Sudbina mora da se ispuni

Kemal Gekić jedan je jedan od najčuvenijih svetskih virtuoza. Pijanista je za kojeg kažu da uvek drugačije tumači izuzetno zahtevne klavirske kompozicije. Kritika ga opisuje kao generala koji je naučio sva pravila i stoga je slobodan da ih ignoriše u vremenima rata, kao jednog od najuzbudljivijih pijanista današnjice, naglašavajući njegove fascinantne interpretacije i originalno viđenje muzike, savršeno vladanje instrumentom…

Nastupajući širom planete, Kemal Gekić je kod kuće u Srbiji, Hrvatskoj, Japanu i Americi. Profesor je na Međunarodnom univerzitetu Floride u Majamiju (SAD), a predaje i na brojnim drugim akademijama. U biografiji mu, između ostalog, stoji da je doživotni član Američkog Listovog društva i ekskluzivni umetnik za kompaniju Stenvej, dobitnik je mnoštva nagrada, njegov se tonski zapis za japansku kompaniju “JVC” sa Transcendentalnim etidama Franca Lista smatra jednim od najboljih u istoriji pijanizma… I moglo bi se još dugo, dugo nabrajati.

Ali kada ga slušate uživo, postoji taj osećaj koji ne mogu da prenesu i opišu ni blistave kritike ni impresivni redovi iz biografije. Jer, jednostavno, izmiče rečima. Sa Kemalom Gekićem razgovaram, između ostalog, o detinjstvu i odrastanju, njegovom shvatanju muzike, o smrti koja nas uči životu, o putovanjima i kulturama, o radu sa studentima i praćenju svog unutrašnjeg glasa…

DETINJSTVO U SPLITU

Rođen je 1962. godine u Splitu. Muziku je upijao još od najranijih dana, bila je za njega nešto uobičajeno, deo prvih uspomena: “Imao sam nepunu godinu, i dok sam ležao u krevetiću, sećam se pogleda na luster, sa nekim stilizovanim lastavicama, a u pozadini se čula divna muzika. Posle sam saznao, to je bio Šubertov kvintet, Mocartova A-dur sonata sa Turskim maršem, i razne Šubertove pesme, Betoven… Imali smo nekoliko klavira u kući. Majčina strana porodice je došla u Split 1734. godine, to je bila ugledna i muzikalna porodica poreklom iz Austrije. Moje dve tetke, ujak, majka, svi su završavali studije, i uvek je neko bio tu, za instrumentom”.

Na moju opasku da neurolozi sumnjaju u postojanje tako jasnih, ranih uspomena, Gekić odgovora sa osmehom: “Moguće, licentia poetica, umetnici svašta pričaju. Salvador Dali je počeo svoju autobiografiju periodom dok je još bio u stomaku”. Ali potom dodaje: “Vrlo se dobro toga sećam. Ako bih u to počeo da sumnjam, onda bih sumnjao u sve”.

Neke stvari se urežu neizbrisivo. U Prustovoj Potrazi za izgubljenim vremenom, glavnom junaku ukus komada francuskog biskvita umočenog u čaj od lipe, koje mu je tetka davala kao detetu, pokreće lavinu dotad skrajnutih sećanja na detinjstvo.

Kemal Gekić kaže, opet, da mnogo toga pamtimo putem mirisa i boja. Kada je reč o Splitu, mestu njegovog odrastanja, to je miris kamena i aromatičnog bilja – bosiljka, kadulje i lavande – miris mora i čempresa. No, nekih je stvari iz tog perioda tek kasnije postao svestan: “Ja sam išao u muzičku školu hodajući ulicom koju su napravili graditelji rimskog cara Dioklecijana, prolazio sam pored palata iz osmog, devetog i desetog veka, stare gotičke većnice iz 13. veka, pa smo ulazili u zgradu iz 19. veka. Kada se čovek odseli, shvati da je ono njegovo bilo neuobičajeno, otvore se oči i vidi se lepota. Bilo je normalno da prolaziš pored egipatske sfinge, pa svaka je mama dovodila tu klinca koji bi jahao na konjiću, sfingi od crnog bazalta staroj 3200 godina. Zatim veličanstvena katedrala, horsko pevanje na Božić, psalmi napisani pre 100, 200 godina… Sve ostane u čoveku, povezuje se i kasnije se amalgamira kroz muziku”.

