Suština komunikacije

Premil Petrović je dirigent koji osniva, organizuje, i koji će voditi simfonijski „No borders orchestra“ (NBO). Biće to orkestar, kako kaže, sa najboljim profesionalnim muzičarima ex-Yu prostora. Audicije će početi krajem novembra i biće održavane u gradovima bivše SFRJ. Prvi koncert je zakazan za idući avgust, na Ohridskom letu. Sviraće Klasičnu simfoniju Prokofjeva, Drugi klavirski koncert Rahmanjinova i Mocartovu simfoniju Jupiter. Sledi turneja u regionu i nastupi na Art festivalu u Kotoru, u Prištini i na Ljubljanskom festivalu, a čeka se odgovor od Dubrovačkih letnjih igara. Iduće godine u ovo vreme biće u Beogradu na BEMUS-u, zatim idu za Sarajevo, Brisel, Pariz i Berlin.

Premil Petrović je nedavno dirigovao koncertom čuvenog „Brodski kvarteta“. Na prošlogodišnjem Bemusu dirigovao je Mocartovu operu Figarova ženidba Narodnog pozorišta u Beogradu, pre toga isto na Bemusu operu Maratonci Isidore Žebeljan (a i na svetskoj premijeri u Bregencu, jednom od najznačajnijih operskih festivala u Evropi) – što su samo noviji detalji iz karijere Premila Petrovića sa ovdašnje scene. Bio je korepetitor i dirigent Opere u Nordhauzenu (Nemačka), a pre dve godine postao je glavni dirigent Opere Faber u Portugaliji. Najviše je dirigovao u Nemačkoj i Portugaliji. Diriguje i staru i savremenu muziku. Njegova najnovija nagrada je „Hans Ajsler“, nagrada za izvođenje nove muzike, ovog juna u Berlinu. Pre NBO Premil Petrović je osnovao Muzičko pozorište u Cinema Rexu, a nedavno i u Berlinu. Diplomirao je prvo na teorijskom odseku Fakulteta muzičke umetnosti u Beogradu, a zatim i dirigovanje u Berlinu. Mnogo vremena provodi u Aziji.

Osnivanje orkestra ovakvih dimenzija je neuobičajena pojava i na državnom nivou, pa je samim tim izuzetno retko da se takvog posla lati pojedinac. To je bio razlog da u ovom razgovoru posvetimo više pažnje „No borders orchestra“ nego drugim detaljima u obimnoj karijeri Premila Petrovića, iz koje smo u prethodnom pasusu nabrojali njih nekoliko.

„VREME„: Koje su ambicije NBO?

PREMIL PETROVIĆ: Želimo da oformimo vrhunski regionalni orkestar najviših evropskih standarda. Ono što nijedna zemlja ne može pojedinačno, možemo zajedno. U tome je za mene suština komunikacije. Komunikacija je svest da zajedno možemo više nego pojedinačno. U tome je, na kraju krajeva, i bit simfonijskog orkestra. Projekat NBO je poziv na komunikaciju u regionu kroz simfonijski orkestar kao najbolju školu komunikacije. Zato smo i za otvaranje godišnje konferencije Evropske asocijacije festivala u Sarajevu 2014, povodom Sarajeva evropske prestonice kulture, izabrali Drugu simfoniju Gustava Malera koja nosi naziv Uskrsnuće. Simbolikom ove simfonije ne pozivamo na uskrsnuće Jugoslavije, već na uskrsnuće komunikacije. NBO ima i naglašen obrazovni značaj. Okupiti fantastične muzičare na jednom mestu ne znači automatski i da će orkestar kao celina biti takav. Orkestar mora da se neguje, mora ozbiljno da se radi na njemu. Svake godine, kao vid saradnje sa nekim od vodećih orkestara iz Evrope i SAD, organizovaćemo radionice u kojima će njihovi muzičari raditi sa našim.

To bi bile neke od umetničkih ambicija „No borders orchestra„. S obzirom na to da već naslovom sugerišete da postoje i političke, koje su one i kakve?

Društveno-socijalni aspekt projekta ostvaruje se kroz dekonstrukciju stereotipa, prevazilaženjem nacionalizma, rasizma, ksenofobije, homofobije, prevazilaženje krvavog nasleđa iz prošlosti, afirmisanje kulturnih vrednosti koje su u potpunom rasulu u našem tranzicionom društvu. Oba aspekta NBO možda najbolje mogu da se vide kroz projekat koji spremamo za 2013. Izvešćemo Posvećenje proleća Igora Stravinskog u koreografiji u kojoj će učestvovati 200 dece iz Sarajeva, iz svih etničkih grupa. Već smo pozvani da s tim programom otvorimo festival u Bazelu 2013. godine kao i da nastupimo u još tri grada u okviru švajcarske turneje.

