„Car je go, ali Cara je baš briga što je go, on i tako go ostaje Car i hvali se svojom golotinjom u stilu ne možete mi ništa“, kaže rediteljka predstave „Razbijeni krčag“ Banjalučkog pozorišta koja u nedelju gostuje u Beogradu
U nedelju 4. maja u Narodnom pozorištu u Beogradu gostuje Narodno pozorište iz Banja Luke sa predstavom Razbijeni krčag Hajnriha fon Klajsta, u režiji Tatjane Mandić Rigonat.
Ova predstava je važna zato što ju je Klajst napisao 1806. godine a ima se utisak da priča o današnjem pravosuđu, korupciji, prikrivanju zločina, seksualnom predatorstvu moćnika, a važna je i zato što bi sve predstave koje režira Tatjana Mandić Rigonat trebalo videti.
„U predstavi prisustvujemo suđenju koje je slika i prilika našeg vremena. Sudija Adam je glavni muški lik u komadu i u njemu se stekla sva prljavština pravosuđa“, objašnjava Tatjana Mandić Rigonat.
Moćni ljudi tužilaštva i Justicija
Navodi da je „najzanimljivije u komadu u celini, osim živopisnih likova i dijaloga, to što publika od recimo petnaestog minuta zna ili sluti ko je krivac jer pisac se ni ne trudi da ga sakrije, naprotiv. Gledamo kakvi su sve mehanizmi na delu da se istina i pravda ne dogode, kako se prikriva istina, žonglira dokazima. Ta očiglednost je u stilu: Car je go, ali Cara je baš briga što je go, on i tako go ostaje Car i hvali se svojom golotinjom u stilu ne možete mi ništa jer istina o nekome i nečemu nije danas dovoljna ako ne postoje jaki mehanizmi da je zastupaju i mogućnost da se pravda ostvari.“
„Moćni ljudi prisvojili su pravosudni sistem i odnose se prema Justiciji, boginji pravde i prava kod Rimljana koja je prikazivana kao mlada devojka, kao predatori. Metaforičnost Krčaga je duboka. On nije tek jedan banalni predmet.“
Desilo se, kaže da je „prve probe predstave počela nekoliko dana pre zločina 1. novembra u Novom Sadu. Događaji koji su se nizali produbljivali su emociju iz koje je predstava nastajala i ona je u suštini krik za pravdom.“
Prikrivanje činjenica
Opet u Novom Sadu, samo dvesta godina nakon Krčaga, svedočili smo prikrivanju činjenica: nakon što je policija tukla ljude ispred TV Vojvodine u Novom Sadu, predsednik Vučić je rekao da „niko od blokadera nije povređen“ iako je Katarina koja je vozila do Strazbura dobila potres mozga od udarca jednog policajca. A bilo je još povređenih.
„Katarina je dobila udarac s leđa, da ne preskočimo taj mizanscen primene podle sile. Možda je Katarina za predsednika Niko. Predsednik je rekao i da nadstrešnica nije bila predmet rekonstrukcije. Predsednik je svašta rekao i mnogo puta nam se onim što je izgovorio podsmehnuo. Rekao je i da nije bilo upotrebe zvučnog oružja 15. marta dok smo ćutali za 16 ubijenih pod nadstrešnicom. Rekao je i da su svi zahtevi studenata ispunjeni. Rekao je i da studenti nisu stalno vozili do Strazbura, nego malo pedalali za slikanje i da su zapravo bili voženi. Da je to u suštini šarena laža… Predsednik ili neko njemu blizak u marketingu besmisla, izumeo je Ćacilend.“
„ Ova vlast je prešla onaj kontrolni rub pameti i srlja u svakojako zlo. Ljubomorna, zavidna, što bi narod rekao – pogana prema veličanstvenim, mirnim protestima studenata, do kraja se razotkrila. Objavila je rat univerzitetu, mladosti, građanima koji traže pravdu.“
Tatjana Mandić Rigonat ističe da „Klajst ne vidi problem isključivo u karakteru pojedinca, već u bolesnom sistemu. Jer i iznad sudije Adama postoji viša instanca, ali i ona je problematična, i to je svojevrsni dijabolični krug. Klajst je imao visoko postavljene ideale o moralnom napretku čoveka, životu u istini i pravdi kao vrhunskim vrednostima. I bio je u sukobu sa stvarnošću.“
Evama i Gretama koje su progovorile
Predstavu je posvetila svim „današnjim Evama i Gretama. Onima koje ćute, onima koje su progovorile, onima koje će progovoriti.“
Kaže da je „zahvaljujući hrabrim mladim devojkama, tema seksualnog zlostavljanja u Srbiji postala tema o kojoj se javno misli i govori“, i objašnjava da je „adaptacija drame tako centrirana da se tema seksualnog predatorstva istakne. U originalu postoje dve služavke koje su funkcionalno postavljene u odnosu na glavni zaplet. Ime jedne od njih je Margareta – Greta. I od funkcije u drami razvila sam i izmaštala lik preko kojeg oblikujem rediteljsku priču. Greta je tako postala devojčurak koja radi kao služavka kod sudije, i koja je svedok svega što on radi“.
