Bio i ovaj Sajam knjiga, svečano otvoren, svečano zatvoren. Negde pred Sajam ministar Tasovac iskomponov’o da su pisci unazadili i sebe i profesiju. Nešto nisam primetio da ministar Tasa bio na Sajmu, ili to nije bila vest, zato javljeno da prima ministar Dačić bio među knjige, i da, po običaju, rek’o ono što nema veze i pojma sa temom. Na Sajmu nije primećen ni Onaj što zaseo na Andrića venac, i što se u kabinet slika sa knjige, niti primećena unjega Drugarica što sve uzela bude, po taj položaj, kulturna. Kako bilo, organizator objavio uspeh, svega bilo više, i posetilaca, i izlagača. Aferim.
Lično uzmem da se spremim odem na Sajam, prvi put kao pisac, jerbo imam taj befel, istina jok i tu pisac legitimaciju, jerbo u Srpskom književnom društvu nemaju pare za tu značku, Tasa ministarstvo, kao ni prethodni slastičar, nije prebacilo dinar za rad Društva. Dakle, okrenem, kao čoveka iz kraja, Beli Markovića, a bila subota, veli neće tog dana. Kako bila subota vidim na Nacionalnu televiziju, u najkulturniju „Žikinu šarenicu“, ima o Sajmu, ima i to da o Žiku ima tri knjige, sve sa Žika sliku, koje velim, ajde Dragane, ajde Todore, možda sretneš kolegu Žiku.
JESTE BUHA: Stignem ti ja, očekivana gužva, na taj ulaz manem novinarskom, i to skupštinskom legitimacijom, nema prođem, jedan na tu kapiju veli, Idi u Direkciju sajma po propusnicu. Platim kol’ko košta. Prvo pa bude štand „Danasa“, uz novine, izabereš knjigu, uzmem Celanove pesme, evo malo Celan stihova: Čuh kako kažu da ima/ u vodi kamen i krug/ a iznad vode reč/ što stavlja krug oko kamena…
Onda uđem u taj knjige hram, hramove, prvo pa štand Megatrend univerziteta, uzmem megamića flajer „Obrazovanje bez granica“. Vidim, ima tu još fakulteta, tu i Policijska akademija, BIGZ, Šekspir 100 dinara, „Urokljive oči“ po istoj ceni… Onda bilo Croatia izlagači, pa Udruženje izdavača Republike Srpske, na zidu veliki, neka bude transparent, 100 godina uzroka i povoda 1914–2014. Vidim jedan nešto zbori u mikrofone i kamere, podignem pogled, spustim pogled, jeste Aleksa Buha. Pitam, je l’ to Buha, vele, jeste Buha. Beležnički zabeležim šta Buha veli: Kad pogledate onda vidite koliko je taj čovek sa lakoćom govorio o najtežim temama… Na kraju ću vam reći jednu narodnu poslovicu: Što kolijevka odnina, to motika zakopa! Uzmem pitam, o čemu se radi, jedna uze objasni da to Buha govori o izdavačkom poduhvatu godine u RS, odabranim delima Pere Slijepčevića. Vidim ima tu još dela, na pultu knjiga „Srebrenička podvala“, pitam jali bio gospodin Dodik, službenica veli, jeste bio, bilo lijepo, obiš’o štandove RS.
Pođem dalje, ima te prostorije za tribine, tu najveća i najdominantnija, i najposećenija, Kancelarija za Kosovo i Metohiju, vidim neki program kulturnog nasleđa u toku, ima tu i knjiga, slika, vina, pitam jednog, ima l’ de „Kosovo će opet biti srpsko“, sa mislima oca Tadeja, starca Gavrila, Jovana Tarabića, veli, to nije u njihovoj ponudi. Tako se primaknem Glavnoj hali, promače bard srpske istorijske misli Veselin Đuretić, pogledam u srce sajma, Arhipelag, Vulkan, Službeni glasnik, Laguna… Na Arhipelagu se upitam sa Mikom Pantićem, više egzistencijalno, pita on mene, Od čega živiš, a ja mu, kao pisac, odgovorim, Od pisanja!
