Studija o „svetskoj boli“

Na prvi pogled, nostalgija predstavlja čežnju za određenim mestom, ali ona je u stvari žudnja za nekim drugim vremenom – za vremenom našeg detinjstva i sporijim ritmom naših snova. U širem smislu, nostalgija predstavlja pobunu protiv modernog poimanja vremena, vremena oličenog u istoriji i progresu. Nostalgičar želi da poništi istoriju i da je pretvori u privatnu ili kolektivnu mitologiju, da putuje unatrag kroz vreme kao što može ponovo da otputuje do neke tačke u prostoru; on odbija da se prepusti ireverzibilnoj prirodi vremena koja zagorčava ljudski život.

Ovo je kao u fontani želja: tek što se javno povajkaš kako ovde niko ne mari da izda kapitalnu studiju The Future of Nostalgia Svetlane Bojm, a ono ti ponosno dojave da srpsko izdanje „samo što nije“. I stvarno, evo ga: Budućnost nostalgije (Geopoetika, Beograd 2005, preveli Zia Gluhbegović i Srđan Simonović) na srpskom! Ali, rekoh li „fontana želja“? Nisam hteo, ali evo gde se čičak nostalgije i nehotično lepi za moj, da prostite, „diskurs“, što će prepoznati barem oni koji su odrastali uz tu i srodne emisije onog nepovratnog Studija B iz sedamdesetih i osamdesetih. Kao i oni kojima je i dnevni i noćni Studio B sa prokrijumčarenog tranzistora jedini lepi „suvenir na stražarske dane“… Zapravo, svaka referenca na nešto prijatno i drago, a zauvek zaostalo u prošlom (svršenom) vremenu nužno ima nostalgični potencijal, autorski i recepcijski.

Svetlana Bojm (Boym) spisateljica je i profesorka slavistike & komparatistike, podjednako odana teoriji i beletristici. Odrasla je u Lenjingradu iz vremena hruščovljevskog „otopljavanja“, a sazrevala u doba brežnjevljevskog „zastoja“, da bi početkom osamdesetih emigrirala u USA (magistrirala u Bostonu, doktorat na Harvardu). Ovaj trostruki autorkin rusko-jevrejsko-američki identitet iliti background (ili bi trebalo reći četvorostruki, pošto bi se sovjetski mogao tretirati kao jedna sinkretička civilizacija za sebe?), više je nego pogodno polazište za plodonosnu istraživačku avanturu, u kakvu se Bojmova i upustila, neretko sa blistavim „ulovom“.

OPIJUM I PIJAVICE: Šta je uopšte nostalgija? Nekada je, u ranim danima svog postojanja u jeziku, tretirana kao bolest više tela nego duha, i lečena „opijumom, pijavicama i boravkom u švajcarskim Alpama“, od čega je jedino potonje bilo efikasno, jer su oboleli – nuto đavla – bili švajcarski vojnici kojima je bilo dojadilo da se potucaju izvan otadžbine… Ali danas, šta je to? Sveprisutni weltschmerz čoveka zapadne civilizacije, dostojan simbolički pomalo sablasne smene milenijuma, logičan u doba zastrašujućeg „ubrzanja vremena“? Šta nam ta „svetska bol“ (za koju radi, koju genereniše, podstiče, neko će reći i kontroliše, cela jedna sub/kulturna industrija) za nečim što je nekada bilo – ili, kako će autorka pokazati, neretko i za onim čega nikada i nije bilo, ili pak za onim čega se mi ne možemo sećati – govori o nama sada? Hm, tu nema jednoznačnog odgovora, uostalom, tome je odgonetanju autorka posvetila studijetinu od preko pet stotina strana, ali se važan deo odgovora, barem glede motiva i smisla ovakvog istraživanja, krije u dvema završnim rečenicama ovog ekstraordinarnog veleteksta: „Pošto smo preživeli dvadeseti vek, svi smo nostalgični za vremenom kada nismo bili nostalgični. Ali povratka, izgleda, nema.“

Biti nostalgičan „za vremenom kada nisi bio nostalgičan“? Ne liči li to pomalo – ili pomnogo – na žal za mlados’ i slične paranormalne fenomene sa vrelog balkanskog Juga? Naravno i neizbežno, s tim da to i ne mora da bude (samo) lična mladost/prošlost, nego i kolektivistički fantazam nekog idealnog „zlatnog doba“, pre nego što je tragično izgubljen Graal Autentičnosti, vremena u kojem se živelo prirodno, čestito, zdravo, Jedino Valjano. Uh, ovo ne zvuči dobro. Dakako, Bojmova je toga svesna, i zato nudi lucidnu distinkciju, razlikujući „restaurativnu“ i „refleksivnu“ nostalgiju: prva je radikalno odmetnuta od svake „privatne“ sfere, konstruisana kao totalizujući društveni projekat neke od bezbroj mogućih, neograničeno šarolikih grupa Organizovanih Natražnjaka koji pretenduju na prinudno vraćanje istorijskog i civilizacijskog sata unatrag (ka čemu? Čemu god već…), a u čemu ih ima slediti celokupna ljudska/narodna zajednica; druga je tek privatno osećanje – pa makar ga delili i milioni – to jest, tek jedan prirodan odraz ljudske čežnje da se nekako izađe na kraj s prolaznošću, da se sačuva (konzervira) ono što je bilo obeležje celog jednog (selektivno pamćenog, otuda retroaktivno idealizovanog) ljudskog Predživota, a koji je zapravo naš jedini identitet, ono što nas je načinilo ovakvim kakvi smo, tamo negde u vremenima „dok nismo bili nostalgični“, dok je za nostalgiju bilo prerano, i u „ličnom“ i u „istorijskom“ smislu.

