Veliki apologeta tradicije T. S. Eliot podučavao je još 1920. godine da pravi istorijski osećaj iziskuje razumevanje aktuelnosti prošlog, trenutka u kojem novo s poštovanjem stupa u dijalog s monumentalnim zaostavštinama starine. Na izvestan način, razvoj i opstajanje muzičkih tradicija u Srbiji kao da nas svakodnevno stavlja pred taj izazov. Tako često možemo čuti krilatice poput „spoj prošlog i budućeg“ i „tradicija u novom ruhu“, čije se dejstvo najčešće dramatično povećava pominjanjem korena i duhovnosti. Autori ovakvih fraza, međutim, retko kad se zapitaju šta su zaista tradicije i kako im je najbolje pristupiti – a da to nije isključivo plitka komercijalizacija, ili njena ideološka suprotnost u vidu rigoroznog istrajavanja na netaknutosti „arhaičnog zvuka“. Doda li se tome zjapeći jaz između malog broja naučnih i teorijskih napisa, s jedne, i bujanja kulturne produkcije, s druge strane, postaje jasno da je prosečnoj ljubiteljki muzike, zainteresovanoj da se upozna sa ovdašnjim muzičkim baštinama, potreban prvo rečnik muzičkih termina, a onda i ozbiljna kritičko-pojmovnu mašinerija preko koje će biti kadra da raspetlja ideološke konotacije upletene u samo značenje pojma muzička tradicija u Srbiji danas. Međutim, etno-manija (pravo ime komercijalne hiperprodukcije kvazi tradicionalnog zvuka) upravo računa s tim da će odaziv biti nepogrešiv i bez kritičkog otklona, pozivajući se na emocije, pretke i etnos. Tu se negde vrzma i škakljivo pitanje otkuda toliko dobrih subjekata koji, istina, ne razlikuju frulu i dvojnice, ali su spremni da promptno definišu šta je „srpsko“ u muzici, i hitro ospore autentičnost muzikama drugih etničkih grupa s ovih prostora.
Tihu borbu između tradicija i Tradicije, te etna i drugih srodnih žanrovsko-kulturalnih fenomena koji danas plene srpskom muzičkom scenom, prati nekoliko zanimljivih paradoksa. Osnovni problem, naime, ne počiva u oligarhiji srpskog etno-popa, niti u relativno maloj zastupljenosti kvalitetnih ostvarenja koja se svrstavaju pod okrilje žanra world music: i jedno i drugo opstaje zahvaljujući politici institucija koje bi da se preko etna dodvore narodu, a ujedno i da „alternativne“ i začudne zvučne sklopove (potencijalno opasne jer prave iskorak u odnosu na uobičajeno) zadrže tamo gde im je mesto. Pitanje medijske prezentacije je, u tom smislu, ključno: lokalne seoske muzičke tradicije i dalje se prikazuju kao herderovski prežici, gotovo iščezli volkslied, koji će svemoćno oko kamere sačuvati u autentičnom okruženju. Retko kada smo u prilici da vidimo i čujemo šta „kazivači“ misle o muzici koju izvode i gde se ona ugnezdila u njihovoj svakodnevici i ličnim istorijama, a umesto toga smo obasuti šablonskim deskripcijama koje se najčešće koriste u svrhe konstruisanja idealtipskih opisa: ovako se nekada pevalo/sviralo. S druge strane, stavova zagovornika modernih tradicija ima na pretek, ali iz njih malo šta saznajemo o kulturnom rivajvlu tradicija, osim već pomenutih klišea o starini, novoj presvlaci i univerzalijama.
Odnos srpske kulture prema tradiciji u najmanju ruku je ambivalentan: vredelo bi prisetiti se Adornovog upozorenja da se čak i najsjajniji kulturni spomenici prošlosti „izopače u trenutku u kojem ih svest obožava kao relikvije u sastavne delove ideologije, koja se nad prošlim naslađuje da se nad sadašnjim ništa ne promeni“. Dok je poslednja decenija prošlog veka pretila da u potpunosti sklizne u tom pravcu, postsocijalizam i tranzicija doneli su kolaps imaginarne celovitosti tradicionalnih praksi koje su se, neposredno pre toga, vezivale s čvrstim pojmom nacionalnog identiteta. U duhu postmoderne pluralnosti, naziru se klice toga šta bi sve muzička tradicija mogla postati – od lokalnih takmičenja u „pevanju na bas“ i instrumentalnih smotri na kojima se pojavljuju mladi učesnici kao predstavnici „živih tradicija“, ogoljenog zvuka grupe Vrelo provokativno začinjenog ikonografijom rok kulture, pa sve do ozbiljnih umetničkih projekata poput rada Slobodana Trkulje i sastava Balkanopolis priznatih u međunarodnom kontekstu. Konačno se pojavljuju i stidljivi počeci prave multikulturalne scene, kojoj je najveći doprinos od sredine devedesetih dao festival Ring Ring, a danas sa zadovoljstvom možemo da utvrdimo da se romska, jevrejska i druge muzike pojavljuju, ako ne kao podjednako zastupljeni, a onda sve vidljiviji akteri ovdašnjeg muzičkog života. S druge strane, naličje u vidu povratka na folklorizovani narativ etničkog jedinstva i dalje tinja u pozadini: nakon mitinga povodom proglašenja nezavisnosti Kosova i molebana, održan je, kako je najavljeno, „kratak muzički program srpske izvorne i duhovne muzike“, materijalni ritual instantijacije ideološkog koji je, pored prigodnih pesama o Kosovu (još jedne mini-tradicije koja se rasplamsala u proteklim godinama), uvrstio i nekoliko ozbiljnih interpretatora srpske seoske tradicionalne muzike. Najzanimljiviji slučaj bio je izvođenje numere Rasti, rasti moj zeleni bore – svojevrsnog simbola neofolklorne kulturne formacije u Srbiji, čiji su stihovi preinačeni tako da od ljubavne pesme prelaze u pohvalu nacionalnoj kulturi: pogled naratorke se odvraća od „dragog“ da bi skrenuo ka Svetoj gori i „svetorodnoj lozi Nemanjića“. Ista pesma je prvobitno ušla u popularnu kulturu kao deo saundtreka filma antiratne tematike Spasitelj (Savior, 2008). Iako bi za ovu značenjsku antinomiju najlakše bilo okriviti paradoks kontekstualizacije, mnogo je važnije stanovište prema kojem se ohrabruje i uvažava multipliciranost čitanja, ali i ukazuje na potrebu za kritikom koja će preko naizgled naivnih umetničkih praksi pratiti i uticati na diversifikaciju kulture i politiku identiteta. Jer – upotrebimo formulaciju filozofa Luja Altisera – državni ideološki aparatusi sredstvima umetnosti i kulture zapravo pokušavaju da kontrolišu ono šta jesmo i šta možemo postati, i to će trajati sve dok se ne uspostavi kulturna politika koja će zaista promovisati drugost i drugačijost – kako po poreklu tako i po ideološkom, estetskom i svakom drugom usmerenju. Do tada, umesto dihotomija tipa Exit–Guča, koje su, nažalost, postale deo žargonskog inventara intelektualne elite, bilo bi korisnije posvetiti malo širi prostor kritičkom razumevanju živih, „izmišljenih“, modernih i svih drugih oblika tradicija kao simptoma, ali i mogućih puteva ka heterodoksiji savremene kulture.
