Štrajk mušterija

Malopre, dok sam ulazio u aerodromski WC, zapahnuo me je miris čistog ali neutralnog sredstva, kao da nešto blago i tamno ulazi u nos: osetio sam ga poslednji put ili u valjevskom obdaništu ili u OŠ “Miša Dudić” u istom gradu.

Odvaljen točkić sa kofera na stepeništu ka železničkoj stanici Berlin Flughafen – u stvari, ne točkić. Felnica.

Na carinskom šalteru prevodim pitanja carinice nekoj starici iz Srbije. Carinica se uopšte ne snebiva zbog moje dobre volje već bez žurbe detaljiše: Kuda idete? Odsedate li kod ćerke? Koliko imate para? Pokažite… Kad dođe red na mene, kratko i neutralno se zahvali, pa raspali po istim pitanjima. Odustajem od želje da se našalim i da joj kažem da moj prevod košta, recimo, pedeset evra po minutu jer smo u carinskoj zoni. Pitam se koliko vežba da bi namestila, zauvek poprimila facu koja ne dozvoljava nikakvu šalu. Njen posao: oduzimanje želje za vedrinom.

U vozu svi mlađi – pardon, mojih godina – konsultuju stranice sa brojkama, procentima i organigramima.

Ušao sam u lajpciški kino pasaž pun ljudi, uveren da je tu život. I onog trenutka kad sam naručio pivo i zauzeo mesto, svi su se razbežali. Počela je projekcija. Ima dosta babaca, sve liče na Ani Erno. U dvorištu sedi samo momak koji je kupio dva ogromna pakovanja kokica i očigledno čeka devojku. Ona se ubrzo pojavljuje i žuri ka njemu izvinjavajući se. Blago mu se podsmevam, to je jače od mene. Kako je lepo nikoga ne čekati! Omladina nosi široke pantalončine trofrtaljke, koje otkrivaju cevanice i čarape. Bliži su mi bapci sa svojim trajnim frizovima. Slikaju se pored reklamne pečurke, ali okreću je tako da u kadar od svih uđe plakat Talking Heads, Stop making sense, specijalna projekcija za 40. godišnjicu filma.

Ispred gradske kuće u Lajpcigu u toku je protest za Palestinu. Grupa, opskrbljena zastavama i kolima, peva nešto što meni liči na “Eins-zwei-Polizei”. Upravo sam zauzeo mesto u pabu i dobio brošuru. Koliko mogu da razumem, govori se o tome da je cionizam stariji od Šoe. Završava se pozivom “Informišite se. Čitajte palestinsku književnost”. E, baš me je propaganda naterala da čitam Mahmuda Darviša! Ostavljam brošuru na stolu. Moj zadatak, uvek u ovakvim prilikama, jeste da boravim po strani, na nekoj terasi, u svojstvu posmatrača zainteresovanog samo za bočne sitnice i nema razloga da i ovde, u “jeku situacije”, bude drugačije. Omladinske frizure, agresivni anderkatovi, iznad kojih se kosice tapirano lepršaju. Pab bez supermarket-pesama, što uvek pozdravljam. Ispred zuji kamiončina-agregat, kao performans konkretne muzike.

Srpsku zastavu volim samo u inostranstvu.

Moje mesto je uvek daleko od sajamske buke, od podijuma – u dönner restoranu.

Nikada ne treba simulirati. Treba pisati samo iz iskustva koje želi, zahteva da bude napisano. Treba pisati samo u jeku, a nikad hladne glave, “dočaravajući”.

U inostranstvu mi brže rastu nokti.

Koliko god mi odgovaralo da budem u centru pažnje, ipak jedva čekam da, kao sada, sam zauzmem mesto pored nekog prozora, pored najkraćeg espresa, sa sveskom pod koju je podmetnut kindl: tada sam kod kuće.

Ovakvi trenuci su suprotni “danu koji traje danima”. U njima zaboravim ko sam, odakle dolazim, kuda idem. Ti trenuci me odvežu i postoji – ako i to – samo ono što vidim i čujem; ništa ne poprima konačan oblik. Trenuci u kojima nemam ništa osim onoga što držim u rukama, u kojima se sve kondenzuje. I nikad nisu prazni, ispunjeni su do vrha; to su trenuci u kojima samo jesam i ne moram da radim da bih nešto bio: jesam bez dopune. Pa ni pogled na TV u ovom italijanskom lokalu, uvid u to da upravo slušam kanal pod nazivom “Healing music”, nije u stanju da me prene iz ove blagotvorne obamrlosti.

