Talasi zvuka

Dvadeset i treći Muzički bijenale Zagreb, jedan od najznačajnijih festivala savremene muzike u ovom delu Evrope, ove godine je verovatno bio opsežniji nego ikada ranije u svojoj, sada već više od četrdeset godina dugoj istoriji. Bijenalu su pridruženi Svetski dani muzike, festival koji se, svake godine održava u drugoj zemlji. Dva festivala različitih koncepcija slila su se u jedan, održano je preko četrdeset koncerata u kojima je učestvovalo oko hiljadu umetnika iz preko pedeset zemalja, a u Zagrebu su se sreli i mnogi muzički funkcioneri koji su na skupštini Međunarodnog društva za savremenu muziku raspravljali o problemima i budućnosti ove umetnosti. Moglo bi se reći da je program Bijenala, inače uvek okrenutog novim, posebno eksperimentalnim tendencijama u svetu savremene muzike, donekle patio usled sučeljavanja sa koncepcijom festivala Svetski dani muzike na kome se većinom prikazuju dela u kojima je korišćena široko shvaćena platforma postserijalizma, gde se samo poneka ostvarenja ukazuju kao problemska i aktuelna u polju daljeg preispitivanja granica institucija muzike. Festival se nametnuo i kao stecište izuzetnih hrvatskih i stranih instrumentalista koji su virtuozno tumačili različite muzičke jezike. Među njima se svakako izdvojio italijanski kompozitor i kontrabasista Stefano Skodanibio. Inače, zemlja partner Bijenala ove godine je bila Italija, a hrvatski svet muzike je ovu priliku iskoristio za intenzivirani plasman ostvarenja sopstvenih autora.

Kao i na prošlom Bijenalu, nekoliko muzičkih događaja pokazalo se vanredno zanimljivima: omaži dvojici značajnih kompozitora dvadesetog veka – Janisu Ksenakisu (nastup ansambla Zeitkratzer) i Đaćintu Šelziju (delo Urkvalija u izvođenju Zagrebačke filharmonije pod upravom japanskog dirigenta Šikare Ivamure), zatim pozni večernji koncert Torinskog gudačkog kvarteta na kome je izvedeno pet Šelzijevih kvarteta, kao i nastup izvanrednog Skodanibija sa sopstvenom kompozicijom), zatim autorsko veče Sofije Gubajduline, kao i koncert elektronske muzike koju su izvodili Norvežani Maja Ratkje, Džon Hegre i HC Gilje, ali i za bijenalski zvuk donekle neuobičajen džez koncert trija Jurija Kejna. Međutim, čini se da su i takve, provokativnije i aktuelne intervencije u ovako glomaznom muzičkom zbivanju imale znatno manji efekat nego što bi to bio slučaj sa festivalom manjeg opsega.

Slabe tačke Bijenala ove godine bila su, neočekivano, dela muzičkog teatra: psihodelična banalna mačo opera Diotima i Euridika italijanskog kompozitora Nikole Sanija, drugi, populistički, deo nastupa baleta državne opere iz Hanovera, zatim postavljanje danas već dve prilično anahrone opere mađarskih autora C’est la guerre Emila Petrovića i Mario i čarobnjak Janoša Vajde, kao i svečano zatvaranje serijom populističkih baleta pod nazivom Glazba i ples gradova – nova italijanska koreografija. Pomenuti spektakli koji neproblemski i anahrono ugađaju ukusu najšire publike pomalo su zasenili reputaciju Bijenala kao festivala koji je uvek tragao za novim izrazima u svetu muzike.

Gošća Bijenala ove godine bila je kompozitorka rusko-tatarskog porekla Sofija Gubajdulina. Kompozicije predstavljene u okviru Gubajdulinine autorske večeri pratile su dominantnu nit njene poetike vezanu za neoarhaizam i kosmičku sakralnost. Jedan od instrumenata za koji Gubajdulina često piše je harmonika. U rukama izuzetno virtuozne Elizabet Mozer harmonika se zaista pretvorila u instrument ogromnih mogućnosti. Pitanje koje se nametnulo nakon ovog uspelog koncerta tiče se i rodnog identiteta same institucije kompozitora koja tradicionalno i dalje pripada muškarcima. Gubajdulina pribegava upravo onim simboličkim konstruktima koji su vladajući muški identiteti pripisali onim Drugim, ženskim. Stoga se, posmatrano sa stanovišta teorije roda, poetika ove autorke ukazala kao ideološki anahrona.

Nemački ansambl Zeitkratzer izveo je ostvarenje Rajnholda Fridla pod nazivom Xenakis (a) live! Taj projekat ukazao se kao radikalna problematizacija sveta savremene umetničke muzike. Umesto neproblemskog omaža jednom od najznačajnijih autora dvadesetog veka, Zeitkratzer nas je zaglušujućom bojom i ogromnim volumenom proizvedene zvučne mase doslovno razdrmao. Nakon perceptivnog šoka suočili smo se sa sopstvenim telom koje sluša unutrašnjim organima što vibriraju od siline zvučnih talasa. U toj situaciji leži ključna aktuelnost ovog zvučnog čina.

Pomenimo da su ove godine na Bijenalu nakon višegodišnje pauze predstavljena i dela srpskih autora – Žebeljanove, Stefanovićeve, Marićeve, Jovanovićeve, Stojadinović-Milićeve i Despića. Slika koja je ovim koncertom data o svetu savremene muzike u Srbiji bolno je realna: odslikana je dominacija široko shvaćene neoklasične paradigme. Paradoksalno, ostvarenje Čudesni Miligram Marićeve izronio je kao najprogresivnije pismo! Kada se u obzir uzmu svi dometi ovogodišnjeg zagrebačkog Bijenala reč je, bez obzira na poneke ovogodišnje padove, o velikom podvigu, sada već zavidne prošlosti, kao i o uspelom prazniku savremene muzike, koji će, nadamo se, i nadalje biti mesto sa koga će se emitovati impulsi za dalja preispitivanja sveta savremenog zvuka.