Portugalski pisac Bruno Viejra Amaral je među malobrojnima čiji je literarni prvenac osvojio sve velike nagrade u zemlji: Prve brazde, Amaralov roman, proglašen je knjigom godine, dobio je PEN-ovu nagradu, i nagrade „Fernando Namora“ i „Hoze Saramago“. U središtu Amaralove proze su ljudi sa margine, on slika siromašan lisabonski kvart u kojem je odrastao, jer kaže da je najbolje stvarati na terenu koji najbolje poznajete. Amaralova proza je žestoka, ona koja donosi istinu u međuprostoru tvrde stvarnosti i moćne uobrazilje.
Prve brazde je nedavno objavio Klio u prevodu Jovana Tatića, i promovisao u Beogradu, Vranju i Novom Sadu. Razgovarali smo nakon novosadske promocije na brodu „Cepelin“, o književnosti, fikciji, korenima, a pre svega o snazi pripovedanja.
„VREME„: Dobili ste važne nagrade, jesu li izazov?
BRUNO VIEJRA AMARAL: Ne, nije mi stalo do njih, zaista. Kada sam završio pisanje prve knjige, imao sam započetu drugu. Kada su nagrade došle, nisam menjao mišljenje o knjizi koju pišem. Nagrade su nešto što se desi, ali je van mog domašaja, ne mogu da kontrolišem hoću li dobiti nagradu ili ne. Naravno, dobro je biti prepoznat, dobro je zbog novca… Ono što mogu da kontrolišem jeste pisanje. Kada sedim i pišem tu sam onaj koji pita i odgovara, kreira svet. Tu imam kontrolu. Interesantno je sa kritikama, one su refleksija, i nekad vidite da su ljudi uočili stvari koje niste ni primetili kada ste pisali. U prvoj priči u knjizi Prve brazde pojavljuje se žena koja radi abortuse. Književnica Ljubica Arsić je na promociji u Novom Sadu rekla da ju je doživela kao vešticu i vilu – nikad nisam o njoj mislio na taj način. Pomislio sam: ima smisla, ona jeste nešto između, jer radeći surov posao ona pomaže tim ženama. Hoću da kažem da knjiga dobija novi oblik kroz čitaoce. Svaki čitalac unosi svoj prtljag kada čita i uviđa različite stvari. Naravno da postoji namera autora, ali svako ima svoje čitanje teksta i, na neki način, nadmašuje tekst.
Na jedan način Prve brazde je roman rečnik, roman enciklopedija, kako je rečeno na promociji. Šta je ono što je odabralo formu?
To je, za mene, bio najbolji način da ispričam priče koje imam. Kada sam počeo da pišem knjigu, imao sam male skice, portrete junaka i situacija. Razmišljao sam u koju strukturu ću ih uklopiti. Kada sam pokušao da uklopim priče u bilo koju drugačiju strukturu, one bi izgubile svoju moć. Priče su ono kako ih pričaš. To je bio način da progovorim o mojim junacima, da kažem istinu o njima. Našao sam strukturu koja odgovara njihovim glasovima.
Bili ste u situaciji u kojoj je i narator vašeg romana: nakon razvoda vratili ste se u kvart u kojem ste odrasli. Šta je to značilo za vas? Razvod je veliki stres, a povratak na mesto na kojem ste odrasli obično poziva na preispitivanje.
Dugo nisam uspevao da nađem priču naratora. Imao sam druge priče, ali mi je trebao lepak koji će ih povezati, a lična priča naratora to čini. Naravno, zasnovana je na mom iskustvu, ali je i potpuno drugačija. Kada sam došao kod majke nakon razvoda bio sam u miru sa mestom na kojem sam odrastao. Međutim, u nameri da kreiram tenziju u romanu, smatrao sam da bi bilo najbolje da narator ima jedan žestok odnos prema kraju u kojem je odrastao.
Kada dobro poznajete teren o kojem pišete, osećate se slobodno da stvarate. U suprotnom, ne znate šta je istinito od onog kako ljudi govore ili reaguju. Ovde je to meni bilo veoma poznato i svet mojih junaka je nastajao sam od sebe.
Paradoks je sastavni deo priča, sudbina vaših junaka.