Svoje detinjstvo opisuje kao srećno zahvaljujući kako roditeljima, tako i okolnostima. Mnogo je bilo slobode, vremena provedenog van kuće. “Kada razgovaram sada sa klincima, to što smo mi imali u to vreme i ono što oni imaju danas, to su dva različita sveta”, zaključuje dodajući da je nezahvalno generalizovati ili upoređivati, ali da su neke stvari sada očigledno drugačije. “Čini mi se da je breme obaveza sada veće. Ja jesam išao u dve škole (redovnu i muzičku), ali nisam imao osećaj opterećenosti. Nismo imali internet, ni ono dobro ili loše što sa sobom nosi. Neuporediva dostupnost informacija je velika prednost, ali i izolacioni kanal. Mi smo bili orijentisani na knjige i muziku, a pre svega jedni na druge. A kada smo hteli nešto da saznamo, morali smo da se potrudimo. Recimo, ja sam skupljao novac za poznatu Bremovu knjigu o životinjama, debelu kao šaka, a onda sam je danima i nedeljama listao, gledao slike…”

BILJKE IZ STAKLENIKA I NASUŠNO ISKUSTVO

U ranom detinjstvu, za njega je, kako objašnjava, muzika više bila igra, uvek je improvizovao na klaviru. Još u uzrastu od godinu i po dana, kada bi čuo melodiju na radiju, mogao je da je nađe, odsvira. A muzičko obrazovanje u porodici je bilo jedna građanska tradicija. “To je bio normalan sled događaja, ideš u muzičku školu kao što pereš zube, bez očekivanja da postaneš profesionalni muzičar”, objašnjava Gekić.

Koliko mu muzika zaista znači, shvatio je tek kada je napunio 14, 15 godina. I tu činjenicu naziva srećnom okolnošću. Zašto?

“Biljke iz staklenika nisu izložene vetrovima, nepogodama koje bi ih ojačale. Čuda od dece koja opsesivno vežbaju instrument – da li pod uticajima roditelja ili sistema – imaju određene rupe u mentalnom i fizičkom razvoju koje ili moraju nadoknaditi kasnije, koliko se može, ili ih nikada ne nadoknade. I to se čuje. U slučaju muzičara, čuje se ako čovek ima veoma malo da kaže. Čuje se škola, talent i… odsustvo poruke.”

Pričamo potom o tome šta se traži od današnje dece, bilo da su, recimo, talenti u muzici ili sportu, o neophodnosti odricanja, ali i opasnostima istog.

Kemal Gekić navodi primer poznatog pijaniste, kompozitora i izumitelja Jozefa Hofmana (1876–1957) koji je bio čudo od deteta. Ljudi, koji su ga poznavali u tom dobu govorili su da ne veruju da je postojao ijedan čovek koji je imao takva dostignuća kao što je imao Hofman sa deset godina. “Onda je jedan magnat preuzeo na sebe njegovo školovanje. Uslov je, međutim, bio da ne nastupa javno do svoje 18. godine kako bi izbegao iscrpljenje i kako bi mu se omogućio harmoničniji razvoj da ne bi došlo do eksploatacije talenta, u smislu da svira i putuje, kao što bi radili odrasli ljudi, ne znajući da li to i sam želi. Taj primer pokazuje da su već tada ljudi razumevali potrebu harmoničnog razvoja osobe”, ističe Gekić.

Navodi potom još jedan primer – Vladimir Horovic (1903–1989) je, kada je bio mali, preko određenih veza stigao do Aleksandra Skrjabina (1872–1915). Bilo je to pre Skrjabinovog koncerta, pa je bio pomalo i nervozan, a nije imao ni mnogo vremena, ali je poslušao dečaka i rekao njegovim roditeljima: “On sigurno ima dara da bude pijanista, to je neupitno, ali to neće imati puno važnosti ukoliko ne postane kulturna osoba. Znači, on mora da poznaje istoriju, književnost, slikarstvo, druge umetnosti, kako bi imao šta da kaže”.

