Sudbina – podstanar

Zadužbina Miloša Crnjanskog nalazi se u zgradi Udruženja književnika Srbije. Ulazna vrata Zadužbine su u neosvetljenom delu hola zgrade, ispod stepeništa. Put do sobe u kojoj je Zadužbina smeštena vodi uzanim mračnim hodnikom u kome se sa desne strane nalazi toalet zgrade (vrata toaleta su, po starom srpskom običaju, otvorena) a s leve – umivaonik. Zbog tog toaleta ulazna vrata Zadužbine su zaključana i kad u njoj ima ljudi, pa ako želite da uđete, morate kucanjem na prozor iz dvorišta da zamolite prisutne da vas puste. Soba u kojoj se nalazi Zadužbina Crnjanskog ima desetak kvadratnih metara. U njoj je veliki stari kancelarijski sto sa stolicama, kompjuter, mnogo paketa knjiga, jedan zastakljeni orman pun knjiga Miloša Crnjanskog, a na zidovima su reprodukcije njegovog Autoportreta, njegovog portreta koji je naslikao Sava Šumanović, i ikone sv. Stefana Štiljarevića u bakrorezu autora Hristifora Žefarevića, koja je, kako tvrdi Crnjanski u Seobama, urađena po narudžbi Vuka Isakoviča. Ovih dana, Zadužbina Miloša Crnjanskog proslavlja 25 godina od osnivanja.

BEZ KROVA NAD GLAVOM: Vidosava Crnjanski, piščeva udovica, godinu dana nakon muževljeve smrti a predosećajući svoju, testamentom je namenila oko 150.000 tadašnjih nemačkih maraka ušteđevine za Zadužbinu koja će čuvati uspomenu na Miloša Crnjanskog, objavljivati njegova dela i podsticati domaće književno stvaralaštvo dodeljujući nagradu „Miloš Crnjanski“ domaćem piscu za prvu knjigu iz oblasti u kojima se ogledao Crnjanski, i nagradu „Stražilovo“ za najbolji studentski rad o delu Crnjanskog. „Činim to na način kako bi to učinio i moj Miloš, s kojim sam u braku provela punih 57 godina, deleći s njim kako radosti njegove slave tako isto i gorčinu njegova stradanja. Za mene život još ima smisla i značaja samo ukoliko bih još i sama mogla doprineti da se sačuva trajna uspomena na tu retku i izuzetnu ličnost čije je delo ušlo u same vrhove srpske književnosti“, zapisala je Vidosava Crnjanski u testamentu.

Od osnivanja, Zadužbina nema svoju adresu. Stan u kome su živeli Miloš i Vidosava Crnjanski (sadašnja Makenzijeva 81 u Beogradu) nije bio njihov pa ga je uzela Opština, i nije iskorišćen za čuvanje uspomene na njegove stanare. Za razliku od londonske adrese u ulici Kvinzvej, gde je Crnjanski živeo od 1953. do 1965. godine i gde je prošle grodine postavljena spomen-ploča, na ovoj zgradi u nekadašnjoj ulici Maršala Tolbuhina nema nikakvog spomen-obeležja. Prvih nekoliko godina Zadužbina je uživala gostoprimstvo Narodne biblioteke Srbije, pa Advokatske kancelarije Mikijelj-Janković, i u poslednje vreme – Udruženja književnika Srbije. Bivše ministarstvo kulture Srbije obećalo je da će rešiti ovaj egzistencijalni problem Zadužbine, a sadašnje ministarstvo je upoznato s tim problemom. „Pre nekoliko meseci dobili smo telefonsku liniju tako da konačno nismo izolovani, a od prošle nedelje i internet sajt, što je ublažilo osećaj nemanja krova nad glavom, ali ne i sam problem. Jedino što Zadužbina očekuje od države jeste stalna adresa, sve ostalo treba da uradimo sami“, kaže Dimitrije Tasić, član Upravnog odbora Zadužbine i njen sekretar.