SOBA I PO: Gabariti jednog novinskog teksta odveć su skučeni i za ovlašan pregled ove knjige. Ipak, valja spomenuti barem najbitnije. Nakon uvodnih poglavlja u kojima se eruditski, a opet duhovito i lepršavo razmatraju značenje i istorijska evolucija pojma i stanja, Bojmova opširno i uistinu produbljeno razmatra ono u čemu je „prirodno“ najjača – fenomen pre svega postkomunističke nostalgije za legendarnim „dobrim starim vremenima“, a u kojoj se nostalgiji fakta tako prečesto mešaju s nesvesnim fictionom… Izvanredno upućena u „stanje na terenu“, Bojmova se u centralnom delu knjige opširno bavi urbanim transformacijama Moskve, Lenjingrada/Sankt Peterburga i Berlina – u manjem obimu i Praga i Ljubljane – minuciozno dekonstruišući mitologeme jatimice urojene oko raznih svetih ili pak profanih (simbolički omraženih) gradskih toponima, od svakojakih varijanti „imperijalne nostalgije“, preko spektakularnih „ispravljanja istorijskih nepravdi“ koje se svode na novi krug rada macole, pa do artefakata koji imaju potcrtati bezuslovnu „modernost“ recentnog Grada (primeri: „pokajničko“-propagandna rekonstrukcija gigantskog moskovskog Hrama Hrista Spasitelja, koji je Staljin onomad pretvorio u prah – prah si bio… shvaćeno na malo čudan načun, od jednog ex-bogoslova – potom „najveći tržni centar u Evropi“, čedo pompeznog gradonačelnika Luškova, kontroverze oko sudbine/mogućeg vaskrsnuća nekadašnje Kraljevske palate (Šlos) u Berlinu, te grozomorne Palate republike, istinskog spomenika DDR–civilizacije, koju je na mestu Šlosa dao sagraditi Honeker… Ali koja je, i u toj svojoj nepojamnoj gadnoći, ipak deo nečijeg identiteta, uspomena, života; te se zato protiv „osvetničkog“ zatiranja svakog traga postojanja te tvorevine bune i oni koji nikako nisu bili ljubitelji njenog nepodnošljivo progresivnog društvenog uređenja… Kao što je, kako uvek uzalud i ugluho ističem, i ulica, štajaznam, proleterskih brigada ili ive lole ribara deo mog identiteta i jedne ljubomorno čuvane lične istorije savršeno nezavisno od toga jesam li privatno simpatizer „komunizma“ ili pak nikako ne…

Ipak, najbolji deo ove studije njena je poslednja četvrtina, u kojoj Bojmova s mnogo znanja i dubinskog razumevanja emigrantskog weltschmerza ali i autonomne logike književnog stvaranja, razmatra „slučajeve“ znamenitih emigranata poput Vladimira Nabokova, Josifa Brodskog i konceptualnog umetnika Ilje Kabakova, njihov odnos prema „izgubljenom zavičaju“, onom koji zapravo nije ni Otadžbina ni politički sistem whatsoever, nego tek nešto intimno i drago, tek „jedno mesto u Rusiji“ (Nabokov) ili jedna sanktpeterburška „soba i po“ (Brodski) u kojoj se, ružnoći spoljnog sveta uprkos, posta(ja)lo čovekom… Ili pak neodoljivo secira ironično-melanholičnu, svesno „marginalnu“ umetnost Ilje Kabakova, tog samoproglašenog „sovjetskog umetnika“ – ne u nekom banalnom „ideološkom“ smislu, nego usled svesti o sopstvenoj obeleženosti jednom epohom i jednim molohom od Sistema.

Na koncu, Bojmova na literarno upečatljiv način poseže i za sopstvenim intimnim emigrantskim prtljagom, kroz analizu dizajna vlastitog (i svojih prijatelja) životnog prostora u „novoj domovini“ pokazujući kako sveprožimajući fenomen nostalgije postepeno menja i naše estetske predstave: ono što nam je u Bivšem Životu bilo tek nedostojna kič-drangulija, sada postaje dražesni artefakt direktno sa Atlantide… A to je, Bogo moj, tako odviše ljudski: nekada sam se ljutio na Ajfelovu kulu od šibica, sada joj se još samo osmehujem. O staklenom fići u kojem se čuva rakija da i ne govorimo – ma, to je, bre, čudo!