“Grubo rečeno, u umetnosti imamo dve glavne komponente (koje su arbitrarne, ali moramo nešto da sistematizujemo): formu i sadržaj”, konstatuje Gekić. I kada osoba nema harmonični razvoj, onda se razvije jako dobro u formalnom smislu, ali u sadržajnom smislu nema mnogo šta da kaže. Nema materijala. Taj je materijal spoj intuicije, talenta, interesa, učenja, to je sinteza. Čovek dobije pogled na svet koji izražava kroz svoju umetnost, koja god da je to umetnost. Kada toga nema, dolazimo do formalizma – sve zvuči dobro, ali nešto nedostaje. Zato su važna iskustva, pogotovo rana.”

UMETNIK SLEDI UNUTRAŠNJI GLAS

Postavlja se i pitanje koja je uloga škola, muzičkog obrazovanja u muzici? Koje su zamke stavljanja talenta u određeni sistem, iako je on neophodan?

Gekić govori o klasičnoj muzici koja je postala obrazovanje, deo opšte kulture, otvaranjem mnogih konzervatorijuma: “Krenulo je oko 1830, nastavilo se kroz 19. vek i eksplodiralo u 20. veku. U Kini 50 miliona ljudi svira klavir. Ceo svet se bavi muzikom. Međutim, to jeste doprinelo – uz medije i mogućnost lake transmisije – određenoj uniformnosti načina razmišljanja. Škola, koliko god da je izuzetno korisna, koliko god da je obrazovanje kao takvo važno za podizanje kulturnog nivoa, toliko je uniformišuća. Jer u školi moraš da se ponašaš na određeni način, da misliš na određeni način, da prihvataš informaciju na određeni način”.

Ona ne podstiče, nastavlja Gekić, individualnu misao već dobar prosek. I zato, ma koliko bila važna, da bi se došlo do izuzetnih dostignuća, neophodno je nadrastanje škole, zaborav naučenog.

S obzirom da predaje na akademijama širom sveta, više od dve decenije u Majamiju, zatim u Tokiju, a i dalje u Novom Sadu na doktorskim studijama, pitam kako on uči svoje studente. Kako, kada je reč o jednoj duhovnoj disciplini kao što je muzika, što i sam naglašava, nekoga najbolje podučavati i/ili potaknuti ga da sluša i razvija sopstvenu kreativnost?

Odgovara: “Sopstvenim primerom”, ne misleći isključivo na sviranje, jer se ne radi samo tome da neko savlada osnove zanata, već šta sa tim nakon što ih savlada. Učiti nekog, dodaje Gekić, velika je umetnost. “Ljudi su različiti. Kada kažem kuća, jedan će pomisliti na jednu zgradu, drugi na nešto drugo. Mi moramo čak da se borimo da nađemo zajednički jezik, a da ne govorimo o različitim senzibilitima, estetici. Ne treba previše da se mešamo, moraš znati kada si prešao na teritoriju koja više nije tvoja. Ideja učitelja je da pokaže najboljim primerom, da inspiriše, da podstakne studenta da razvije svoje sposobnosti. Za mene nema većeg užasa nego kada me neko imitira. Nije to laskavo, već iskrivljeno ogledalo. Vrednost ljudi je upravo u razlikama.”

Razgovor nas dalje vodi ka uzaludnosti poređenja, ali i ljudskoj potrebi da stavljaju druge u fioke, prave parove, poput Mikelanđela i Da Vinčija, Mocarta i Betovena, a da se subjekti (ili objekti) tih razmatranja često ne uklapaju u predstave koje javnost o njima ima. Međutim, Gekić kaže da pravi umetnici ionako slede svoj unutrašnji glas i da ono što dolazi izvana – kritike, dobre ili loše, kao i saveti – nema mnogo uticaja: “Sudbina mora da se ispuni. Ako brod ima kurs, ide od Abu Dabija do Jokohame, on će tamo stići. Neće vetar učiniti da završi u Južnoj Americi, već može samo malo da ga uspori. Na pitanje o kritici, Betoven je rekao da kritičar ne može više da utiče na razvoj umetnika nego što muve mogu da zaustave konja kada je u galopu”.

Pitam kako se bori sa sopstvenom sujetom kada čita i sluša hvalospeve. Tvrdi da tu borbu ne vodi i da je bio izložen velikoj količini divljenja.