Kako je skoro 90 odsto zaveštanog novca bilo dinarske vrednosti, sva ova sredstva su propala tokom devedesetih zbog inflacije. Drugi, devizni deo kapitala bio je jedno vreme zamrznut u Beogradskoj banci, ali je na molbu Zadužbine odmrznut. Od 1998. do 2003, Zadužbina nije imala novca ni za Nagradu. „Poslednjih godina, kako oživljava naše izdavaštvo, počeli smo uspešno da obnavljamo početni kapital tako da će u dogledno vreme sam Crnjanski, autorskim honorarima za ustupanje autorskih dela, pomoći Zadužbini“, kaže Dimitrije Tasić. Objašnjava da se „u vreme krize, izdavačke i opšte, ono malo izdavača što se interesovalo za Crnjanskog interesovalo samo za Dnevnik o Čarnojeviću i za Seobe, i eventualno poneko za Izbor pesama. Znači, samo za dela koja su obimom mala pa zato i jeftina.“ Tasić napominje da je zbog takve izdavačke politike postepeno „počela da se gubi iz pažnje i sećanja čitalaca Druga knjiga Seoba, koja nije objavljivana zato što je po obimu barem četiri puta veća od Seoba. I Crnjanski je na te dve knjige gledao kao na dva posebna romana, ljutio se kada su ih neki naši izdavači objavljivali u tri toma, podelivši Drugu knjigu. Kao da je reč o jednom jedinstvenom romanu koji se mehanički može podeliti na tri toma.“

Zadužbina je u saradnji sa izdavačkim kućama L’Age d’homme iz Lozane, te beogradskim SKZ-om i BIGZ-om, 1993. godine, povodom 100 godina od rođenja Miloša Crnjanskog, počela projekat „Dela Miloša Crnjanskog“, kritičko izdanje njegovih celokupnih dela. Do sada je objavljeno deset tomova: Lirika, Kod Hiperborejaca, Seobe, Druga knjiga Seoba, Putopisi 1–2, Pripovedna proza, Knjiga o Mikelanđelu i Eseji i članci 1–2. O stogodišnjici rođenja pisca, objavljene su u istom tomu Seobe i Druga knjiga Seoba. Dimitrije Tasić napominje da je Knjiga o Mikelanđelu u njihovom izdanju prvi put objavljena u celosti: „Nikola Bertolino je za Nolit priredio 1981. godine skraćeno ali koherentno izdanje, a sada je za nas priredio integralni tekst. Crnjanski nije uspeo sam da uobliči tu knjigu, tako da naše izdanje pored osnovnog teksta ima i niz varijanti. Crnjanski je mnogo radio na svojim tekstovima, pa čak i na objavljenim knjigama, doterivao ih, brisao, ubacivao i izbacivao. Na primer, od 78 svojih pesama, on je za knjigu Odabrani stihovi izabrao tek nešto više od polovine – bio je strog prema sebi. Mi smo poštovali tu njegovu osobinu, pa smo u okviru iste knjige objavili ono što smatramo da je autentični tekst određenog dela, ali i sve njegove varijante.“

U planu je u okviru „Dela“ objavljivanje Embahada, Romana o Londonu, publicistike, prepiske, drame, proze Kap španske krvi, nedovršenog romana Suzni krokodil. Dimitrije Tasić podseća na neslavnu priču o pokušaju da se objavi Roman o Londonu: „Akademik Svetozar Koljević priredio ga je još 1998. godine. Narednih pet godina Zadužbina nije imala novca za rad. Dotadašnji naši suizdavači BIGZ i SKZ odustali su jer su i sami zapali u krizu, a novih nije bilo. Tražili smo pomoć od bivšeg ministarstva, ali nije stiglo da nam je da. Od sadašnjeg još nismo dobili odgovor, očekujemo ga, a konkurisaćemo i za sredstva Skupštine grada.“

