Sve je počelo pre nekoliko godina u redakciji Reči, kada su Vasa Pavković i Dejan Ilić priredili temat u dva nastavka Na tragu – srpska krimi–priča. Pripovetke su pisane po narudžbini, tj. priređivači su pozvali određeni broj uglednih, aktivnih i dobrih pisaca – a i neke druge, samo nek’ je veselo… – da se okušaju u kriminalističkom žanru, što je većina, dakako (eh, pusto postmodernističko!) iskoristila kao priliku za famozno „poigravanje sa žanrom i njegovim konvencijama“, bez da su ih prethodno ikada na iole suvisli način primenili, tek da se vidi šta je to što sada dekonstruišu… Otprilike kao da svirate bezobalni free jazz, a da niko nije siguran da li biste umeli da odsvirate Hello, Dolly! No, bez obzira na ove nuspojave koje su deo ukalkulisanog rizika kada se petljate sa preovlađujućom književnom bratijom – i ponekom sestrom – u Srbalja, bila je ovo intrigantna i uspela igra, koja je makar implicitno ukazala na potrebu da se u „visoku“ književnost smelije nego do sada inkorporiraju elementi „trivijalnih“ žanrova; po mogućstvu ne tako što ćete se nad njima iživljavati iz svoje samoproglašeno superiorne bibliofilske pozicije, nego tako što ćete ih kreativno usvojiti i „obogatiti“, tj. prevazići njihova imanentna organičenja. „Na tragu“ je, dakle, vredela onoliko koliko je u njoj bilo priča koje su na estetski relevantan način sledile trag poželjne mutacije žanra kao prirodnog rezultata zdrave poetičke samosvesti i ozbiljnog iskustva čitanja. Usledila je Čudesna šuma, kolekcija erotskih priča manje-više istog kruga savremenih i relevantnih srpskih spisatelja, a potom i opsegom nešto skromniji pokušaji s horor i božićnom pričom; Alexandria je pre dve godine izbacila na tržište nepretencioznu kolekciju srpske OFF i SF priče, gde se ono „OFF“ doimalo kao sve ono što izmiče svim žanrovskim konvencijama, ali i „overenim“, akademičeskim uzusima „visoke“ iliti „lepe“ književnosti, šta-god-to-bilo. Jer, i na primeru nekih recentnih razglašenih knjiga vidi se koliko je moguć i onaj ne baš poželjan upliv trivijalnog – ovog puta kao vrednosnog određenja, kao količnika preciozne banalnosti – u kanonizovanu „visoku literaturu“, čim otunjavljeni klajnbirgerski ukus dominantnog kritičarluka počne da diktira „berzu vrednosti“.
Sportska priča je napravljena po sličnom kalupu kao i njene starije srodnice, i otuda ima manje-više iste vrline i ograničenja. Dakako, u (srpskoj) književnosti ne postoji zaseban žanr „sportske priče“, i utoliko je ovo tek grupni domaći zadatak iz marljivosti sa zajedničkim tematskim okvirom, vrlo slobodno shvaćenim (a i kako bi drugačije). Tako, na primer, Ljiljana Đurđić, dopadljivo esejizirajući u feminističkom ključu, piše o vlastitoj nedotaknutosti sportom, iliti, tačnije, sportom kao Muškom Vrednošću, kao ritualom – voajerskim, dakako – otromboljenog mužjakluka; raspusni Nišviljanin Zoran Ćirić, pak, kroz priču Purpurna ruža Čaira tretira fudbal kao tek još jednu od svojih popkulturnih opsesija; slično Vasi Pavkoviću („Zadnji čovek“), ali uspešnije, Ćirić odabire formu parafilozofske ispovesti bivšeg fudbalera lokalnog dometa – Niš(vil), a kod Vase P. Pančevo – koja se pokazuje idealnom za demonstriranje nekih od najboljih odlika Ćirićevog pripovedanja: istinski moćan, melodičan i živ, a ne tek celomudreno „raskošan“ i „začudan“ jezik, nenametljiva streetwise mudrost-koja-nema-ambicija-da-to-bude, i posve apartni, osvežavajući tretman iskaza likova/upravnog govora, koji, osim od veštine pisca, potiče i iz jezičko-geografske izmeštenosti, „iskošenosti“ njegovog nišvilstva, koje gleda na srpski jezik iz jednog vaistinu osebujnog ugla… Ima još, dakako: Igor Marojević ispisuje dojmljivu, (su)mračnu, mestimice nepotrebno pamfletoidnu priču o niskim porivima legitimisanim kroz „kulturu nasilja“, u kojoj je fudbal – makar i kroz literarne, „handkeovske“ asocijacije – tek pozadinski eho zbivanja, baš kao i rat i „naša društvena stvarnost“; Vrščanin Dragi Bugarčić, valjda „najdisciplinovaniji“ autor, iznenađujuće dobro izlazi na kraj sa u osnovi konvencionalnom pričom o po-etici sportskog dobitništva i gubitništva; Vule Žurić pomalo karveriše – što nije neočekivano – ali priču vodi ka kraju pojačavajući dozu gotovo brutalno skotološkog iskaza, približavajući se poetici nekih iz najnovijeg talasa srpskih pripovedača stasalih u drugoj polovini 90-ih, postapokaliptično bolno-direktnih, i svakako vidno udaljenih i od „tradicionalista“ i od „postmodernista“; Mihajlo Pantić je elegično (jugo)nostalgičan, u ne uvek osobito spektakularnom, ali pouzdanom maniru kratkih proza iz „Ne mogu da se setim jedne rečenice“; Slobodan Ilić radikalno preispituje održive granice književne tekstualnosti ponudivši čitateljstvu naprosto „skinut“ transkript jedne od čuvenih emisija Sportskog ritma srca Radija B92, sa Vladom Divcem kao gostom (hm, sportska radio-drama u jedan-kroz-jedan performansu?), bez ikakvih „književnih“ intervencija osim kratkog epiloga. I to, dakako, nije sve. „Sportska priča“, tanušna obimom, ali dovoljno šarolika za postojeći dijapazon ukusa, zgodna je letnja lektira; to je u svakom slučaju bolje nego da džedžite na pravom stadionu, u društvu tih divnih, retardiranih stvorenja koja su nedavno vilenila prestoničkim ulicama.
