Suptilnost jednog sivonje

„Romantičan i neobuzdan, ovo je roman koji će vas opsedati, posedovati i zauvek se vezati za vas“, stoji na poleđini srpskog izdanja Pedeset nijansi siva. Čitalačku publiku prvenca bivše televizijske producentkinje E.L. Džejms čine u ogromnoj većini bele žene iz srednje i više klase, starosti između 20 i 40 godina, pa je zato u medijima roman dobio etiketu „pornić za mame“. Okosnicu radnje čini poznanstvo dvadesetdvogodišnje studentkinje književnosti Anastazije Ane Stil i bogatog, prefinjenog, ali misterioznog Kristijana Greja i seksualna veza među njima, koja se svodi na Anino potčinjavanje i Grejovu potrebu za seksualnom dominacijom. Ima tu mnogo vezivanja (najčešće kravatom), šljapkanja, treskanja i udaranja po zadnjici, a najviše scena sasvim uobičajenog, takozvanog „vanila“ seksa između muškarca i žene. Bilo bi lepo da činjenica da je erotski roman u kom dominira takozvani kinki seks, postao svetski bestseler, pa još izuzetno popularan među ženama, ukazuje na žensku emancipaciju, seksualnu evoluciju i veliko oslobađanje od predrasude da žene ne vole pornografiju. Zaista bi bilo lepo, međutim, to nije slučaj.

Pedeset nijansi siva u suštini je roman tipičan za 18. vek, nakarada koja se dobija ukrštanjem romana Džejn Ostin i tekstova koje izgovaraju devojke zaposlene na hot-lajnu. Ana je nevina, naivna i šokirana vlastitom seksualnošću do te mere da čitalac povremeno ima potrebu da se vrati na početak knjige i proveri ima li junakinja dvanaest ili dvadeset dve godine. Ili, kako je jedna od mnogobrojnih blog-kritičarki primetila: „Stalno čekam da dobije prvu menstruaciju.“ Recimo, Ana Stil će se ispovraćati od jednog koktela, od pola čaše vina joj se opasno vrti u glavi, a ako ispije celu čašu šampanjca, više ne odgovara za svoje postupke. Iako se radnja nesumnjivo odvija u vremenu sadašnjem, iako Ana sasvim dobro barata blekberijem i drugim Eplovim igračkicama, iako je vrlo vešta u upotrebi interneta, ova studentkinja književnosti se zgražava nad činjenicama poput one da ljudi masturbiraju. Anu šokira bukvalno sve, od toga kako je Grej lep, preko prvog poljupca, pa sve do samog kraja romana kada je Grej divljački izdeveta kožnim kaišem, nakon čega mu ona saspe u lice da bi trebalo da se leči i ode od njega.

ELEKTROEROTIKA: Kristijan Grej bi trebalo da bude uglađeni biznismen, uspešan momak iz dobre kuće, koji Anu uvodi u svet luksuzno opremljenih vila, besnih automobila i skupih vina. Međutim, njegov lik mnogo više podseća na nekakvog bahatog šibadžiju, recimo, Batu Živojinovića iz Štefice Cvek u raljama života. „Ja ne vodim ljubav, ja jebem. Žestoko!“, reći će Anastaziji na samom početku poznanstva. Pošto je originalni naziv romana „Fifty shades of Grey“, gde je Grey u isto vreme i njegovo prezime, ali i siva boja, možda ne bi bilo loše da se srpski prevodilac dosetio, pa naslov preveo kao „Pedeset nijansi sivonje“.