Sada je, po Tasiću, neuporedivo bolje nego pre dve godine zato što su ustupljena autorska prava mnogim izdavačima: niški „Zograf“ je nameran da do kraja godine objavi Izabrana dela Crnjanskog u 12 tomova, već je objavljena Druga knjiga Seoba u podgoričkim „Vijestima“, „Gradac“ je objavio decentno izdanje Antologija kineske lirike koju je priredio Crnjanski, Leon Koen priprema Izbor stihova u izdanju „Čigoja“, na Novoj sceni Madlenijanuma nedavno je postavljena drama Nikola Tesla, u Beogradskom dramskom biće postavljena dramatizacija Romana o Londonu, a ima interesovanja i iz sveta. Jedan holandski izdavač želi da objavi Hiperborejce, što bi bio prvi prevod ovog dela na neki strani jezik. Nedavno je „Filip Višnjić“ objavio Pisma ljubavi i mržnje, pisma Crnjanskog Marku Ristiću, iz kojih se vidi prerastanje njihovog velikog prijateljstva u sukob koji je rezultirao Ristićevim esejem Tri mrtva pesnika.

Posla za Zadužbinu ima puno, delo Miloša Crnjanskog u celosti je još uvek nepoznato, a i kada se jednog dana to i desi, uvek će biti još mnogo toga da se o njemu kaže.Treba verovati da će u međuvremenu biti prekinuta i podstanarska sudbina Miloša Crnjanskog.

LEGAT „MILOŠ CRNjANSKI„: U Narodnoj biblioteci Srbije, na galeriji pored Odeljenja posebnih fondova, nalazi se spomen-soba Miloša Crnjanskog.

Skromna je: običan pisaći sto industrijskog dizajna s početka sedamdesetih godina prošlog veka, obična stolica s tapaciranim sedištem, u desnom uglu stola mala lampa pocepanog abažura, u levom kožna mapa za papir i lupa, a na sredini pisaća mašina marke „Adler“. Na njoj je Crnjanski napisao svaku svoju reč. Iza stola mala vitrina, i biblioteka sa oko 500 knjiga. Na zidu su Autoportret Miloša Crnjanskog i velike fotografije njegovih poznatih portreta. Malo dalje ispred stola, u staklenoj izložbenoj vitrini, poređane su sitnice iz života Miloša Crnjanskog: njegov fotoaparat marke „Icon“ kojim je i sada moguće fotografisati, lutka koju je pravila Vida Crnjanski ne bi li prebrodili vreme oskudice u Londonu, model po kome ih je pravila, spomenar čije je korice ukrasila vezom piščeva majka i na čiju je prvu stranu zalepila pramenčić sinovljeve kose dok je bio dete, mala metalna bista Dantea, pribor za pisanje…

Ove privatne stvari Miloša Crnjanskog deo su njegovog Legata, koji je testamentarnom voljom Vide Crnjanski 1979. godine pripao Narodnoj biblioteci Srbije. „Poželela je da Miloš i dalje živi u svom ambijentu, poželela je da se napravi spomen-soba. Pokušali smo da od predmeta do kojih mu je, po Vidinim pričama, bilo izuzetno stalo prikažemo delić atmosfere vezane za njega, velikog čoveka“, kaže dr Olivera Stefanović, načelnik Odeljenja posebnih fondova.

