Strah i smrt su isto

Zvezda bosansko-hrvatske hip-hop scene Edo Maajka održaće svoj prvi koncert u Beogradu 16. decembra u velikoj sali Studentskog kulturnog centra, uz pratnju svog benda Defence. Edo (Edin Osmić) rođen je 1978. u Brčkom. Nesrećnog maja 1992. rat je zahvatio i njegov kraj pa je pobegao prvo u selo da bi se na kraju obreo u Zagrebu. U Tuzli je studirao mašinstvo i kriminalistiku i bio član hardkor grupe Diskord, koja je kasnije promenila ime u Defence (Odbrana). Prvi studijski album Slušaj Mater snimio je za Menart 2001, a drugi album No sikiriki objavljen je za istu izdavačku kuću 2004. Spot koji je napravljen za pesmu sa tog albuma (Mater Vam Jebem) zabranjen je za emitovanje na HTV-u i TV Novoj, ali ga emituju na Adria MTV-u i može se, uz još nekoliko Edovih spotova, „skinuti“ sa sajta www.lupiga.com za koji Edo piše i kolumnu.

„VREME„: Kako bi ti voleo da te predstavljaju u medijima?

EDO MAAJKA: Glavati reper, kratko i jasno.

Dolazio si u Beograd, ali do sada nisi ovde imao koncert – zašto tek sad ili zašto baš sad?

Zvao nas je SKC i pitali da l’ bi svirali, ja sam rek’o super i eto me. Dolazio sam prije par godina kad je Marchello snimao prvi album i upoznao masu dobrih repera za koje nisam znao do tada. Snimo sam i jedan spot sa Kaćom u Beogradu. Upoznao sam i ekipu iz Bad Copyja i oduševio se, sad su mi gosti na novom albumu na čak tri pjesme. Nevjerovatno koliko je hip-hop scena u Beogradu zadnjih godinu dana živa i aktivna.

U tvojim tekstovima vidi se klackalica između „obračuna“ sa svima onima koji su upropastili Bosnu (i ne samo nju) i „odbrane“ od tog užasa (sedativi, odbrana, no sikiriki). Da li postoji nešto treće?

Mogućnost popravke je u stavu – zaboli me za sve vas, radim svoju stvar sa ljudima koji isto misle, nema ništa od kukanja i mozganja, radi od srca i budi zahvalan ako bar jedan dio publike to osvjesti kod sebe… Ljudi su nevjerovatno zatupljeni i ispranog mozga da se ne isplati živcirat oko toga, to sam skont’o zadnjih godinu dana. Jednostavno ponudi im svoje stavove i ako neće – okej, ako hoće – hvala.

Kurt Vonegat, američki pisac kog svrstavaju u naučnu fantastiku a u stvari piše uglavnom politički angažovane i antiratne romane, kaže da je pisati protiv rata isto što i pisati protiv lednika…

Pa to je to, mi u Bosni kažemo „moš ga jebat“ (smeh)… Svaki čovjek ima svoju istinu, imam dosta jarana i Srba i Hrvata i Bošnjaka, kod svakog se istina razlikuje i to se ne može promijeniti, moj je stav jednostavno daj da se proba vidjeti minus i izvor, i probat bez toga, a jedini izvor kod nas je nacionalizam i razmišljanje mi smo najjači i cijeli svijet je protiv nas… Meni puca kurac ko je na vlasti u Bosni, Milan, Marko ili Abdulah, želim samo posao, dobru platu, sigurnost za dijete i otić na more. Mladi u sva tri korpusa u Bosni žele isto al’ se vraćaju uvijek na ono „ali ti si balija, četnik ili ustaša“… E, taj stav je karina, znam da ne vodi nigdje i stvarno mi nije jasno šta mladi vide u tome…

Kome se ti obraćaš, ko je tvoja „ciljna grupa„?

Studenti, oni su najbitniji, još su neiskvareni, poluzreli i imaju entuzijazam… Mada meni dolaze na koncerte i stariji i mlađi ljudi, ali najviše imam studenata.

Rodio si se u zemlji koja se raspadala u ratu koji se vodio dok si ti još išao u osnovnu školu. Iz Bosne si, živiš u Hrvatskoj, uspešno nastupaš po Evropi. Po čemu ti je sličan, a po čemu se razlikuje nastup u Beogradu i u, recimo, Nemačkoj?

Pa drukčiji su, ali ako pitaš Slovenija i Beograd, onda mi je to isto… Meni je to isto kao da nastupam u Mariboru ili Ljubljani. Nemaju veze nastupi u Njemačkoj sa Beogradom, ipak je Beograd Balkan, mora biti sirovije i žestoko… Njemačka su, ono, veliki bekstejdžovi, sve se zna, kol’ko traje nastup, kad izlazimo, na Balkanu je sve „hu ha“ i „rokaj“, (smeh)…

Tebe znaju pre svega po tome što su ti tekstovi angažovani, govoriš o Srebrenici i drugim stvarima. U tim tekstovima tanka je linija ili se pak gubi između politike, istorije i ličnog doživljaja. Da li te čuju oni koji treba to da čuju?

O Srebrenici govorim u pjesmi o plaćenom ubojici iz Srebrenice, logično je da takva osoba mrzi Srbe, kao što je logično da čovjek koji je izbjeglica iz Sarajeva i živi u Brčkom mrzi Bošnjake, to je istina. Ljudi su preosjetljivi kad se o tome govori, ali ja živim na Balkanu, što znači da je to moja svakodnevica, i logično je da ću govoriti o tome jer mi to smeta. Obraćam se političarima i mladim ljudima koji imaju sve manje volje i potrebe za promjenom, ljudi su isprepadani, svaki dan čuješ poruke – ubit će nas, napast će nas, naši djedovi, ovi oni… Meni je pun kurac toga. Jarane, ubij me, ali neću da živim u strahu… Joj, oni imaju oružje i policiju i bolje šutit i trpit – ja ne mogu to, ubij me. Jer isti je kurac, strah i smrt je isto. Kako ne vide da nacionalizam vodi u izolaciju i rat i bijedu, meni to stvarno nije jasno, a takve stranke vode sve zemlje bivše Jugoslavije. Samo je jedan odgovor – ljudi su nesigurni. Neće tebi siguran čovjek, siguran u ono ko je i šta je, mahat zastavom i u svakoj rečenici isticat nacionalnu pripadnost. Ma žalosno je to što se mi uopšte moramo opterećivat ovim stvarima, ali moraš jer ti posao i budućnost ovise o politici vladajuće strukture. Ljudi na Zapadu ne znaju ko im je na vlasti, kod nas su političari najpopularniji ljudi u zemlji, kako smo jadni…

Jedan tekst završava se sa „preda mnom je novi dan, novi stresovi su tu…“ …da li možeš da zamisliš drugačije buđenje?

Naravno, upravo se učim tome… Ja sam sjeban ko i svi ljudi, ali želim to promijeniti. Pitanje je žele li drugi… Kad tad će ljudi postat svjesni toga da se može živjet drukčije, neki prije neki poslije. A jebi ga, neki i umru a da nisu nikad ni razmišljali svojom glavom…