„Njen krik za pravdom je krik pobunjene žrtve, one koja čini najveći skok u nepoznato i u slobodu. Ali nije dovoljno progovoriti. Jer taj govor može da se odbije kao eho. Kada razni predatori, manijaci, silovatelji, psihopate na položajima, budu kažnjavani kako dolikuje zločinu, a procesi se ne budu razvlačili u nedogled, kada ne budu zlostavljači dobijali najniže kazne, kada postane neprihvatljivo postavljanje pitanja: zašto si ćutala do sada, kada mediji ne budu sudnica, a neki od njih i u direktnoj propagandnoj misiji omalovažavanja i degradiranja žrtava, kada detalji iz sudnice ne budu servirani kao porno bljuvotina, kada, kada, kada… Kada? Tek tada ćemo moći da osetimo da nema nedodirljivih i povlašćenih i da postoji pravda.“
Toi-toi žanr
Opasne i tragične teme predstavljene su kao komedija. Rediteljka podseća da je i Klajst napisao da je Razbijeni krčag „vesela igra“.
„Tu odrednicu doživljavam kao ironiju. Krčag je mračna satira, a Klajstov humor specifičan. Bio je omiljeni Kafkin pisac. A Kafkin humor je takođe poseban. Oba pisca povezuje smisao za apsurd i paradoks. Sve je kod Klajsta istovremeno i veselo i tužno, slojevito, uznemireno, strastveno, uzburkano, komično i tragično, ukratko, to je originalni klajstovski veseli mrak. Situacija u kojoj se mi kao zemlja nalazimo istovremeno u meni izaziva najdublji užas i smeh. Smeh kad slušam šta pričaju akteri našeg pomračenja i sunovrata. Pa to su solilokviji koje kao da im stavlja u usta neki komičar iz pakla, sve je izvrnuto naglavačke, pravi pravcati toi- toi žanr.“
Nije teško pretpostaviti sa kojim delovima predstave će se u nedelju poistovetiti gledaoci Razbijenog krčaga u Beogradu. Šta je bilo blisko gledaocima u Banja Luci?
„Da radim Razbijeni krčag bio je predlog umetničkog direktora i glumca Ljubiše Savanovića. Predložio mi je Krčag i Sterijine Rodoljupce – da biram. Jasno je bilo da pozorište želi da problematizuje stvarni život i da preko značajnih dela razgovara sa savremenim trenutkom. Publika reaguje na predstavu u celini. Smeje se, pa nastane tajac, pa opet smeh, pa tišina, pa smeh. U Banjaluci je ispraćena jakim emocijama, ovacijama, sjajnim kritikama i prikazima. Rad u banjalučkom pozorištu jedno je od mojih najlepših iskustava, zbog ekipe i uslova u celini.“
Za razliku od mainstream albuma tog vremena, Treći svijet nije ciljao na instant prepoznatljivost nego na trajni dojam. A za nekoga tko ga danas prvi put otkriva, to je i dalje ploča koja može otvoriti oči, jer nije nimalo ostarjela ni u temama ni u načinu na koji poziva na maštu i drugačiji pogled na svakodnevicu
Alan Mur, V kao Vendeta, Čarobna knjiga
(400 str, format 225x336 mm); prevod Ivana Jovanović
Obaveštavajući o nagradama koje su dobili njegovi članovi Veljko Mićunović i Vanja Milačić na festivalu „Purgatorije“ u Tivtu, Narodno pozorište je izostavilo sliku glumice Vanje Milačić. Pogledajte video, znaćete zašto
Nezamislivo je da građani i studenti priznaju pobedu izvojevanu krađom. A sasvim je izvesno da će da krade. S druge strane da li iko veruje da bi Vučić, ukoliko izgubi izbore, priznao izbore? Naravno da ne bi, ali ovoga puta ne pita se on
Jednog dana, koji nije daleko, Vučić je moći još samo da piše odjeke i reagovanja, u nadi da će ih neko objaviti. Jedino bitno pitanje za društvo u Srbiji jeste: odakle će ih pisati
Vučićev predizborni plan: uterati strahu u kosti policijskim brutalnošću, rasturiti N1 i Novu S, odglumiti za strance spremnost za dijalog, demagoški stvoriti privid bogatijeg života... No, izuzev stvaranja afera, ništa mu ne ide od ruke
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