Legat čuva nebrojenu rukopisnu zaostavštinu Miloša Crnjanskog, fotografije, i bogatu dokumentaciju – pres kliping. „Da bilo ko drugi poseduje takav materijal, oformio bi institut kako bi sve ovo blago proučio na način dostojan Miloša Crnjanskog“, kaže dr Olivera Stefanović. U našem slučaju, rukopise izučava samo jedan čovek, Nada Mirkov, i to u okviru svog redovnog posla u biblioteci. „To je istraživački posao najvišeg ranga, po svim naučnim standardima, nije samo popis i opis rukopisa. Zna se da je Crnjanski svako svoje delo radio u nekoliko varijanti, da mnoga nije stigao da sredi, neke ispravke su bez paginacije i bez oznaka na šta se odnose, sve je to trebalo dešifrovati. Rukopise smo dobili u kutijama od košulja, Vida ih je tako pakovala, i mi čuvamo i te kutije isto tako pažljivo kao i same rukopise. Njegova prepiska je na pet jezika, mi nemamo zvaničnog prevodica, pa je i taj posao radimo sami. Očekujemo da će Nada Mirkov završiti analizu i popis rukopisne zaostavštine do iduće godine, biće to kapitalno delo.“ Olivera Stefanović napominje da je u Zagrebu popis zaostavštine Miroslava Krleže uradio tim vrhunskih stručnjaka formiran samo radi tog posla. „Poslednjih nekoliko godina konkurisali smo za finansijsku pomoć Ministarstva kulture, ali odgovora nema. Ali, bitno je da se radi i da će rukopisna zaostavština Miloša Crnjanskog biti urađena bez obzira na uslove u kojima radimo ovaj projekat“, kaže Olivera Stefanović. Sva rukopisna zaostavština velikog pisca je u trezoru Narodne biblioteke, onako kako je precizirano ugovorom. Rukopisi su spomenici kulture nulte kategorije, najveće. Olivera Stefanović najavljuje da će kad se njihov opis privede kraju, predložiti Ministarstvu kulture da pokrene proceduru proglašavanja rukopisne zaostavštine Crnjanskog za kulturno dobro od izuzetne vrednosti.

Ni stotine fotografija koje su ostale iza Miloša Crnjanskog nisu popisane. Ima ih koje je sam fotografisao, ima porodičnih fotografija, mnoge je skupljao, ima i onih koje je snimao kao saradnik raznih stranih časopisa, sačuvana je i većina njihovih negativa. U legatu su i crteži Crnjanskog. „Malo je trebalo da mesto književnika postanem slikar“, zapisao je povodom Autoportreta koji je naslikao 1908. godine. „Kad sve završimo, biće to jedan velik i lep katalog. Crnjanski zaslužuje mnogo više, ali pošto svaku oblast radi po jedan čovek, biće to naš veliki doprinos. Da ne rade entuzijasti, ne bi od čuvanja i katalogiziranja zaostavštine Crnjanskog ništa bilo“, kaže Olivera Stefanović.

Do sada je jedino završen Katalog biblioteke Miloša Crnjanskog, autor je Svetlana Jančić. Kompletni podaci o Biblioteci su u bazi podataka i dostupni su na sajtu Biblioteke. „Očekivali smo da Crnjanski ima znatno veću biblioteku od ove koju smo zatekli. Ali, sećam se, odgovor gospođe Vide na naše čuđenje bio je: ‘mi smo odavde otišli za London samo sa dva kofera. A u Londonu, znate kako smo živeli'“, kaže Olivera Stefanović. „Skromnost njihovog stana je bila fascinantna, uopšte niste imali utisak da u njemu živi neko kao Crnjanski. Teško su živeli, čini se da ih je održala njihova ljubav. Čula sam, čak je to potvrdio i prof. Nikola Milošević (predsednik Zadužbine po želji piščeve supruge – p.a.), da je Crnjanski predlagao da zajedno umru. Vida je i u testamentu napisala da je odgajana u porodici s puno ljubavi, i da je zato mogla njemu toliko da se posveti i kad im je bilo lepo, kad je bila pored čoveka koji je slavan, i kad je bio stradalnik pa je morala da mu bude moralni oslonac. Bila je to neverovatna ljubav.“

Čuju se ponekad primedbe da Legat nije obavio svoj osnovni zadatak, da za četvrt veka nije kataloški obradio zaostavštinu koju čuva. Olivera Stefanović se slaže da „to jeste sramota, ali ne ove kuće“. Ponavlja: „Da mi ne radimo ovako kako radimo, ne smem ni da pomislim šta bi bilo sa ostavštinom Crnjanski. Mislim da bi trebalo i ovo da se zna: nije dovoljno da se sve njegove stvari samo pobroje u katalogu. Jer, ako je čitavog života doživljavao nepravdu, pa ne mora uspomena na njega da se odradi nekim običnim katalogom. Želja nam je da ostavštinu Crnjanskog sačuvamo na način dostojan njegovom delu i njemu. Ponavljam, sve radimo sami. Biće da je sve to zbog te ljubavi oko njega.“