“Kada sam došao iz Rumunije u Nemačku, osećao sam se kao da sam se probudio i da više ne mogu zaspati”. (Aleksandru Buluc)

Gramatika je konvencija, ali svaki čovek ima svoju sintaksu. Kad bi samo stigao da je zabeleži pre nego što mu je uniformišu mediji i profesori!

...

Sa Sanjinom koji mi neumorno, i dok sedim u publici, na uvce prevodi program “Balkanske noći”, u sali Konevic, razgovaram o tome kako sam nekad putovao od Sarajeva ka Kalinoviku i da nigde nisam video lepše zimske predele. On dodaje: priroda je tamo netaknuta. Zašto su mi na reč “netaknuto” prva asocijacija iz Bosne minska polja zaostala iz ratova? Kada su Barbi Marković na bini pitali zašto ima tako pesimistično-sarkastičan pogled na život, rekla je: “Odrasla sam u Srbiji devedesetih”. Je li to i moja dijagnoza?

Za vreme predstavljanja Ništa nije ničije, Amir me pita u čemu je razlika između nemačkih i balkanskih buvljaka. U tome što je u Nemačkoj sve pedantno sortirano, kažem, a u Beogradu – đuture. (Da objasnim šta je to? Mogu da kažem samo “džumle!” Te reči ilustruju ovaj prostor bolje od svake slike!)

Sa Amirom, Prijedorčaninom koji živi u Kelnu, posle fajronta žurim u hotel na poslednje piće. Bar je zatvoren. Bacamo se na minibarove (D. Ugrešić). Svečano odlazim do sobe da mu odnesem čips: ispostavlja se da je prazan i da sam zaboravio broj njegove sobe. Petnaest minuta, u dva sata posle ponoći, prolazim hodnicima hotela i pored svakih vrata govorim: “Amire, Amire”.

U jednom trenutku, posle Danijela Dragojevića, priče o prijedorskim belim trakama i ruševinama tržišta iza kojih ništa neće ostati, neizbežno spominjemo Abdulaha Sidrana. “Taj je žilav, taj nikad neće umreti”, govori Amir, vrištimo od smeha, razilazimo se u pet. Ujutru u holu, iz dokonosti, proveravam lokalne vesti: Sidran preminuo.

Poslednjih pola sata, mamuran, razmenjujem sa sobom otrovne replike, ali od svega vredi zapisati samo obraćanje šalu: “Gde si, jebem ti mater, nedostajao si mi”.

Dva pitanja koja nikad ne treba postavljati u javnosti: Smem li ovde da slikam? Smem li ovde da spavam?

U frišopu posle carine u Berlinu, sa praznom flašom prilazim prvom prehrambenom šalteru: “Molim vas, napunite vodom”. Devojka najpre kaže: “Ako nešto kupite kod nas”, a onda bez reči, kao da mi je nešto videla na licu, uzme flašu i počne da je puni. Njen tamnoputi kolega nastavi da vergla: “Nažalost, ne možemo da vam napunimo, moraćete da kupite vodu kod nas. Šta ćete, u carinskoj smo zoni”. “Pa to je”, začudim se i sam svojoj rečenici, “najgori kapitalizam na delu!” “Šta ćete, živimo u kapitalističkoj zemlji”, sleže ramenima šef i smeška se, a ja nastavljam, besno: “Ima li u svemu tome malo zdravog razuma, osećanja solidarnosti?” Na moje pitanje gestom odgovara konobarica koja mi dotura ispunjenu flašu. Kažem joj: “Thank you! You are nice!” (Ipak, samo iz obzira prema njoj, ne izgovaram šta mislim o njenom nadređenom govnetu.)

U kapitalizmu bi jedino upalio štrajk mušterija. (Ali i kad bi se, daj bože, desio, ubrzo bi postao neka karnevalska alternativa Crnom petku – “Dan bez robe”.)

Posle veselog čili burgera život je malo lakši. Ali i dalje ne vidim ništa. Zasad mi je samo neodređeno drago što kao pisac znam šta ne umem i kuda ne smem. To je ključno: znati gde su minska polja, znati gde mi je mesto i put. I osećaj, sigurnost: da se dan koji traje danima može – veće su šanse – javiti na putu. Okej, okej. Hoće li me posle kafe spasti ova istrošena sveska, sada kao štivo? Hoće.