kidisanje na onih nekoliko nezavisnih medija, isto neobaziranje na stvarnost i iste mehanizme laži i propagande. I sve to zahvaćeno besprekornim dugim rečenicama koje šibaju kao bičevi i pogađaju najosetljivija mesta umirućeg Moloha. U tekstu “Diskurs kloake” iz oktobra 1999. godine, Teofil Pančić piše: “Ovako dolazimo, mic po mic, do impozantnog i masovog usmrđivanja javnog diskursa: hodajući mentalni kontejneri veselo se izlivaju, koristeći štamparsku boju pravo u novine, nelečeni i nelečivi frustrati svih boja istovaruju pretovarene kible svojih kompleksa na ekrane i pred kamere ili ih lepo ispodriguju pravo u mikrofone, sve vrednosti i principi tolerancije prema Drugom završavaju pod točkovima njihovih đubretarskih kamiona, ili samleveni u njihovim mašinama za reciklažu đubreta u – megađubre. Neestetska pojava znana kao ‘javni život u Srbiji’ pretvara se u epohalnu kloaku, a iz žitke smrdljive melase veselo izviruju i mašu njeni proizvođači, radosni da smrde, srećni što su napokon sve i svakoga sveli na svoju meru. A ako neko i nije pristao da se sam uvalja u fekalni pristup javnom životu, da veselo razmenjuje crevne nusprodukte, već će se naći entuzijasti koji će ga izgađati odgovarajućim sadržajima”.

OPŠTOST I SLIKA

Valjalo bi se zadržati na prethodnom odlomku koji su Pančićevi protivnici – a svaki je oblik banalnosti njegov ljuti neprijatelj – doživljavali kao vulgarnost, kao spisak nedopustivih uvreda, kao nesputani bes u kojem se gubi svaka mera, ali ništa od toga nije ni blizu istini. Ove tri rečenice nepatvoreni su učinak savršene jezičke ravnoteže i veoma pažljivog izbora reči: nije bilo potrebno čekati četvrt veka da bismo shvatili ubojitost opisa, niti da bismo razaznali opštost ovakvih Pančićevih eskapada. “Ružne reči” i “bezobrazne rečenice” kod Teofila Pančića su funkcije, a krležijanski bes dobro odigrana jezička igra koja se stvarnosti obraća s dužnom ozbiljnošću (inače ne bi bila igra, nego vulgarnost). Razlika, dakle, između pančićevskog besa i vulgarnosti upravo je u opštosti koja nije izostala ni u jednom od hiljada njegovih tekstova. Vulgarnost je uvek posebna, uvek usmerena na ono pojedinačno, čak i kada pokušava da uvredi čitavu zajednicu (Srbi su ovakvi, a Hrvati onakvi…), što znači da nema pravila nego je sve proizvoljno i može se reći bilo šta. Zbog toga su fašisti, nacionalnisti, rasisti samo vulgarni, nikada duhoviti. Dar za uopštavanje, tome nasuprot – a da tekst ne postane apstraktan – znači da za svaki poseban slučaj važi isto pravilo. Utoliko je za Miloševićeva i Vučićeva propagandna glasila teško reći nešto tačnije do da neguju fekalni pristup javnosti. Može se, naravno, to i drugačije reći, ali ne i preciznije, ne i ubojitije, ne i zanimljivije. Možda se može i bolje reći, ali ne i istinitije. U sugestivnoj slici u kojoj “iz žitke smrdljive melase veselo izviruju i mašu njeni proizvođači”, pronalazimo jednu starinsku formulaciju, “radosni da smrde” (kurziv), koja kao da je stvorena kako bi se pojavila na tom mestu u rečenici i ni na jednom drugom. Sinkopa, kao u džezu. Da ne govorimo o pančićevskim “nemogućim” sklopovima u kojima se u smrdljivoj melasi veselo kaškaju njeni proizvođači.

Ivan je Čolović u svom predgovoru Bušmanima nazvao Teofila Pančića antropologom, što je sasvim u redu. Nazvao ga je i velikim piscem, što je jednako tačno. To, međutim, samo znači da niko kao T.P. nije umeo da u istom jezičkom gestu spoji pojam i sliku, filozofski nerv i umetničku osetljivost, onu opštost koja će zahvatiti svaki poseban slučaj. I upravo je to najveća Pančićeva tajna i najveće njegovo umeće Upravo se, uostalom, zbog toga njegove političke kolumne mogu čitati i kao priče, s radnjom, likovima, zapletom.

*

Ponovljeno izdanje Urbanih Bušmana bitno je ne toliko kao podsećanje na doba zla koje se, posle 12 godina predaha, ponovilo u glavnim svojim crtama (to znamo), već zbog toga što nas podseća da se protiv civilizacijskog rasapa možemo boriti samo održavajući, po svaku cenu, najviše civilizacijske standarde. Teofil Pančić je pokazao da tu kompriomisa nema. Urbani Bušmani, zapravo, postavljaju te standarde, a na nama je, radosnima da ih imamo, ponovo da ih čitamo kako ne bismo, slučajno, zaboravili šta nam je činiti.