Kažete da vam nije cilj uskrsnuće Jugoslavije. Pa ipak, s obzirom na sastav orkestra, nemoguće je ne pomisliti na evociranje nekadašnje zajednice.

Sa svom svešću o prošlosti, NBO je projekat u potpunosti okrenut budućnosti. Dakle, ne radi se o SFRJ, ideologiji i jugonostalgiji, već o umetničkoj i životnoj pragmatičnosti: mi samo zajedno možemo da stvorimo vrhunski regionalni orkestar. Na pitanje zašto baš prostor od Slovenije do Makedonije, odgovor je jednostavan: zato što smo mi na tom prostoru dovoljno slični i dovoljno različiti. Dovoljno slični da naša komunikacija može da bude neposredna, direktna i laka, da mi zapravo pripadamo istoj kulturi, ili je zajedno stvaramo. A istovremeno smo dovoljno različiti da možemo mnogo da učimo jedni od drugih. Taj tako mali prostor proteže se zapravo od slovenačkih Alpa do makedonske pustinje i ispunjen je ljudima najrazličitijih karaktera i temperamenata, ispunjen je bogatstvom razlika koje se kulturološki protežu od Nemačke do Bliskog istoka. To bogatstvo razlika slavi NBO. Ukidanje granica je srž filozofije NBO tako da se od 2015. godine orkestar otvara za celu jugoistočnu Evropu.

Dobili ste podršku međunarodnih institucija, UNESCO–a, na primer. Da li vas prihvataju bivše republike?

Dobili smo veliku podršku iz sveta. Kada je Biljana Zdravković, direktorka „Jugokoncerta“, koja je uz Dušana Ercegovca naš glavni producent, predstavila NBO na konferenciji Evropske asocijacije festivala izazvala je veliko oduševljenje projektom i dobila za partnere vodeće festivale regiona. Ja sam ovog aprila predstavio projekat u Varni na godišnjoj konferenciji EFA i tada smo dobili punu podršku njihovog rukovodstva i ponude za nastupe na evropskim festivalima. Biljana i ja smo predstavili projekat i u Evropskom parlamentu u Briselu u junu ove godine i dobili punu podršku Doris Pak, predsednice Evropskog komiteta za kulturu i obrazovanje. I u Evropskom parlamentu i, na primer, u Ministarstvu spoljnih poslova Nemačke, naglašeno je da je jedinstvenost ovog projekta u tome što ovog puta iz Srbije dolazi poziv na saradnju, Srbija pruža ruku i konstruktivna je, a da joj se ne nameću evropske vrednosti i iznuđuje pristanak, već da iz Srbije dolazi inicijativa za suštinski evropski projekat. To je prepoznato i u UNESCO-u čiju smo podršku dobili, a umetnička bitnost naglašena je, na primer, u pismu Berlinske filharmonije u kome obećava svu svoju pomoć u stvaranju vrhunskog orkestra na Balkanu. Međutim, kako to kod nas biva, priznanje i pomoć dolaze iz inostranstva, a intrige i spletkarenje dobijamo od naših. Tako da bi vaše pitanje možda bolje bilo preformulisati u „Kako vas prihvata vaša republika?“. Na konkursu Ministarstva kulture Republike Srbije odbijeni smo za minimalnu pomoć koju smo tražili samo za pripremni period, odnosno audicije. I moram da priznam da mi je to bilo potpuno fascinantno! Prosto je karikaturalno kako se taj srpski simptom autodestrukcije tradicionalno neguje kod nas. Iskreno se nadam da će se u našoj sredini što skorije napraviti taj neophodan proboj, da će se izaći iz agresije i destrukcije i iskoračiti u sferu pozitivnog, kreacije, solidarnosti. I tu vidim značaj i ulogu koju će imati NBO u našoj sredini.

Imate uspešnu karijeru u inostranstvu, živite u Berlinu, prostorno ste daleko izvan ovdašnje atmosfere. Koji je bio vaš lični motiv da pokrenete i realizujete ovaj zahtevni projekat?