“Ta vrsta obožavanja je poput rituala, to je lažan odnos, iluzija”, objašnjava – i da ga ne dotiče: “To ne menja ništa. Svestan sam šta znam i mogu, koji je put preda mnom i koji je iza mene. Svaki umetnik se raduje pozitivnom odjeku svoje umetnosti u društvu. Međutim, intimno meni je najvažniji moj privatni odnos sa muzičkim materijalom. U sebi znam da li je nešto dobro, koliko je daleko ili blizu mog ideala. Odakle to znam i koji su mi parametri, to je već teže pitanje na koje nisam siguran da mogu da odgovorim”.

NA DVORU KRALJA ARTURA, U NOVOM SADU

Vraćamo se na to kako je tekao njegov životni put. Koji gradovi su ga obeležili? Nakon Splita, prvi na tom spisku je Novi Sad, gde dolazi 1979, po savetu roditelja, u tada mladu Akademiju umetnosti. Iako naglašava da su sve akademije tadašnje Jugoslavije bile dobre i da su na svim odsecima radili vrhunski stručnjaci, ipak je bilo nijansi.

“Novi Sad je imao drugačiji duh, bio je tu niz izvanrednih stranaca i nas domaćih i stvorio se jedan Kamelot u kojem su se skupljali najbolji izvođači”, kaže.

Čim je završio studije, ponuđeno mu je mesto asistenta koje je, poslušavši svoju profesorku Jokut Mihailović, prihvatio. Narednih godina penjao se uz akademske stepenice sve do pune profesure, učeći druge, ali kroz to veoma napredujući i sam, kroz predavanja ali i veliki niz međunarodnih koncerata.

U Novom Sadu je proveo dve decenije, uključivši ratne godine. “Zaključio sam da najbolje mogu tada da pomognem tako što ću nastaviti da radim ono u čemu sam dobar. Osim svojih studenata, pomagao sam i velikom broju izbjeglica raznih nacionalnosti. Naravno da sam se izrazio protiv rata, svaki normalan čovek bi to učinio, ali sam se distancirao od dnevne politike”, kaže.

Godine 1999. kada je počelo bombardovanje Srbije, našao se na turneji po Sjedinjenim Američkim Državama. Bilo mu je direktno ponuđeno mesto profesora na Međunarodnom univerzitetu u Majamiju na Floridi (što je veoma redak slučaj da se takvo mesto dobije bez konkursa) i u prvi mah je odbio. Ipak, shvativši, nakon razgovora sa dekanom novosadske Akademije, da će teško u Srbiji moći da radi tih meseci, prihvatio je posao. I tako je otvoreno novo poglavlje.

“Postoje profesije koje nisu vezane za prostor. U mojoj profesiji, zarad sopstvenog rasta, neophodno je biti internacionalan. Mi sviramo dela od renesanse i baroka, pa do moderne, Ruse, Nemce, Francuze, Italijane… Druga je priča kada je neko nacionalni kompozitor poput Rahmanjinova ili Mokranjca. Nije čudo što je Rahmanjinov, kada se odselio u Ameriku, napisao samo nekoliko kompozicija. Pokušao je da se prilagodi savremenim tendencijama, pisao je modernije stranice u Rapsodiji na Paganinijevu temu, ali da je ostao u Rusiji, stvorio bi još mnogo majstorskih dela. Njega sam pomenuo zbog povezanosti sa nacijom. Ali mi kao izvođači možemo da budemo bilo gde.”

SVET U DŽEPU

Osim Amerike, koja mu je postala druga kuća (ili treća), Japan zauzima posebno mesto. Još 1988. producent čuvene kompanije JVC (Victor) čuo je njegove žive snimke i ubrzo je upriličen susret u Beogradu kada je i dogovoreno da se snimi serija diskova posvećenih raznim kompozitorima. Gekić je otišao u Japan da snima, a kako bi se diskovi prodali, krenula je medijska kampanja i koncerti. Zatim su došli obožavaoci, fan klubovi, sledbenici koji se trude da asimiluju njegov umetnički koncept.

