Supermarket

Pred rediteljkom Alisom Stojanović i ansamblom Jugoslovenskog dramskog pozorišta našao se veliki i za naše pozorište krajnje nesvakidašnji izazov: trebalo je prvi put na srpskom jeziku postaviti novi komad domaćeg pisca, koji je već dva puta vrlo uspešno izveden u inostranstvu i to u postavkama eminentnih reditelja. Naravno, reč je o najnovijem komadu Biljane Srbljanović, Supermarket, koji je u Nemačkoj režirao Tomas Ostermajer, a u Belgiji Paolo Mađeli. Na svu sreću po domaću ekipu, poređenje možemo da pravimo samo s Ostermajerovom predstavom (vidi Vreme br. 546) – šta bi bilo da smo gledali i Mađelijevu!

Čak i da ne postoji opasnost od tog poređenja – koje, naravno, nije nužno da bi se procenila vrednost naše predstave – novi komad Biljane Srbljanović predstavljao bi veliki izazov za inscenaciju. Možda još više nego u autorkinim ranijim tekstovima, u Supermarketu celokupni tematsko-značenjski kompleks proističe iz neobične, dinamične, moderne, izuzetno složene i matematički precizno sprovedene dramaturške konstrukcije, zasnovane na brojnim uslovnostima. Središnja dramaturška uslovnost jeste ta da se stalno ponavljaju, sa malim varijacijama, isti događaji jednog istog dana. Za razliku od ostalih, glavni junak shvata tu nezavidnu egzistencijalnu situaciju i pokušava na različite načine – groteskne, apsurdne, tužne – da je prevaziđe i tako izađe iz začaranog vremenskog kruga.

Životne sudbine koje ispunjavaju ovu apsurdističku dramsku situaciju daju joj snagu ubojite metafore. Isti dan proživljava istočneoevropski emigrant, koji bezuspešno pokušava da plasira provincijskom zapadnoevropskom listu „medijsku bombu“ – svoj, ispostaviće se, izmišljeni policijski dosije iz bivše zemlje; tek kada odustane od ovog nauma, kada spali i poslednju stranu lažnog dosijea, otvara mu se mogućnost da počne novi dan. Metafora se pokazuje kao jasna, oštra i beskompromisna: bivši disidenti neće biti u stanju da otpočnu „novi život“, onaj za koji su se, valjda, iskreno borili, sve dok se grčevito drže za prošlost i njene davno razvejane fantome, dok infantilno i narcisoidno uživaju u umišljenoj ulozi najvećeg neprijatelja bivšeg poretka.

Rediteljka Alisa Stojanović vešto se nosila sa ovom složenom dramskom strukturom, što je rezultiralo savesnim i tačnim scenskim čitanjem komada. Osovinu njene predstave, sasvim u skladu sa zahtevima teksta, čini sudbina glavnog junaka Lea Švarca (alijas Leonida Crnojeviča), dok priče ostalih likova predstavljaju samo funkcionalnu potporu glavnoj dramskoj konstrukciji. Ovakva arhitektonika bila je moguća zahvaljujući odličnoj igri Predraga Ejdusa (jedini objektivni problem Ostermajerove predstave upravo se nalazio, bar na bečkoj premijeri, u postavci ovog lika).

Ejdus je, pre svega, scenski razvio sve dimenzije lika, a zatim, što je možda još važnije, pravilno „ukačio“ osnovni ton komada, njegovu žanrovsku i stilsku orijentaciju koja se sastoji u kemp ravnoteži između ironije i emocije. On je vešto balansirao na toj delikatnoj granici, bez prekoračenja u banalizujuću karikaturu. Zato je i uspeo da donese emigrantsku paranoju, umišljenu disidentsku veličinu, direktorsku/profesorsku strogost i potpunu emotivnu neostvarenost Lea Švarca, a sve to na takav način da je ovaj lik istovremeno bio groteskna figura i običan, mali, jadan i nesrećan čovek od krvi i mesa koji pobuđuje iskreno sažaljenje. Jedino što se može zameriti ovoj odličnoj ulozi jeste nedovoljna neurotičnost u scenama u kojima, već svestan zatvorenog vremenskog kruga, Švarc grčevito pokušava da se iščupa tako što će objaviti svoj lažni dosije.

Najmlađi glumci Nataša Šolak i Boris Milivojević ponudili su takođe vrlo dobre uloge u stilski izbalansiranom i dramski elaboriranom tumačenju Diane Švarc i Malog, dok su Cvijeta Mesić i Goran Šušljik efektno komički stilizovali likove Koleginice Miler i Kolege Majera. Najproblematičnija je bila rediteljsko-glumačka postavka provincijskog novinara-homoseksualca Brite. Iako su, kao što je istaknuto, svi drugi likovi i njihove životne priče u funkciji glavnog, to ne može da bude opravdanje što se, u tumačenju Slobodana Bode Ninkovića, ovaj lik svodio samo na dramsku funkciju, dok su njegove osobine koje se nagoveštavaju u tekstu – provincijski dvostruki moral, provincijska profesionalna inertnost i provincijska sklonost ka špijuniranju – ostale nerazvijene.

Iako nije usmerila pažnju, kao Ostermajer, na scensko razmaštavanje i razigravanje atraktivne žanrovske odrednice komada – soap opera – rediteljka Alisa Stojanović završava predstavu efektnom, uzbudljivom i metaforičnom scenskom slikom u duhu autorkine kemp poetike. Ispred ogromne nemačke zastave (rediteljka je radnju prebacila iz Austrije u Nemačku) okupljaju se svečano odeveni protagonisti da zajedno proslave happy end; međutim, kičasto izvođenje pesme iz filma Eni sa lajtmotivom „tomorrow“ (odličan izbor koji ironično simbolizuje neprekidnu čežnju za novim životom), postepeno dobija prizvuk neke sumanute i opasne koračnice. Ovim rešenjem rediteljka efektno scenski podvlači završnu dvosmislenost komada Supermarket Biljane Srbljanović: novi život u vrlom novom svetu, koji počinje onda kada se definitivno oslobodimo prošlosti, ni približno nije onako idealan kakvim smo ga zamišljali… Kao što se iz svega ovoga vidi, naša predstava sasvim solidno izdržava oštru međunarodnu konkurenciju.