Pogodim Službeni glasnik, tu sve nivo, pod zastrt samo tako, pesnik Nikola Vujčić, koji osetio i savetnički ‘lebac, nešto predsedava, u prolazu mi veli, i on negde čuo da sam pisac. Vidim, Radoš Ljušić jok prisutan. Tu i preko puta Vulkan, oni bilbordi, ili kako se zovu, ko kuća, ko krov, sve sami naslovi i sadržaj. Pa imamo, „U okovima nevere“: Šestoro ljubavnika, dve afere, ko će biti najslabija karika. Ko krov i „Zlatno doba nade“: Vreme velikih promena, kada će na žene doći red da na ruševinama snova i iluzija osmisle novi svet. Beležim i taj autor, od ta ili druga hit dela, Tereza Revaj, ‘voliki tekst: Tama te prvo zaslepi, zatim te proganja i pušta te samo pod sopstvenim uslovima…
Dalje, preda me ispade kolegica Olivera Đurđević, koja stiže da upadne i u kolumnu kod Basare, u Laguni ko u hipermarketu, u Zavodu za udžbenike svaki nivo, laminat, ‘vaki video-bim, cveće aranžmani, muško i žensko u akademski komfor razgovor, jedan u ćošku, bez brojanicu, ali deluje brate ko da ima dve. Šta bi onda, onda bi B92, Samizdat, ‘voliki red, dva puta toliki red, obezbeđenje, kamere, jedna veli, Eno je Brankica, virnem gvirnem, jeste Brankica Stanković, desnom knjigu potpisiva, istom rukom stiže crne kose zabaciva. To je umetnik, bato! Prođem do štanda zrenjaninske Agore, koji stručnjaci za Pištala i nobelovce, na štandu i „Životi devojaka i žena“, najnovije nobelovke Alis Manro.
POŠ’O SVIRA: Preko puta Čigoja veliki plakat „Pod ranjenim nebom“, piše da autor Brankica Čigoja. Pod sve to žensko u neko crveno pletivo bluzu, pitam, veli nije sa plakata, potpisiva svoje knjige, „Razigrane misli“ i „Smeh kao lek“, je l’ to nešto za decu, tek da pitam, ne, za odrasle, odgovara umetnica. Prođem još, Fabrika knjiga, Čarobna knjiga, Plato, vidim posetioci, na slobodnom prostoru, seli pa udarili u stvaralačko odmaranje. Kad na tom izlazu iz Hale jedan, čudo, Izdavačka kuća Dedić, na pultu najnovije delo umetnice Vesne, „Pola duše“, plus na pultu jošte kesica sa 100 grama kafe koja se zove „Moja kafica“. Tu i umetnica, kako ja izvadi aparat, ona stade da se namešta, nema šta, ume. Pitam, more li kafa bez knjige, rekoše ne mere. Dalje nisam pit’o.
Iza umetnice Vesne sa svoj štand novinari Radoman Kanjevac i Radoš Glišić, Radoš veli da im najbolje ide „Jovanka“, od umetnik Žarko Milša Jokanović. Onda, u sledećoj hali, upadnem u manastire, zadužbine i eparhije, i ostale simeone mirotočive, tu svega, knjige, šubare, melemi, rakija, sve za cirkulaciju, sve protiv bolova, „On i ona u potrazi za bračnom harmonijom“… Bi tu još toga, štand „Dveri“, Čavoški, Lompar, Dobrica pesnik Erić, „Gavrilo Princip u Beogradu“. Bi još jedan štand sa marmeladu i bundeve, pa „Ostani Srbin, piši ćirilicu“, iza ćoška Nova poetika, promocija neke jebade „Sam ispod šljive“…
Već nisam znao u kojoj sam hali i na kom nivou, uzmem beležim, Evro đunti, RTS, Prosveta u restrukturiranju, na kojoj sa sliku autobiografija od Šarenica Žiku, vidim ima i čisto kulinarski štandovi, Kuvar Panonske nizije, Nju Orleansa, Južne Luizijane… svega, ima tri knjige za 799, jedna 299. Povratim se, sretnem Vasu Pavkovića, upitamo se, uslikamo se, Olivera Đurđević pita, Gde potpisujem knjigu, velim, ne potpisujem, pišem! Opet mi se desi Izdavačka kuća Dedić, ona što prodava veli da ni lak za nokte ne može bez knjige umetnice, i lak ide uz „Pola duše“. Tu stanem opazim, dosta mladog sveta, ti devojčuraka, već devojaka, sve to u promenadi glasno zbori na literalne teme „Ja ga pitam, a on meni kaže“, grešnom mi naum pade, zbog imena valjda, Roman Polanski.