Pitam ga otkud ta veza sa Japanom, na šta govori o tome šta ga je toliko privuklo japanskoj kulturi: “Kod njih postoji veliko poštovanje i ljubav prema lepim stvarima, kako njihovim tradicionalnim, tako i zapadnim. Mi na to nismo reagovali recipročno u istoj meri. Mislim da je to spoj tradicije – istorijski je njihova kultura proizašla iz kineske i korejske, ali se tokom vekova oblikovala u specifičnu, originalnu – i modernog, koji me je opčinio. Zatim, oni jako dobro razumeju relativnu vrednost života i prolaznost. Poznati festival Sakura je simbol prolaznosti trešnjinog cveta koji procveta, ali vrlo kratko traje i umire. I taj tako izražen senzibilitet – spoj lepog i strašnog –snažno me je privukao. Takođe, postoji određeni minimalizam, kultura nije toliko masovna, potrošačka. Recimo, često kada uđete u hram, u velikoj vazi stoji samo jedna, na stranu nakrivljena orhideja. Poželeo sam da provedem više vremena tu, da utičem na njih i oni na mene i to se i dogodilo”.

O Americi, gde provodi najveći deo vremena, gde mu živi i porodica – osim najstarije ćerke koja je sada u Novom Sadu – govori kao konglomeratu veoma različitih država objedinjenih u kulturnu i ekonomsku celinu, drugačijih vrednosti i temperamenta u odnosu na Evropu.

“Njihovo društvo odlikuje velika mobilnost. Kada je moje dete išlo u školu, svake godine se menjao razred. Mi smo se žalili učiteljici što ne ostave decu zajedno, taman su se sprijateljili, ali ona kaže – upravo to ne želimo, da se vezuju, jer treba da budu slobodni. Moja kuća u Splitu je porodična, 300 godina je stara, u Americi se kuće menjaju kao papirne maramice. Nemaju traume odvajanja poput nas, ali nemaju ni toliko bliske i intenzivne odnose. Nije reč o tome da nisu u stanju, već je način života takav da često ne stignu da te odnose izgrade – menjaju poslove, zato i države, deca menjaju škole… Gledaju šta je najkorisnije u momentu.”

Što se tiče mesta i koncertnih dvorana u kojima je svirao, spisak je nepregledan, a na putovanjima mu je posebno interesantan bio susret sa publikom: “U tadašnjem Sovjetskom Savezu sam na koncertima dobijao papiriće sa imenom komada koji oni žele da čuju, što je bila praksa još od 19. veka; kada je List svirao u Rusiji, dobijao je te iste papiriće. Rusi imaju jako emotivan odnos prema muzici. A u Nemačkoj sam primetio jedan ne samo intelektualan, već spiritualan, religiozni momenat u odnosu prema muzici, posebno ako se radi o nemačkim kompozitorima. Njihova emotivnost je jaka ali nije iskazana, vrlo je odmerena i duboko proživljena. Američka publika je generalno više otvorena, sa visceralnim reakcijama, dok je balkanska publika spoj emotivnosti i misticizma”.

O ŽIVOTNOJ MUZICI

U jednoj televizijskoj emisiji, Kemal Gekić je pričao da se ljudi koji istovremeno žive u različitim državama plaše smrti, pa otuda hoće da žive više života paralelno. Pitam za lepotu i cenu njegovog umnožavanja života.

“Do jedne granice je predivno, čoveku je svuda kuća i svugde mu je dobro. Međutim, onda se dođe do tačke gde osoba počinje da se pita ko je, šta se uopšte događa, da se oseća nestvarno i taj se identitet putnika brani ili menja.” Jasno je da ga je on odbranio.

A onda nas razgovor navede na tu misao o smrti.

