Nema boljeg romansijera od pesnika, ni goreg od stihoklepca; Tabašević je pesnik
„Ajde, Deni, idemo polako, tata mora da odmori malo, radim sutra, ajde, dosta je bilo„, najavljivao je Romano kraj druženja, kraj tog prelepog dana koji im je sa takvim stilom ulazio pod kožu, kao da tetovira, i njih dvojica su sada već bili toliko sastavni deo jedan drugog da je lepotu tog dana morao neko da opiše i zapamti, i taj neko smo mi, pravi i nežni ljudi koji beleže kako se život kotrlja po ljudima i kako nikome više ne pada na pamet da taj život odvoji od jezika, nego naprotiv, mi koji nismo niko drugi nego život i jezik, tako brižljivo mirišemo roman, to carstvo u kojem je sve moj do mojega i u kojem samo kao to i postojimo.
Ko je Vladimir Tabašević? Iskreno, nemam pojma. Rođen je u Mostaru 1986, a pre debitantskog romana objavio je četiri knjige pesama. Nisam ih čitao, zapravo, nisam ih ni video. Od čega zarađuje za život? Ne znam; na korici romana piše da je „studirao filozofiju u Beogradu“. Uređuje i neki sajt, nisam ulazio, ali ime mi se dopada: Prezupč. Beleška sa korica kaže da se sajt „bavi analizom društvenih odnosa s obzirom na pitanje klasa“, što vuče na nešto dosadno i(li) čak hipstersko, mada možda uopšte nije tako, ali oklevam, ne bih da se razočaram.
Ili sam jako neupućen (odbacuje se), ili su ime i delo Tabaševića bili manje-više podjednako nepoznanica i NIN-ovom žiriju, pa ipak, njegov je prvenac Tiho teče Misisipi (Kontrast, Beograd 2015) sasvim zasluženo završio u užem, ili najužem (ne mogu više da ispratim te gradacije uskosti) izboru za roman godine. Kako god, koliko god uzak bio, tamo je bio s razlogom.
Nemojte me sad samo pitati „o čemu se radi u ovom romanu“? Nije da vam neću reći, ali slabo ćete šta uistinu bitno saznati iz toga. Ovo je, recimo, priča o Deniju, momku sadašnjem i ovdašnjem, rođenom negde „preko Drine“ koju godinu pred ratove, i o njegovim roditeljima, o jednoj skoro-sasvim-običnoj-ljubavnoj-priči (onako kao iz najboljih BH filmova osamdesetih), o mnogo manje običnoj smrti njegovog oca, vetropira, zgubidana i kaskadera, i to na snimanju nekog filma čiji stvarnosni pandan se može zvati samo Boj na Kosovu; i o smrti jedne zemlje, na spavanju zaklane, i rađanju neke druge (drugih, zapravo) s kojima baš i ne znamo šta ćemo; i o Denijevom detinjstvu u predelima više izgubljenim u vremenu nego u prostoru, i o odrastanju ovdašnjem, i o otkrivanju sveta, čulnosti, pola, slika, jezika, Sunca (koje Deni zove – Peđa!?), vode, tela, i otprilike svega, dakle, priča posve obična, bezbroj puta ispričana, i u kontekstu „naših ratova“ (čuj, naših: čiji su – neka ih kući nosi!) i van tog konteksta, pa će biti da daleko odskakanje ovog romana iz konfekcijske produkcije nije (tek) u tome.
Sada mi je žao što nisam čitao Tabaševićeve pesme: nekako podrazumevam da su dobre, ne znam kako bi moglo biti drugačije, jer čovek je pesnik, to se vidi iz svakog retka ovog romančića (120 strana), što pak nipošto ne umanjuje njegove prozne kvalitete: nema boljeg romansijera od pesnika, niti goreg od stihoklepca. Svrdlajući s užitkom kroz ovu malu, a moćnu jezičku bušotinu, imao sam utisak kao da je Tabašević prvo napisao „normalan“ roman, onako pozamašan, od 300-400 strana, čak relativno konvencionalne strukture i izražajnosti, a onda ga tesao, deljao, strugao, skidao sloj po sloj, i tako sve dok nije ostala samo esencija, i to je ovaj tekst između korica. Ne kažem, dakako, da je stvarno tako bilo, nego da čitanje takav utisak ostavlja: utisak susreta s vajarskim delom u jeziku. Da li je potrebno da naglašavam: ovo je kompliment, ne znam za mnogo većih. Roman je obimom mala majstorija, a Tabašević je, čini se, s lakoćom izbegao manje-više sve debitantske zamke, najpre one iz foldera: nadobudnost.
Bog zna ko je taj čovek, Vladimir Tabašević, ali dobro je što se pojavio, šta god da dalje bude s njim: ne pamtim zadugo ovakav početak, ovako na scenu ulaze ili komete-propalice ili budući klasici. Pa dobro, šta god da bude, u redu je, svaka čast.
Galerija savremene umetnosti Kulturnog centra Pančeva obeležava 50 godina postojanja, a proslava tog jubileja počela je izložbom „Aleksandar Zograf – 40 godina od objavljivanja stripova“
FCS nije poslao „Vremenu“ listu 53 filma za koja tvrdi da su nezavršeni iako su dobili njihovu podršku. Prema listi UFUS-a, takvih je samo 12
Ministar Selaković je najavio obnovu zgrade Narodne biblioteke na Kosančićevom vencu uništene u bombardovanju 6. aprila 1941. Tragovi o njoj, govore da je bila izuzetna
Sindikat glumaca Narodnog pozorišta u Beogradu podneo je TOK-u krivičnu prijavu protiv ministra kulture Nikole Selakovića, predsednika Upravnog odbora Dragoslava Bokana i v. d. upravnika Dragoljuba Bajića. Razlog: štetno delovanje po kolektiv
Krajem februara Ministarstvo kulture je objavilo 11 konkursa za finansiranje ili sufinansiranje projekata u kulturi, uz nekoliko nejasnoća. Na primer, kad će biti završeni svi prošlogodišnji
Pored sitnih kriminalaca i vucibatina za jednokratnu upotrebu postoji jedna kasta koja je na samom dnu naprednjačkog lanca ishrane. Nazovimo ih jadnici, mada njihov opis više odgovara stenicama
Srbija je i meta-stabilna i hiper-ugrožena, i ekonomski tigar i tek što nije načisto propala, njenog predsednika i svi u svetu uvažavaju i obožavaju i hoće da ga svrgnu sa vlasti. Govor protivurečnosti imao je svoju svrhu, ali se u međuvremenu izlizao
Zašto su studentu Vukašinu Đinoviću i njegovoj majci „kobre“ oduzele karte na ulazu u pozorište? Zbog čega je smenjena Jelena Mirković, direktorka srednje škole u Loznici? Šta govori naprednjačko vređanja zaposlenih iz britanske ambasade u Aranđelovcu? I da li ste i vi postali građanin drugog reda
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