Kao takav odem odmorim, napolju, uz kafu i cigaru, sednem sa Mirko Demić, pridruži se i Goran Petrović, Radoš, koji poš’o po još „Jovanke“, donese poklon knjigu, poslo’o Kanjevac, u posveti piše „Višestrukom kolegi“. Baš kod ti tema naiđe brat Ljuba Živkov sa svoju ljubu. Ljuba u belu, skoro rubaška košulju, preko rame instrument u crnu futrolu, gde poš’o, poš’o svira. Vrnem se u ponudu, Dodik Istina, Ćosić Kosovo, knjiga Čedomira Antića sa slike veliki Srbi, od Svetog Save do Miloševića… Nekako nađem štand zagrebačke Prosvjete, obradujem se knjizi poezije drugara Đorđa Matića. „Lingua franca“, tamnoplave korice, zajednički jezik, zajednički usud. Na Prosvjeta štandu žensko Ljiljana, tufna haljetak, napred nemirni pramenovi kose…
Prođem dalje po obodu Glavne hale, na jednom od štandova pesnici Duško Novaković i Adam Puslojić, Novosti izdavač po meri čitalaca, Novak Đoković servira za pobedu… Dalje, još kandila i raznih porfirija, na štandu, gde „Srpske mučenice iz Srebrenice“ Ljiljane Bulatović, kamere, gužva, vele snimaju za Dečiji kanal, na Novoj poetici nova jebada, žensko samo tako razvlači čelo, i brat Ljuba odšnirava tamburu. A, nogokako nego iza ćoška, preko puta Ćirilica štanda, priseli „ćiriličari“, ko u šešir, ko u bijelo odelo, ne govore, ćute, ka’no mali orkestar sa onoga svijeta na pauzi…
Nabasam i na štandić Društva za istinu o NOB, lično autor nudi delo „100 poznatih o Titu“, za 300 dinara, ili će biti obrnuto, 300 za 100, o Jovanku nema ništa, samo Tito. Tu mi jedan u prolazu utrapi flajerčić za knjigu „Istina o Vučiću“, sretnem Bećković Matiju, i u njega Vučić flajerčić, samo što se ne kucnusmo sa po Vučićem, velim Matiji da sam Prvi put sa piscem na Sajmu, akademik akademski odćuta mene nestašluk, sa ćerku produži u tu duha svečanost.
Opet upadnem u Zavoda za udžbenike laminat, sve ko medicina, u Laguni ‘volika reklama „A planine odjekuju“, u susret, sa staramajku, lično Boris Tadić, niko mu prići, po automatizmu pozdravim, Dobar dan, gospodine Predsedniče, malo iznenađen, Tadić pritisnu automat za odgovore: Drago mi je! Okrenem, na Službenom glasniku sve pod konac, sve u bele košulje i cinober marame, sa domaćin i pesnik Vujčić, na njihove teme, pesnik Gojko Đogo. Svratim do LOM štanda, samo zbog Milene Marković. Pazarim knjigu „Crna kašika“, u kojoj tri prve zbirke pesama. Ajmo: Ti mora da se vežeš za kamen/ da ne bi poleteo/ ti moraš da radiš nešto rukama/ da ne bi razmišljao/ ti moraš da se smeješ/ da bi duže živeo/ sve su to razlozi/ tužni… Vidim vreme, na izlazu sa Sajma, u podzemnom prolazu, harmonikaš razvlači Sačuvaj tajnu, ljubavi moja…
