Nema boljeg romansijera od pesnika, ni goreg od stihoklepca; Tabašević je pesnik
„Ajde, Deni, idemo polako, tata mora da odmori malo, radim sutra, ajde, dosta je bilo„, najavljivao je Romano kraj druženja, kraj tog prelepog dana koji im je sa takvim stilom ulazio pod kožu, kao da tetovira, i njih dvojica su sada već bili toliko sastavni deo jedan drugog da je lepotu tog dana morao neko da opiše i zapamti, i taj neko smo mi, pravi i nežni ljudi koji beleže kako se život kotrlja po ljudima i kako nikome više ne pada na pamet da taj život odvoji od jezika, nego naprotiv, mi koji nismo niko drugi nego život i jezik, tako brižljivo mirišemo roman, to carstvo u kojem je sve moj do mojega i u kojem samo kao to i postojimo.
Ko je Vladimir Tabašević? Iskreno, nemam pojma. Rođen je u Mostaru 1986, a pre debitantskog romana objavio je četiri knjige pesama. Nisam ih čitao, zapravo, nisam ih ni video. Od čega zarađuje za život? Ne znam; na korici romana piše da je „studirao filozofiju u Beogradu“. Uređuje i neki sajt, nisam ulazio, ali ime mi se dopada: Prezupč. Beleška sa korica kaže da se sajt „bavi analizom društvenih odnosa s obzirom na pitanje klasa“, što vuče na nešto dosadno i(li) čak hipstersko, mada možda uopšte nije tako, ali oklevam, ne bih da se razočaram.
Ili sam jako neupućen (odbacuje se), ili su ime i delo Tabaševića bili manje-više podjednako nepoznanica i NIN-ovom žiriju, pa ipak, njegov je prvenac Tiho teče Misisipi (Kontrast, Beograd 2015) sasvim zasluženo završio u užem, ili najužem (ne mogu više da ispratim te gradacije uskosti) izboru za roman godine. Kako god, koliko god uzak bio, tamo je bio s razlogom.
Nemojte me sad samo pitati „o čemu se radi u ovom romanu“? Nije da vam neću reći, ali slabo ćete šta uistinu bitno saznati iz toga. Ovo je, recimo, priča o Deniju, momku sadašnjem i ovdašnjem, rođenom negde „preko Drine“ koju godinu pred ratove, i o njegovim roditeljima, o jednoj skoro-sasvim-običnoj-ljubavnoj-priči (onako kao iz najboljih BH filmova osamdesetih), o mnogo manje običnoj smrti njegovog oca, vetropira, zgubidana i kaskadera, i to na snimanju nekog filma čiji stvarnosni pandan se može zvati samo Boj na Kosovu; i o smrti jedne zemlje, na spavanju zaklane, i rađanju neke druge (drugih, zapravo) s kojima baš i ne znamo šta ćemo; i o Denijevom detinjstvu u predelima više izgubljenim u vremenu nego u prostoru, i o odrastanju ovdašnjem, i o otkrivanju sveta, čulnosti, pola, slika, jezika, Sunca (koje Deni zove – Peđa!?), vode, tela, i otprilike svega, dakle, priča posve obična, bezbroj puta ispričana, i u kontekstu „naših ratova“ (čuj, naših: čiji su – neka ih kući nosi!) i van tog konteksta, pa će biti da daleko odskakanje ovog romana iz konfekcijske produkcije nije (tek) u tome.
Sada mi je žao što nisam čitao Tabaševićeve pesme: nekako podrazumevam da su dobre, ne znam kako bi moglo biti drugačije, jer čovek je pesnik, to se vidi iz svakog retka ovog romančića (120 strana), što pak nipošto ne umanjuje njegove prozne kvalitete: nema boljeg romansijera od pesnika, niti goreg od stihoklepca. Svrdlajući s užitkom kroz ovu malu, a moćnu jezičku bušotinu, imao sam utisak kao da je Tabašević prvo napisao „normalan“ roman, onako pozamašan, od 300-400 strana, čak relativno konvencionalne strukture i izražajnosti, a onda ga tesao, deljao, strugao, skidao sloj po sloj, i tako sve dok nije ostala samo esencija, i to je ovaj tekst između korica. Ne kažem, dakako, da je stvarno tako bilo, nego da čitanje takav utisak ostavlja: utisak susreta s vajarskim delom u jeziku. Da li je potrebno da naglašavam: ovo je kompliment, ne znam za mnogo većih. Roman je obimom mala majstorija, a Tabašević je, čini se, s lakoćom izbegao manje-više sve debitantske zamke, najpre one iz foldera: nadobudnost.
Bog zna ko je taj čovek, Vladimir Tabašević, ali dobro je što se pojavio, šta god da dalje bude s njim: ne pamtim zadugo ovakav početak, ovako na scenu ulaze ili komete-propalice ili budući klasici. Pa dobro, šta god da bude, u redu je, svaka čast.
Sme se reći da će ovog oktobra Fest ipak biti održan: odabrano je više od 100 filmova iz 54 zemlje, a otvara ga premijera “Zlatni rez 42 (Djeca Kozare)” Lordana Zafranovića u Sava centru
Otvoren je Niški filmski festival, sa glumačkim zvezdama domaćeg filma, publikom koja je kupila karte, uz radost Tanje Bošković, i uzvik „Od vode do slobode“
Niški filmski festival koji organizuju glumci, počeće večeras uz pomoć agregata, zato što im Elektrodistribucija nije dala struju. Otvaranje prate ekipe brojnih medija
Na zatvaranju Filmskog festivala u Herceg Novom ipak se čulo ono zbog čega su organizatori Demokratske Crne Gore onemogućili Draganu Mićanoviću da ga otvori
Svedok u procesu Generalštab protiv ministra Selakovića, Estela Radonjić Živkov i njeni advokati, ocenjuju da je postupak protiv nje pokušaj uklanjanja smetnje koja stoji pred već unapred dogovoreno oslobađanje Selakovića
Dobar deo režima rehabilitira Mladića zbog rehabilitacije vlastitog ratnog i političkog puta. Pogani mit o junačkom generalu potreban im je kako bi predstavili čitav srpski narod kao njegove i svoje saučesnike
Jednu „stranu“ sačinjavaju pripadnici režima, korumpirani policajci, kupljeni i ucenjeni kriminalci, te bogataši kojima je režim omogućio da se obogate, dok drugu stranu čine građani koji se okupljaju oko ideje slobode. Takva raspodela snaga ipak nije dovoljna da bi se srpsko društvo nazvalo podeljenim
Pod parolom „od njih mi ništa ne treba“, mnogi kažu da neće uzeti 6.000 dinara koje Vučić i Mali "daruju" narodu iz Akcionarskog fonda. Od takvog vida protesta je, međutim, slaba vajda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
