Snovi, čuvari spavanja

Knjiga Tkač snova jedan je od novijih pokušaja nauke da objasni nedokučivu tajnu zašto sanjamo, zašto sanjamo baš to što sanjamo, i slično a u vezi sa sanjanjem i snovima. Naime, u toku proteklih šest decenija otkriveni su mnogi detalji o tome kada i kako naš mozak stvara snove, ali još uvek se ne zna kada i kako mozak stvara snove, niti kakva je uloga i priroda tih snova, a naročito je ostalo nepoznato kakav je njihov smisao. Autor Tkača snova Dauve Draisma je profesor istorije psihijatrije na Univerzitetu u Hroningenu i, između ostalog, i autor knjige Zašto život ubrzava dok starimo, koja je prevedena na 19 jezika među kojima je i srpski. Tkač snova je njegova najnovija knjiga. Nama je dostupna odnedavno, zahvaljujući prevodu Bojane Budimir i izdavačkoj kući „Clio“.

Knjige o snovima – uvek sam ih zaobilazio u širokom luku, napisao je Dauve Draisma u prvoj rečenici knjige, objasnivši da su većina njih rečnici snova ili objašnjenja neurologa i fiziologa o fazama spavanja. A onda ga je jedna prijateljica, likovna umetnica, zamolila da istraži snove slepih ljudi – zanimalo ju je da li se u njima javljaju vizuelne slike, ili zvuci, mirisi, osećaj dodira? I, kaže Draisma, tema je počela sama da se raspreda.

Dauve Draisma je svoje istraživanje zasnovao na dosadašnjim saznanjima o snovima, pa svakako i na otkrićima Frojda, Junga, Adlera i drugih (među tim drugima nema Leopolda Sondija i njegovog učenja o familijarnom nesvesnom koje formira celinu sa Frojdovim ličnim nesvesnim i Jungovim kolektivnim nesvesnim) i na laboratorijskim istraživanjima snova koja su vršena u novije vreme. Teme njegove knjige su snovi o letenju i lebdenju, o nagosti, o ispitu, proročki snovi, lucidni snovi, boje u snovima, snovi slepih osoba, o vremenu u snovima, o košmarima, i o erotskim snovima. Naslov knjige je metafora iz citata neurofiziologa Čarlsa Šerigtona, dobitnika Nobelove nagrade po kome „mozak postaje čarobni razboj na kome milioni svetlucajućih čunkova tkaju šare koje se prepliću; svaka šara uvek ima značenje, premda nikad stalno; to je promenljiva harmonija manjih šara“.

Žarko Trebješanin, pisac pogovora Tkača snova, ocenjuje da Draismina knjiga „ne nudi jednostavne i lake odgovore na teška pitanja koja postavlja istraživanje snova. Naprotiv, ona mnogo više sumnja i kritički preispituje postojeća tumačenja i odgovore koji se uzimaju kao nepobitna saznanja i opštepoznate istine. U ovoj knjizi više je dobro postavljenih, produktivnih i lucidnih pitanja nego apodiktičnih tvrdnji i definitivnih odgovora na zagonetke koje postavlja san.“

Kao poseban kvalitet i odliku Draismine knjige ističe navođenje brojnih ilustrativnih primera – snova značajnih ljudi, telepatskih, erotskih, strašnih, lepih i proročanskih snova, kojima je Draisma potkrepio svoje stavove i otkrića. Gotovo svako poglavlje, piše Trebješanin, autor započinje nekom „interesantnom anegdotom, intrigantnim eksperimentom, rezultatima ankete, nekim od revolucionarnih otkrića u proučavanju snova, životnom pričom kakvog velikog istraživača snova, zagonetnim snom ili kriminalističkim slučajem kako bi nas zainteresovao i uveo u neki od važnih istraživačkih, metodoloških i teorijskih problema u proučavanju vrste, prirode i funkcije snova“.

Duave Draisma je veliki skeptik i racionalista u svom pristupu zagonetnim noćnim zbivanjima, ocenjuje Trebješanin, i na otrežnjujući način razbija mnoge zablude o snovima. Recimo, povodom poznatog Linkolnovog sna u kome je četiri dana pre nego što će na njega biti izvršen atentat sanjao kako leži u sanduku u Istočnoj sobi Bele kuće a vojnik mu kaže da su ubili predsednika, Draisma je trezveno zaključio da i nije posebno čudno i neobjašnjivo da neko kome stalno prete atentatom usni svoje mrtvo telo koje je izloženo a gde bi drugo nego u Istočnoj sobi, u kojoj su već bili izloženi ubijeni i pokojni predsednici. Ili, evo kako je Draisma objasnio san nekog pecaroša koji je bio fasciniran svojim „proročanskim snom“ o strašilu zato što je baš na mestu u jezeru na kome se u njegovom snu nalazilo strašilo, našao leš utopljenika. „Verovatno je dan pre sna prolazio pored mesta na kome se nalazio leš i preletevši ga pogledom nije ništa primetio. Međutim, nesvesno je ipak nešto registrovalo i taj traumatični prizor se ponovo javio u njegovom snu, kao što je slučaj u košmarima vojnika koji su tokom rata oboleli od ratne neuroze.“ Po Draismi, san je čuvar spavanja, pa zato i postoje traumatični i svi ostali strašni snovi, zato je onaj pecaroš sanjao strašilo: san mu je poručivao da „nije ništa strašno, to nije stvarno leš, to je samo strašilo, nastavi da spavaš“.

Knjiga ima preko 250 stranica, nije malog formata („Cliova“ biblioteka „Imago“), ali je zbog mešavine naučnog i hipotetičkog pristupa temi u srazmeri koja odgovara i običnom ljubitelju priča o snovima, izuzetno laka za čitanje.