Teatar bez ustupaka

Nema vajde da se lažemo: Beograd koji je 1967. osnovao Bitef, dvadeset i dve godine kasnije zapravo je umirao, ili izumirao, ili se povlačio u (sve manjeg) sebe, ili se stideo i odricao onoga što je koliko do juče bio. Drugim rečima, Beograd koji je osnovao Bitef teatar 1989. nije bio onaj isti grad u kojem je začet istoimeni festival, nego grad kojim se poput neke mentalne epidemije, ili možda nekog specifičnog besnila, širilo uverenje da je onaj Beograd iz 1967., i dvadesetak potonjih godina, bio neki ne-Beograd, prestonica neke ne-Srbije, koju sada (Srbiju) tek valja vratiti samoj sebi (pa i po cenu da tamo ne zateknemo ništa vredno pažnje). A u toj Srbiji neće biti mnogo mesta za bitefovske kerefeke… Pa ipak, možda nošen poslednjim talasom prosvetiteljske inercije, u zgradi je nesuđene evangeličke crkve nastao Bitef teatar, svečano otvoren 3. marta 1989; treba se dobro zagledati u fotografije sa otvaranja: u ta lica, u te autfite iz zapravo već odstreljenih osamdesetih; kao kabare sablasti koje ne znaju da im se već pišu smrtne presude, doslovne ili simboličke. Ili ukazi o izgnanstvu, kojekuda ili bar u zaborav. Mira Trailović, najzaslužnija i za jedan i za drugi Bitef, umreće već 7. avgusta iste godine. Osmog novembra 1989, simbolički će pasti Berlinski zid, tako što će ga u stampedu preskočiti mase Istočnih Nemaca, željne da napokon izbliza vide bananu, limenku kokakole ili porno časopis. Stvari možda vredne prezrenja, ali samo pod uslovom da su ti načelno dostupne.

Od Andraša Urbana je, recimo tako, Bitef teatar naručio predstavu povodom svog tridesetog rođendana, ili predstavu o Miri Trailović, takoreći doslovno ugrađenoj u njegove temelje. Samo, nije Urban konobar pa da se od njega nešto naruči: on, naposletku, uradi ono što on hoće, a vi vidite šta ćete s tim. Na sreću, to što on hoće bude po pravilu mnogo bolje od bilo čega što bi moglo pasti na pamet bilo kojem naručitelju.

M.I.R.A. Urbanova, i Mira Mirjane Karanović, već sada se može reći, teatarski je događaj sezone u Beogradu i Srbiji. Umesto kakvog prigodničarskog pozorišnog pletiva, vragolasto prošaranog gdekojim poluapstraktnim „avangardnim“ iskorakom, ili prosevom kakve golotinje ili nekog drugog muzejskog primera transgresije – jer, braćo i zemljaci, ipak je ovo Bitef teatar, bre! – Urban i njegove (čuj, njegove!) glumice isporučuju sat i po esencije pozorišne lucidnosti, hrabrosti i ludosti, rekao bih i mudrosti, ako ta reč nije na crnoj listi. Bitef teatar, rođen u građevini burne i zlokobne istorije, nastaje u vreme koje miriše na krv, i prohodava u doba mračne regresije i varvarstva. Aminovanog, dakako, od velikog dela nacionalne inteligencije i dobrohotnih nam konzervativaca koji nikada nisu baš nešto mirisali te Bitefe i te njihove skandale… O tom krvavom apsurdu, o tom strašnom kontekstu njegovog rođenja i prvih sezona govori se u predstavi ekspresivno, snažno, bez suvišne stilizacije – ono je samo sebi stilizacija, ako se tako može reći. Potom, o predistoriji „slučaja“, o zdvajanju večitog malograđanina nad tom neverničkom i kosmopolitskom andrmoljom „koja nama ne treba“; u antologijskoj sceni zvanoj „bla-bla“, kvintet glumica taj će lavež Ništavila prikazati u svoj njegovoj grotesknosti i bedi, smešnoći i užasu. Nižući, karakteristično urbanovski, narativno-dramaturške slojeve, kombinujući motive, nelinearno ali ni u jednom trenutku nejasno ili konfuzno, predstava priča o vremenu prošlom, poluprošlom i sadašnjem, sa Bitef teatrom kao lajtmotivom ili lakmusom za prepoznavanje Besnila. Jedna od nezaboravnih deonica ona je u kojoj glumice reprodukuju kolaž verbalnog smeća kakvo se (i) ovde proizvodilo i proizvodi na temu (ne)nacionalne umetnosti, (ne)avangardnog teatra i njegove (ne)razumljivosti i (ne)relevantnosti za „našeg čoveka“, šta god taj naš čovo bio, a da nije tek dvonožni insekt koji ima ćutke raditi na Životinjskoj farmi. Priča o Miri Trailović, ženi (samo)primoranoj na ustupke zarad višeg cilja, amalgamira se s pričom o Miri Karanović, „lošoj Srpkinji“ i „nacionalnoj izdajnici“ koja igra samo silovane Albanke i Bošnjakinje… U još jednom od antologijskih poglavlja ovog brutalističkog teatarskog čina, Mirjana Karanović odigraće sama samcata scenu trostrukog silovanja, „Srpkinje“ valjda, ne bi li ironijski, bez pardona i bez kočnica, razobličila kvazipatriotski narativ, tobože zadovoljavajući njegovu voajersko-kanibalsku narav. Skoro na koncu, publika će, tek diskretno sarkastično, biti poslužena i prigodnim spletom anegdota o Miri Trailović, tek da se pokaže sva obesmišljenost spomenarskog pristupa teatarskim i kulturnim jubilejima u zemlji ovakvog recentnog nasleđa i ovakve savremenosti. Mirjana Karanović suvereno vodi ovaj kvintet pokazujući se ne samo kao glumica na vrhuncu svojih moći nego i kao i svojevrsni teatarski filozof i demijurg (isto ono, dakle, što je i Urban, uvek kada je u formi), a Suzana Lukić, Anđela Jovanović, Isidora Simijonović i Gorica Regodić su joj fascinantne partnerke, u ama baš svakom trenutku posve komprimovanog, smislotvornom energijom prskajućeg teatarskog vremena: Isidora tu za koju nijansu prednjači, bar u premijernom izvođenju. Velika predstava u malom teatru, ogoljena, bez scenografije, bez pozorišnih sedativa bilo koje vrste: samo za one koji ne idu u pozorište „da se malo opuste“. Opuštajte se u bazenu!