“Iz nekog razloga, svaki dan, od kada sam bio mali, razmišljam o tome. Jednostavno sam svestan da je smrt uz nas svake sekunde. Ljudi poginu u avionskoj nesreći sedeći u svom stanu, jer avion udari u zgradu. To se ne događa često, ali nagomilavaju se te nepredviđene okolnosti. Ali moje razmišljanje nije negativno, nije strah, već je davanje vrednosti momentu sadašnjosti. Hodam, gledam nebo, sviram, pored mora sam… Sve dobija na značaju kada je fantom smrti za vratom. Takođe, ona služi kao korektor, nećeš to uraditi jer…”

Iz detinjstva se seća smrti bake i deke i nemogućnost da shvati da njih više nema, a tu su. Međutim, jedna mu se slika posebno urezala: “Prolazio sam jednim trgom u Splitu, imao sam desetak godina, i neki mladić je bio pored bioskopom, tamo gde stoje tapkaroši, prodavao je mrtvačku glavu. Vikao je: ‘Kupite je, kupite je, prava je!’ i da bi to dokazao, vadio je zub iz nje. Bilo je to tačno ispred mene i ja sam prvi put video lobanju; u momentu sam shvatio da je to bio neko, da sam taj čovek čiju glavu sada on prodaje mogao biti ja. To me je udarilo svom snagom. Ali misao o smrti, koja je prešla u svakodnevicu, ne čini ništa ružno, samo sam svestan da je ovaj moment postojanja jedinstveno lep i da se više neće ponoviti”.

Ima li to neke veze sa njegovim shvatanjem muzike?

“Imao sam sponzora u Japanu koji je rešio da snimi svaku notu koju odsviram. Na raspologanju mi je bila dvorana sa najboljim klavirom i tehničarem. Snimali smo tamo i gledali grafikon zvuka i tehničar je u nekom trenutku kazao: ‘Ovo je nemoguće’. Dva tona na početku svake kompozicija su bila potpuno jednaka, krivulja grafikona je bila identična. A to se ne može dogoditi, da je dirka u atom odreagovala jednako, da je žica zavibrirala jednako, da je vazduh jednako preneo tu reakciju na membranu mikrofona.”

Drugim rečima, i vibracije zvuka su, poput svakog trenutka, neponovljive. I sve to o čemu govorimo je uticalo, kako objašnjava, da se njegova estetika prema koncertima promeni: “Najveći broj ljudi napravi svoju interpretaciju koja se svodi na elemente, uvežbane i programirane za reprodukciju. Tako sam radio i ja dugi niz godina i to me nikada nije zadovoljavalo, jer u nekim okolnostima to nije bilo dovoljno. Menja se akustika, instrument, moje raspoloženje, kao i raspoloženje publike… Vrhunski umetnički princip je udariti ekser u glavu iz bilo kog ugla, a ne samo iz jednog i on mora ići svojim putem kako treba. A za to je potreban mnogo veći rizik, senzibilnost, fleksibilnost i mnogo bolja tehnika. Potaknut idejama o jedinstvenosti svakog događaja, promenio sam svoje shvatanje umetnosti, tehniku, kompletan pristup. Srećan sam sa tim, pristup je životniji, muzika se pravi na licu mesta, u dodiru sa realnošću”.

KARIKE I PRUŽANJE

Kada je reč o odgovoru na ono, prečesto postavljano pitanje – o najvećem postignuću (greška je tog pitanja, dodaje sagovornik “Vremena”, što pretpostavlja jednu tačku kao cilj, a ne vidi život kao put sa bezbroj stanica), pominje projekte na koje je posebno ponosan: koncert na stadionu u Novom Sadu 1987. pred 15.000 ljudi kako bi se kupio izuzetno skup mikroskop za očnu kliniku.

Tim je koncertom pokrenuta inicijativa koja je imala širok odjek i mikroskop je kupljen; dobrotvorni koncert u Kanadi 1990. koji je pokrenuo akciju za škole u Hondurasu; koncert za izgradnju doma za nezbrinutu decu u Vojvodini; koncert za onkološku kliniku u Majamiju…

“Najponosniji sam na te stvari gde je umetnost iskorišćena za društveni cilj, gde je imala direktnu posledicu da je nekome bilo bolje, u zdravstvenom ili socijalnom smislu. Volim kad muzika još nečemu služi.”

A šta je primarni cilj muzike? “Nije lepota muzike krajnji cilj, već je to promena i spoznaja. Kada je slušaš, da te dotakne, da te promeni i vrati sebi”, odgovara Gekić. Nameće mi se pitanje koliko oseća da ga talenat obavezuje. “Veoma jer smo na ramenima jedni drugih, ne krećemo od početka, karika smo koju moramo da nastavimo, da pružamo i vraćamo dalje.”