Posebnu „draž“ ovom čudu od romana daju Anini unutrašnji monolozi. Tu se već gubi utisak da je reč o dvanaestogodišnjakinji i javlja se sumnja da je možda blago ometena u razvoju. Njeno šokirano „Jebote!“ svaki put kad je Grej samo pogleda, i „Sranje!“ kad je pipne, vrlo brzo počinju da iritiraju čitaoca, ali istovremeno, naročito ovo drugo, precizno opisuju kvalitet knjige. No, lako bismo da je Anastazija samo glupača nesposobna da se slikovitije izrazi. Ne, ona je jedna višedimenzionalna ličnost u kojoj se stalno tuku: podsvest (sa kojom ona neometano komunicira, u jednom trenutku njena podsvest čak pobegne iza kauča) i njena „unutrašnja boginja“, koja bi trebalo da simbolizuje Aninu putenu, seksualnu stranu, ali više podseća na neku dosadnu tetku, koja bi mladu i naivnu nećaku da podvodi zbog materijalne koristi. O tome koliko je knjiga jadno napisana svedoče opisi Aninog seksualnog uzbuđenja: najčešće oseća kako joj se u stomaku kreće nešto tečno i gusto i, ne, perverzije u romanu ne uključuju fekalije. Svoju vaginu junakinja opisuje na razne načine, ali jedan opis je više nego vredan citata: „Gubim svest o sebi, svaki atom mog tela usredsredio se na malu, jaku električnu centralu na vrhu mojih butina.“

UGOVORNE OBAVEZE: Zašto ovakav roman ne može da bude emancipatorski ni revolucionaran? Osim zbog toga što je odvratno loše napisan, što je karakterizacija likova tako ofrlja da smo i u ljubavnim vikend-romančićima viđali bolju i precizniju, što dijalozi zvuče kao da ih izgovara Google translator za osobe oštećenog sluha (ne, nije problem u prevodu, novinarka „Vremena“ imala je uvid i u originalni engleski tekst)? Zato što je glavna junakinja sve vreme u jezivom položaju: ništa od Kristijanovih igrica se njoj nimalo ne dopada, sve vreme je užasnuta onim što joj on radi, ali na sve pristaje, iz straha da ga ne izgubi, jer ga, zaboga, voli. Da je autorka napravila bilo kakvu vrstu odmaka od ovakve motivacije svoje junakinje i na bilo koji način ga predstavila kao srljanje u propast sirote Anastazije, možda bi sve i imalo nekog smisla. Ovako, čitaocima bi trebalo da bude dovoljan taj njen razlog, zbog kog bi je, u realnosti, strpali u prvu sigurnu žensku kuću. Dok je puna razumevanja za sumanute motive svoje glavne junakinje, autorka se sa mnogo osuđivanja odnosi prema svom junaku. Razloge za njegovu seksualnu devijaciju (premda čovek i nije naročito devijantan, tek tu i tamo voli da šljepne partnerku po dupetu i sviđa mu se kad je mirna), ona pronalazi u mračnim frojdovskim dubinama: u nežnim tinejdžerskim godinama, Kristijan Grej bio je žrtva seksualne predatorke, sopstvene usvojiteljke. Ovde je izuzetno važno napomenuti da se između Ane i Kristijana nijednog trenutka u romanu ne događa ništa za šta Ana nije dala izričit pristanak, tačnije, potpisala je jedan vrlo precizan i detaljan ugovor.

Najnepošteniji momenat u romanu zapravo je ono što ga čini intrigantnim. Autorka u intervjuima tvrdi da joj je namera bila da BDSM seks prestane da bude tabu. Međutim, ubacivanjem detalja kao što je seksualno zlostavljanje Kristijana u detinjstvu i Aninog gnušanja nad svime što se između njih događa, zapravo je samo stigmatizovala BDSM seks, o kom se, očigledno, informisala samo sa Vikipedije. I najpovršniji razgovor sa nekim ko ovakav seks praktikuje, ukazao bi joj na to da je u takvoj praksi obostrano zadovoljstvo svetinja i jedini cilj, da svako od aktera slepo poštuje granice drugog, da se čitava stvar ne vrti oko nanošenja i trpljenja bola, već oko dinamike dominacije i potčinjenosti, te da je reč o najobičnijoj igri za odrasle u kojoj, kada se o njoj ponešto pročita i nauči, nema ničeg devijantnog.