Paradoks je u svemu, nema crnog i belog kada govorimo o ljudima. Verujem da nema monstruma ni anđela, postoje samo kompleksna ljudska bića. Ljudi lako kategorišu druge, naročito ako nemaju dovoljno informacija. Posebno tada ih stave u neku fioku. Literatura dozvoljava da upoznamo ljude na složeniji način, imate uvid u ono što misle, osećaju junaci, u njihovo ponašanje… U stvarnom životu takvih pristupa nema, samo možemo slutiti. Paradoksi koji postoje u knjizi su ono tkivo od kojeg je sačinjen život.
Gde nalazite inspiraciju?
U ljudima, zanima me šta govore, kako se kreću. Posmatram ih. Zato mi je važno da pišem na mom jeziku. Kada sam dolazio ovamo, na aerodromu sam slušao jedan stariji par, žena je pitala muža: „Sećaš li se našeg medenog meseca? Sećaš li se koliko je koštao?“ On je čitao novine i nezainteresovano rekao: „Ne, ne sećam se.“ „Mi smo ga platili“, rekla je, „3000 eskudoa“ (portugalski novac pre uvođenja evra). I tu već imate priču. On je čitao deo o ekonomiji, a nije se sećao tačne cene svog medenog meseca. To je ono kako radim. Polazim od delova razgovora koje čujem, detalja. Ponekad me inspirišu knjige, tu učim da menjam perspektivu mojih junaka. To može biti i film ili muzika.
Rekli ste da pišete pošto ne umete da svirate. Da li zato pominjete muzičke numere u knjizi…
One govore o mojim junacima. To su njihove muzičke numere.
… i afričku muziku…
Moj deda i otac došli su iz Afrike u Portugal 1975. godine, nakon revolucije. Nikad nisam bio u Africi, ali tamo su moji koreni. Napisao sam drugi roman koji se dešava na tom tlu, ali nisam hteo da idem tamo. Hteo sam da pišem iz perspektive čoveka koji je vezan za to tlo, ali nikada nije bio tamo. Pomislio sam da ako odem tamo, neću biti sposoban da pišem kako želim.
Autori koji su vaši učitelji?
Svi dobri pisci, pa i oni loši. Loši te uče šta da ne činiš, što je veoma važno. Od svakog pisca možeš uzeti nešto – način na koji pišu o prirodi, ili način na koji pišu dijalog… Postoje oni kojima se divim, poput Ljose, ali učim od raznih pisaca.
Živite od pisanja, nemate drugi posao. Koliko se ta sloboda plaća, a koliko je privilegija?
Nije lako, ne žalim se. Na kraju, nikad nije bilo lako živeti od pisanja – u kojem god vremenu ili društvu. Osim ako ste bogati i imate bogate roditelje, ili ste stekli bogatstvo brakom. Što nije moj slučaj. Jedna portugalska spisateljica mi je pričala kako je svojevremeno pitala koleginicu, veoma uspešnu spisateljicu, šta da radi da bi živela od pisanja. Nađi bogatog muža, bio je odgovor (smeh). Uvek je teško, ali sada mi više odgovara da radim ovako uz svu neizvesnost nego da radim od 9 do 5, da se vraćam ženi i deci i pišem. Ne bih mogao da radim tako. Da, privilegovan sam i ne žalim se. Ima puno ljudi koji bi voleli da su na mom mestu. Koji rade i onda jedva izdvajaju vreme za pisanje, zato što to vole da rade.
Planovi za budućnost?
Žoze Kardozo Pireš je portugalski pisac i istražujem njegovu biografiju. Bio je jedan od najznačajnijih pisaca 20. veka, a danas je pomalo zaboravljen. Umro je pre 20 godina i ima smešnu priču sa Saramagom. Bili su gotovo vršnjaci, Saramago je bio tri godine stariji, išli su u istu osnovnu školu. Saramago je objavio roman, zatim zbirku kratkih priča i onda je prestao da piše narednih 30 godina. U tom periodu Pireš je postao značajan portugalski autor. U kasnim sedamdesetim godinama prošlog veka Saramago je počeo ponovo da piše i onda… znate priču (smeh). Pireš je umro istog meseca u kojem je Saramago dobio Nobelovu nagradu. Veoma zanimljiva podudarnost. Pireš je pisao za novine, bio u politici kao član Komunističke partije. Veoma uzbudljiva priča, i sada uživam u istraživanju.