Uz filmove Šejtanov ratnik i Sutra ujutru, opsežno reklamirani i dugo najavljivani Sedam i po, po scenariju i u režiji Miroslava Momčilovića, bez sumnje predstavlja dah svežeg vazduha u srpskoj kinematografiji. Ipak, teško da sada svi treba da se zagrlimo da bismo proslavili neki novi talas u domaćem filmu, nema tu ni generacijskih ni poetičkih ni žanrovskih poklapanja. Stvar je mnogo jednostavnija – konačno se nekoliko ljudi setilo da snimi nešto drugo sem jedne iste crne komedije preopterećene vulgarnostima ili nasiljem, najčešće oboma, koja se nametnula kao nacionalni žanr. Valjanje po blatu naših nacionalnih osobina imalo je, na filmu i drugde, usku ideološku funkciju samozaljubljene izolacije i jalovog prkosa. Upravo je Sedam i po primer kako biti čovek i Srbin nisu međusobno isključive kategorije, te da su ljudske slabosti univerzalne.
Reč je, dakle, o sedam smrtnih grehova, tačnije o omnibusu od sedam kratkih filmova međusobno labavo povezanih, od kojih svaki opisuje jednu od ovih elementarnih ljudskih mana. Svaki od sedam segmenata pokušava da kroz jedan mali zaplet uhvati suštinu jedne od ovih slabosti, pa čak i da je izvrgne specifičnom apsurdu prisutnom u njima. To funkcioniše dobro u pričama o srebroljublju, besu i razvratu. Na primer, jarostan mladić završi povređujući samog sebe, ili dvojica pedofila ugovaraju sastanak preko interneta pretvarajući se da su devojčice pa tako završe na neprijatnom sastanku jedan sa drugim itd. U ostalim pričama taj mali i gorko-slatki preokret izostaje ili se izgubi u nejasnim alegorijama i preterivanju u karakterizaciji likova. Recimo, nije razumljivo zašto oblaporan čovek mora uz to da bude nepristojan i rasista ili zašto zavidnici moraju da budu šovinisti. U toj raznovrsnosti gubi se poenta a sama početna ideja nalaže izvesnu jednostranost likova. S druge strane, u pričama o lenjosti i zavisti samo su prikazani lenji i zavidni bez ikakvih drugih dramskih ambicija koje krase ostale epizode. Ipak, jedna stvar je zajednička: sve priče su preduge za količinu dijaloga i radnje koje imaju. To rezultira preglumljevanjem, pa na trenutke film podseća na stilske vežbe ili glumačke ispite, na temu jednog od grehova.
Posebna stvar je geografsko-istorijska pozicija u koju su radnje smeštene. Naime, radi se o Novom Beogradu u sadašnjem trenutku. Likovi bi, po zamisli, trebalo da budu tipični primerci ljudskog roda, ali onda iznenada sevne neki detalj iz nedavne istorije naših netrpeljivosti koje paraju uho svojom neprimerenošću. Očigledan je i opravdan pokušaj da se priče prilagode konkretnom vremenu i prostoru, ali stiče se utisak da film ne spaja lokalno i univerzalno već se dvoumi između njih. Recimo, kada Finčer snima Sedam, triler sa skoro istom tematikom, ili Kišlovski Dekaloge, serijal o deset Božjih zapovesti, u njima nema ničega američkog ili poljskog sem gole činjenice da je radnja tamo smeštena.
U izvedbi Miroslava Momčilovića smrtni gresi nisu toliko smrtni koliko su tugaljivi i bizarno komični. Pristup je legitiman i osvežavajuć, barem u našim okvirima. Doduše, u manje od polovine priča zaista je uspeo, ali i za toliko zaslužuje pohvale. Fotografija, kamera, produkcijski dizajn i sve te tehničke stvari su besprekorne, što je prava retkost u našem filmu a trebalo bi da su standard. No eto, kako stvari stoje, srpski film pokušava da se upristoji, uglanca i izađe iz svojih nasleđenih ograničenja. Na tom putu previše tapšanja po ramenu može više da mu naškodi nego da mu koristi.