Februarske premijere, somborska i novosadska, Tartifa Narodnog pozorišta Sombor i Srpskog narodnog pozorišta drugačijim pozorišnim sredstvima teže ciljevima srodnim onim „urbanovskim“ no, što je značajnije, i konačan im je domet negde u toj ravni; drugim rečima, i za Tartifa Igora Vuka Torbice važi isto: i on je događaj sezone. Za razliku od Molijerovog, Torbičin Tartif nije lažni bogomoljac koji će svoje žrtve začarati verničkom smernošću. To je, drže autori ove predstave, danas podosta deplasirano, bar u ovom delu sveta: postoje mnogo savremenije i danas efikasnije tehnike zavođenja, podvođenja, začaravanja, obezglavljivanja, obezljuđivanja, anihiliranja slobodne volje i praktičnog razuma. U priču o savremenom Tartifu uvodi nas Dorina, u vedrom i izoštrenom, posve jedinstvenom tumačenju Hane Selimović, koje je posebna „dodata“ vrednost ove predstave. Potom sledi karusel likova, preplet skrivenih motiva i strasti članova porodice koju će Tartif zaposesti. Orgon Ninoslava Đorđevića i Elmira Tijane Marković na dva će oprečna načina završiti pod Tartifovim kobnim moćima, Orgon bliže onome kako je to i kod Molijera, mada opet na način bliži nama današnjima: Orgon veruje onako kako se danas veruje ne u natprirodna bića i njihove tobožnje zapovesti, milosti i ljutnje, nego u televizijske propovednike i druge dilere slatkorečivosti u civilu. Kleant (Marko Marković) ovde nije samo zdravorazumski rezoner, nego i čovek s preciznim interesima; Marijana i Valer (Danica Grubački i Dušan Vukašinović), besprekorni, ona kao predmet staračke požude ili trofejni simbol moći, on kao vetropirasti polagatelj „prirodnog prava“ i Tartifov nemoćni mužjački antagonist; gospođa Pernel Biljane Keskenović kočoperna i pompozna do neminovnog finala, Damis Marka Savića pomalo pogubljen u tartifovskom kovitlacu.

Ali, gde je Tartif u ovom Tartifu? Dugo ga nema nigde osim u ustima ukućana, da bi se lično pojavio relativno „kasno“ u predstavi, no kad je jednom došao, više ga nije bilo moguće ni ućutkati ni oterati; Tartif Saše Torlakovića je užasavajuće savremen, svakodnevan, nimalo demonski, sav dobrohotan i blagoglagoljiv gotovo do kraja, reklo bi se i sam ganut vlastitom dobrotom i duboko uveren u sopstvenu moralnu izuzet(n)ost; istovremeno, on je invazivan i takoreći nasilno penetrativan, nemoguće ga je izbeći, skloniti se od njega, sačuvati zdrav razum; ili je moguće, izuzetno, ali to ima (pre)visoku cenu. Koliko je on individualno zlo i pokvarenost, a koliko presek, proizvod i ospoljenje mnogo većih sila, samo eksponent i službenik Mašinerije koja ga daleko prevazilazi? Ko je, dakle, taj somborsko-novosadski Tartif? Odviše lak odgovor se nameće sam od sebe, ali Torbica i ansambl neće učiniti ništa više osim što će vam dopustiti da razmišljate u tom pravcu, ali isto tako i mnogo šire od toga, jer je ova predstava veoma daleko od bilo kakvog „dnevnopolitičkog“ namigivanja: bilo bi to traćenje skupe i dragocene pozorišne supstance na neko skoro-pa-ništa, i od toga ne bi bilo ovako dobrog pozorišta. Zato je ovaj Tartif radije predstava o nama: nama na sceni, zbijenim oko Tartifa kojem ne umemo odoleti dok ne bude prekasno, i nama u publici, kojima se ne omogućava komfor lagodnog uživanja u postavkama i odnosima moći iz Molijerovog vremena. Bio sam na novosadskoj premijeri, u krcatom pozorištu, sedeći na stepenicama sa strane: odlično smo se razumeli te noći, mi na sceni i mi dole, u gledalištu, tako dobro da bi se čak moglo reći da smo zajedno napravili ovu predstavu, i da će ona i dalje rasti sa svima nama.