GOLICAVE PRIČE: Pa, dobro, otkud onda tolika globalna pomama za ovom knjigom? Zar trista godina posle Markiza de Sada, dvadeset godina posle Gorkog meseca Romana Polanskog, deceniju i po posle Kronenbergovog Crasha, tačno deceniju nakon Sekretarice Stivena Šainberga i Hanekeove Profesorke klavira, seks koji uključuje nasilje mož da izazove tako veliko interesovanje?

Razloge treba tražiti u dve suprotstavljene struje koje trenutno čine duh vremena. Jednu karakteriše sveprisutna ironija i treba je tražiti u srži hipsterskog pokreta, a najbolje se vidi u HBO-ovoj seriji „Girls“ (vidi „Vreme“ 1114), gde mlade Njujorčanke, odrasle u vreme postemancipacije, besne na svoje seksualne partnere, jer su previše pažljivi i nežni. Dakle, jedna škola mišljenja kaže da žene nikada nisu bile ravnopravnije, što sa sobom nosi i veće breme odgovornosti, pa potajno fantaziraju o potčinjavanju, premeštajući je u sferu seksualnosti. U „Girls“ se vidi još nešto: seks između tih mladih ljudi u potpunosti je lišen svoje suštine: principa zadovoljstva. Nekakvo smešno orgazmičko grčenje i prepuštanje jednostavno nije dovoljno kul za blazirane, postmodernom ironijom zatrovane generacije, čije je gotovo čitavo životno iskustvo posredovano kroz monitore, ekrane i slušalice. U takvom svetu, BDSM seksualne prakse izvesno intrigiraju i izazivaju interesovanje.

Druga struja je direktno suprotstavljena ovoj. Kao neka vrsta otpora razjedajućoj blaziranosti, pre neku godinu, baš uoči masovnije pojave hipstera, imali smo pokret emo klinaca, čije je glavno obeležje bilo da su svi sazdani od osećajnosti, krhki, nežni i – patetični. Vrhunac ove pojave predstavlja planetarna popularnost „Sumrak“ sage, o zabranjenoj ljubavi između momka vampira i devojke od krvi i mesa. Motiv vampira i BDSM seksualne prakse i inače je vrlo blizak – izdavačke kuće specijalizovane za BDSM literaturu obavezno imaju „paranormalne“ edicije erotskih romana o seksu između vampira i ljudi, a nije slučajno da je En Rajs, autorka čuvenih Vampirskih hronika, ujedno napisala i Izlaz u raj i Uspavanu lepoticu, serijale romana sa sadomazohističkom seksualnom tematikom. Posle Sumraka, sledeća velika stvar bila je opet HBO-ova serija „Prava krv“, ali, za fatalističko i destruktivno shvatanje ljubavi kakvo imamo u Pedeset nijansi siva, najilustrativniji je ipak Sumrak Stefani Mejer, o tinejdžerskoj ljubavi između srednjoškolke Bele i vampira Edvarda. Pošto Edvard može da leti, on opsesivno posećuje Belu, mota se oko njene kuće, posmatra je dok spava, a kad ih sudbina razdvoji, pokušava da se ubije, izlaskom na jako sunce. E. L. Džejms ne krije da je inspiraciju za Pedest nijansi našla u Sumraku, a napravila je i malu posvetu, jer se i u njenoj knjizi najveći deo radnje odvija u Sijetlu. Pedeset nijansi, zapravo, ima istu ciljnu grupu kao i Sumrak: kome je po ukusu priča o muškarcu koji bi se ubio bez žene koju voli, taj će voleti i priču o ženi koja će pristati na muke i poniženja, samo da je muškarac kog voli ne bi ostavio. Ali, kamo sreće da ovde imamo posla sa literaturom koja pametno i iskreno obrađuje ove fenomene. U oba slučaja, reč je o jeftinoj banalizaciji i imitaciji emocija, a kad se one udruže sa korporativnim marketingom velikih izdavača, astronomski profit je zagarantovan. Publika, koja iz gladi za autentičnom emocijom kupuje takav proizvod, od njega ne postaje sita, što samo znači da uskoro možemo očekivati još ovakvih „golicavih“ uradaka, jer „tržište to traži“.