Savršeno dobro razumem one kojima se na otvaranje baletske sezone Narodnog pozorišta nije išlo, a evo i zašto. Prva u nizu „sumnjivih“ odluka bila je da sezona otpočne u Sava centru. Preterano. Druga, predstavom Labudovo jezero (koreografija Dimitrija Parlića), koju smo u raznim koreografijama i izvođenjima gledali barem sto puta. Dosadno. Zbog treće odluke da u naslovnim ulogama igraju prvaci Baleta bukureštanske Opere, nama već poznata i omiljena Korina Dumitresku i njen partner Ovidju Matej Janku, koji nastupa prvi put pred beogradskom publikom, vredelo je sve ponovo gledati. Ali ako su pompezne najave predstave samo zarad otvaranja sezone Baleta Narodnog pozorišta, nije li na mestu pitanje kako je moguće da tom prilikom nismo predstavili naše igrače u glavnim ulogama i pokazali šta nudimo u narednoj sezoni. Zanovetanju nikad kraja, pa na um dolaze ideje o mnogo skromnijem otvaranju sezone, na primer premijerom kraćeg komada, sa manjim brojem igrača, ali kvalitetom i senzibilitetom drugačijim, više ovovremenim. To bi nam ukazalo na novu strategiju Baleta nacionalne kuće koji će spremati 100 premijera godišnje umesto jedne, 100 novih komada pa taman da su svi loši, što bi bio prvi i ogroman korak napred.
Ovako, bi Labudovo jezero s početka sedamdesetih. Ansambl Baleta Narodnog pozorišta podmlađen skoro u potpunosti, nedovoljno iskusan, ipak snalažljiv, s već tradicionalnom loše izgrađenom tehničkom bazom. Pokret kao da se tek formira pod naslagama kamenca, a strah od težine zadatka prenosi se i na publiku – „samo da ne pogreše“. I kakav je kontrast bio izlazak Korine Dumitresku na scenu! Talas umetnosti grunuo je kroz pokret – kultivisan, uživajući u samom sebi, pokret koji govori. Osmeh divljenja Korininoj lakoći vladanja vlastitim telom i utonulost u njen svet emocija bile su jedine moguće reakcije. Nezaboravni duet s izvrsnim igračem Jankuom „razbio“ je i najuporniji pokušaj hladnokrvne distanciranosti naspram onoga što se odvijalo na sceni. Nikoga više nije bilo briga da broji okrete velikog fuetea, da lovi retke tehničke omaške! Dok kruta egzibicija plesne akrobatike postaje dosadna i služi za iznuđivanje ovacija, pred sobom smo imali nešto neprocenjivo – umetnost, kojom nas ova balerina uvek iznova zarobljava. Iako besprekornog akademskog stila, Korina najviše zadivljuje time što nam pri svakom svom gostovanju ukazuje na još po jedan sloj, na još po jednu neistraženu mogućnost iznova prelepe klasike.
Zbog svega toga, samozvano ali pri zdravoj pameti, dodelila bih Korini Dumitresku ovogodišnju nagradu „Dimitrije Parlić“. Uostalom, umetnost i jeste globalizacija.
