Jedan od njih, onaj gostujući iz Slovenije, navikao nas je na svoje redovne nastupe, uvek u novoj postavi i s dovoljno variranim repertoarom (Vreme br. 1106, 1155, 1507, 1692). Onaj drugi, nažalost, retko siđe i na koncertne bine po svom Beogradu. Odavno su Zoran Predin (r. ‘58) i Nikola Čuturilo (r. ‘62) najavili zajednički poduhvat, a opet je album Analogna rasa (Croatia Records/Lampshade Media) zakasnio u prodaju. No, donekle neočekivani tandem već je uigrao bend i krenuo na turneju: kvartet starih Čuturinih saradnika ‒ braća Dejan (bas) i Darko (klavijature) Grujić, bubnjar Blagoje Nedeljković (Manu?) Pače, dobar akustični/slajd-gitarista Goran Stojković ‒ obogatila su dva ženska prateća vokala; tačnije, stajaća vokala, jer su muški sedeli (a i pevali). No pre njih, gosti koncerta su bili Avtomobili (Nova Gorica, Slovenija), u skraćenom izdanju ‒ glavna osovina, braća Mirko (klavijature) i Marko (vokal, ovog puta ne i bas) Vuksanović, koji su davno sarađivali s Predinom. Odličan pop sastav iz doba novog talasa, Avtomobili su zapamćeni po pitkim i pametnim pesmama, tekstovima na srpskohrvatskom, nezavisnom izdavaču, i naročito po divnom, svom drugom albumu Dugo toplo ljeto (1985, RTVLJ) bez gitariste! Sad su nas podsetili na rane hitiće Ona nosi uniformu i Novac, a obnovljena izdanja mogla bi njihovu isprekidanu karijeru opet izvesti izvan Slovenije.
Dvorana Kolarčevog narodnog univerziteta (KNU) bila je puna (ulaznice: 2400 dinara), prisutni gotovo bez izuzetka stariji od 50, dobro držeći i raspoloženi, pa nije mnogo smetalo ni neprekinuto belo osvetljenje, valjda neophodno samo kamermanima (zar opet?!). Uslovno akustičarska postava (gitare umereno amplificirane) Analogna rasa u početku je mogla delovati kao popuštanje samima sebi/godinama, napola unplugged tumačenje sopstvenog autorskog nasleđa s nekoliko novih programskih tačaka. Zvanični deo uokvirile su naslovna novog albuma i Još imaće nas, a unutra naizmenično pevanje hitova onog drugog ‒ Zoran lagodno u Nikolinom Kišobranu, ovaj čvrsto u Šta bi mi bez nas, pa očinske brige (Čuturilova Slušaj me, sine, Predinova Moja prva molitva), pa sećanja na otišle (Kosa boje srebra, Zoranovo na Margitu ‒ Da kažem Ti, Nikolino na Boru), pa ‘prozivka’ idola onih mladosti (Lenona, nova Javi se Che Guevara)… i bend je zakuvao, razvio snagu (ne buku) i za znatno veće prostore.
Dovoljno iskusni da komanduju dinamikom, Čuturilo i Predin se znalački dopunjuju: prvi daje rokerski napon a drugi šansonjersku ležernost; prvi je u zavidnoj gitarističkoj formi, drugi posle dužeg vremena i svira s grupom. Naizmenična konferansa ima istorijsku perspektivu (Nikola) s humornim prelivom (Zoran, iz Bandiera Rossa ‘izvadi’ Tri junfera). Od standarda Predinovog Lačnog Franza neizbežni su (prva na slovenačkom) Ne mi dihat za ovratnik, Poljub, ki riše ustnice, a prvi gost ‒ kantautorski uvažen Kralj Čačka ‒ izveo je Gastarbajter trubadur. Od manje poznatih poslastica, Kanarinci u rudniku i Bez tragova i sjene.
Čuturina razređena diskografija za odrasle, nekima iznenađujuće, sadrži i solidne rifove i hitove koji su ovde osveženi ‒ Bio sam jako mlad, Neko kao ja, Vrati se, a njegov drug-veteran Dejan Cukić k. g. razigrao je Voli me. Lično, voleo bih da su uvrštene i neke za koje je (pesme, i druge izvođače) Nikola pisao tekstove, npr. Mornar YU grupe.
Pred kraj, zna se, arhetipski vapaj Praslovan, a preko dva sata otišao je bis, Čuturina žestoka Ne i Predinova smirujuća, odlazeća Čakaj me.
Ispratila ih je, i čekaće ih oduševljena publika. Ana/logično, uskoro će stari momci sve to izneti i na nogama.