Inspiracija za NBO potiče od West-Eastern Divan Orchestra (WEDO), orkestra koji su osnovali dirigent Daniel Barenboim i palestinski intelektualac Edvard Said i u kome sviraju zajedno izraelski i palestinski muzičari. Muzičari koji su prošli kroz iskustvo rada u ovom orkestru izašli su promenjeni i kao muzičari i kao ljudi. To želim i nama! Ne radi se o uklanjanju međusobnih razlika ili nekoj nametnutoj harmonizaciji, već o iskustvu da razlike ne moraju da znače konflikt, da razlike među ljudima znače bogatstvo. Jako mi se dopada jedna priča iz istorije WEDO. Na početku rada orkestra izraelski i palestinski muzičari doživljavali su jedni druge kao potpuno različite, čak suprotstavljene kulture. Kada su prvi put gostovali u Nemačkoj, otkrili su koliko su zapravo njihov izgled, jezik, temperament, humor slični u odnosu, na primer, na Nemce. Siguran sam da će srpski i albanski muzičari otkriti sve ono što ih povezuje i staviti akcenat na to, a ne na ono što ih razdvaja kada budemo gostovali, na primer, u Briselu. Tako da me upravo to što dolazim odavde a imam iskustvo života u nekim drugim sredinama inspirisalo da pokrenem NBO. S tim u vezi je i moje osećanje da ovde postoji jaka potreba i od strane muzičara i od publike za jednim zajedničkim orkestrom. I da potreba za takvim orkestrom postoji čak i u Evropi. S druge strane, i najbolji simfonijski orkestri u svetu imaju izvesnu dozu nemotivisanosti u odnosu na posvećenost kamernih ansambala za staru ili novu muziku. Moj san je da napravim simfonijski orkestar u kome će svi imati motivaciju, angažman i energiju kamernog orkestra, koji će disati kao veliki kamerni ansambl. Ne samo da mi se čini da će NBO biti važan za kulturu ove sredine, našeg regiona, već mislim da će on biti relevantan i za Evropu, da će doneti svežinu i novu energiju u zapravo rutinizirani evropski muzički život.

Inače, mislim da biti muzičar, a posebno dirigent, ne znači samo lebdeti na nekakvim oblacima umetnosti, biti sve vreme u sferi apstrakcije. Možda to ima veze sa godinama, odrastanjem, sazrevanjem, ali čini mi se da je organizacija bitan deo umetnosti. Ne mogu da vam opišem koliko je uzbudljivo raditi na organizovanju, kreiranju, na rađanju jednog novog simfonijskog orkestra. U januaru ove godine popeo sam se na Throng La Pass, jedan od vrhova Himalaja u Nepalu. Tokom dve nedelje prepešačio sam 200 kilometara i osvojio vrh visine 5416 metara. Možda je sve to deo moje avanturističke, radoznale prirode, ali upravo zahtevnost ovog, kao što vi s pravom kažete, ogromnog posla, jeste ono što inspiriše. Ništa nije teško ako radite ono u šta verujete. Nikada mi nisu bili jasni ljudi koji se čuvaju, štede! Nije mi jasno za šta se čuvaju i šta uopšte čuvaju. Iskustvo me je naučilo da što čovek više daje, više mu se vraća. I na kraju krajeva, sreća jeste davanje.

Često dirigujete koncertima savremene muzike, a sudeći po nagradi „Hans Ajsler„, sasvim ste je prihvatili. Međutim, verovatno znate za mišljenje da je savremena muzika nedovoljno razumljiva, disharmonična, po nekima čak i – nije muzika. S obzirom na to da ste dirigovali izvođenjima i naših savremenih kompozitora, vi sigurno ne mislite tako. Koji su vaši argumenti?

Takvo mišljenje ne postoji bez razloga. Čini se kao da je imanentni deo savremene muzike njena želja da ne bude voljena, da ostaje nerazumljiva, zapravo uvek strana i daleka. Problem umetničke muzike nastaje početkom dvadesetog veka, kada se ona udaljuje od života, postaje stvar za eksperte, getoizuje se, kada zapravo postaje umetnost i time odlazi u – muzej. Kroz celu istoriju do dvadesetog veka umetnička muzika je bila način života, deo svakodnevice. Tu ulogu je sada preuzela pop muzika. Mogli bismo sada još dugo o tome da razgovaramo, ali bi to mogla da bude tema za ceo intervju. Ja sam, na primer, u martu ove godine izveo Šenbergovog Pjeroa Mesečara u Berlinu na način barokne muzike, sa svom naukom o afektima i retorikom. Na taj način realizovali smo jednu zanemarnu dimenziju ove muzike i dali joj novu životnost. S druge strane, postoje kompozitori koji osećaju problem savremene muzike i rešavaju ga na svoj način. Redovno dirigujem muziku Isidore Žebeljan. Ta muzika ima svu kompleksnost savremene muzike, ali ima jednu dimenziju koja se nekako u dvadesetom veku izgubila, a to je – ljubav. Ona je pisana s ljubavlju i ona je muzika koja može da se voli. Može da se igra i peva, može da se živi.

Kad bi vam neka naša institucija ponudila mesto stalnog dirigenta, da li biste se vratili?

Pod uslovom da se povećaju plate orkestarskim muzičarima, da se optimiraju uslovi rada i meni omogući kreiranje programske politike, prihvatio bih mesto stalnog dirigenta. To ne znači povratak, jer posao dirigenta znači da mu je kuća – svet. U tome je lepota dirigentskog poziva.