Srce ispod krasti

Uvijek sam imao utisak da se na naše zdanje i njegovu neposrednu okolinu gleda više kao na staro ukleto groblje po kojem gmižu dusi, nego kao na medicinsku ustanovu. Tome su, vjerujem, doprinijele i dugačke lanene mantije: neophodna zaštita od sunca i pogleda bolesnika. Hoću reći: barem od pogleda onih koji su imali oči.

Šta se to, dođavola, dešava onamo, namo, za brda ona, čak down under u Crnoj Gori, zemlji-fenomenu: ima turizam, ama nema vodovod? Možda bi trebalo poslati nekakvu ekspediciju da ispita uzroke i razloge naprasne vulkanske aktivnosti u tom delu sveta? Šalu na stranu, nakon dugih decenija tokom kojih nam odande uglavnom nije dolazilo ništa osim dirljivo anahronih „progresivnih p(j)esmarica“ ili pak još napornijeg „plemenskog inventarisanja“, dakle gotovo ništa (čast Vukoviću, Raičeviću i još ponekom Osobenjaku) od književnog značaja i naročite vrednosti – ovde ne računam pisce zarana utekle iz CG koji su tek u „velikim centrima“ SFRJ napravili književno ime – poslednjih godina kao da tamo odjednom vrije i ključa: malo-malo pa se pojavi neko novo, svake pažnje vredno ime, čija književna „težina“ daleko prelazi granice ono nešto suncem okupane zemlje i kamenja između Bara i Pljevalja; sada ih već ima dovoljno – i dovoljno su dobroga, zanimljivog i drugačijeg napisali – da čine jedan eruptivan, nezaobilazan naraštaj koji se s pravom nametnuo kao jedna od najvažnijih skupina razuđene post-Yu scene. Okupljeni prevashodno oko vrlo dobrog cetinjskog časopisa „Ars“ i oko ulcinjske „Plime“, ali i po kulturnim rubrikama/dodacima svih boljih podgoričkih listova, ovi su pametno bezobrazni i bezobrazno pametni mladci opalili takav Šamar Društvenom Ukusu – kao pesnici i prozaici koliko i kao kritičari, kolumnisti i politički publicisti – da mnogi obrazi još bride li bride!

Andrej Nikolaidis i Balša Brković nekako su spontano izrasli u neformalne „hedlajnere“ te Druge Nove Književnosti, no sada im se ravnopravno pridružuje Podgoričanin Ognjen Spahić (rođ. 1977) koji svojim romanom-prvencem Hansenova djeca – pre ove knjige objavio je zbirku priča Sve to, 2001. – konkuriše za verovatno najveće književno otkriće godine Od Vardara Pa Do Triglava. Gerhard Henrick Armeur Hansen norveški je naučnik koji je još 1873. izolovao bakteriju Mycobacterium leprae, uzročnika gube iliti lepre. Hansenovom bi „decom“, dakle, imali biti – gubavci. Ognjen Spahić smešta radnju romana u leprozorijum negde na jugoistoku Rumunije u prevratnoj 1989, dakle u godini pada i pogubljenja verovatno najmonstruoznijeg, a svakako najbizarnijeg evropskog tiranina u epohi nakon Hitlera i Staljina. Usput, takav sanatorijum za „lečenje“ (pre će biti: za izolaciju) gubavaca uistinu postoji u tom delu Rumunije, kao poslednje takvo mesto na evropskom tlu, uprkos našoj evrocentričnoj predstavi o lepri kao o nečemu em „egzotičnom“ em nekako „srednjovekovnom“, dakle i prostorno i vremenski veoma dalekom…

Na ovom su mestu tuge, jada, bolesti, fizičke patnje i duševnog rastrojstva, kao i neke misteriozne „sramote“ koja uvek prati „nečiste“ i kljaste, milom ili silom sakupljeni svi oni ne baš mnogobrojni, hajmo reći beli gubavci, Evropljani ili Amerikanci koji su ko-zna-gde-i-kako fasovali ovu boleštinu s kojom se može i dugo poživeti, ali koje je nemoguće otarasiti se, baš kao što je – zahvaljujući njenoj vizuelnoj upečatljivosti koju naša preparirana podsvest unapred „dekodira“ na određeni način – nemoguće živeti sa njom u Spoljnom Svetu, duboko prožetom Prastrahom i gađenjem. Spahić veoma detaljno i (reklo bi se) verno dočarava užasne muke zaraženih leprom, ali to ni u jednom trenutku ne čini ni poradi „pornografije patnje“ ni zarad toga da nekoga isprazno „šokira“; samo je realistički okvir priče onaj koji „žanrovski“ nameće potrebu da se ne pređe tek tako preko gubavčevih krvavih krasti, kao ni preko njegovih duševnih nemira pri pogledu ili pomisli na Svet iz kojeg je bez istinske krivice izopšten. Na drugoj strani, iako je priča smeštena u vrlo jasne vremensko-prostorne koordinate, Spahiću nije baš mnogo stalo ni do razglabanja o jednoj za svakojake simboličke vratolomije „pogodnoj“ diktaturi koja se raspada pred očima leproznih izopštenika. Ono što pak jeste glavni „sastojak“ Hansenove djece Spahićeva je više nego respektabilna umešnost da kroz u dobroj meri alegoričnu priču o jednom, hm, osebujnom mikrosvetu – u kojem, pak, ma koliko skriveno ispod svih onih krasti, ne leži ništa drugo do obično ljudsko srce (iliti ono ničeovsko „ljudsko, odviše ljudsko“!), ni gore ni bolje od drugih – isprede fascinantnu parabolu o Evropi i Balkanu, o „čistom“ i „nečistom“ u očima savremenog as(k)eptičnog čoveka, o odnosu Zapada prema Drugom, o evropskom (jugo)istoku kao stecištu musave i neukroćene „dece manjega boga“, istovremeno fascinirane Svetlima Progresa i neuklopive u život kakav do toga dovodi, to jest o potisnutoj istoriji i podsvesti gizdave Jevrope – ovde simbolizovane, dosezane i (ne)dosegnute putešestvijem Dunavom uzvodno, sve do carstvujušče Vijene – kojoj se čini da je zasvagda prognala Nečist u kojoj je i sama do juče plivala kao što se odagnava ružan san… Ovo su, dakako, samo neki od mogućih slojeva odgonetanja zavodljivog i kompleksnog, ali nipošto u onom oveštaslom smislu reči pretencioznog, sve samo ne napornog Spahićevog romana, jednog od onih danas tako malobrojnih Pravih za koje anglosaksonski kritičari imaju krasan, neprevodiv izraz: captivating. Ko ne pročita Hansenovu djecu, morao bi da bude tako ljubazan da se suzdrži od davanja meritornog suda o tome šta se i kako trenutno u ovom delu sveta piše!