Čujem da konačno imam broj. 008 redni je broj, kunu se upućeni, moje članske kartice Demokratske stranke Srbije. I sad, kada čitava sela i gradovi, u periodu posle petog oktobra, jurišaju da se što pre učlane u DSS, ja prećutkujem da sam u prvih deset osnivača omiljene srpske stranke.
Zanimljiva laž, ne bih rekla da je proizvod puste čaršije, više deluje kao inženjering profesionalnih obmanjivača. Da predsednik Koštunica nema savetnika za informisanje i da ja predsednika Koštunicu uopšte poznajem, predložila bih mu ovo N.N. lice za to važno i ugledno mesto. A da, i da me je uopšte briga ko savetuje predsednika Koštunicu.
S obzirom na to da uopšte ne razumem srpsko javno mnjenje, ne razumem ni da li je moje navodno članstvo, u očima javnosti, dobro ili loše? Da li je pozitivno što se ne pozivam na taj navodni prvoborački staž, što nisam zauzela neko mesto u vlasti, 008, malo li je, broj vredan barem ambasadorskog, ako ne i ministarskog mesta? Ili je možda negativno, kompromitujuće za mene što sam osnivač partije koju najčešće kritikujem, čiju politiku nikako da do kraja razumem i što mi nije problem da to i javno kažem?
Čujem ovih dana još dosta toga. Da tražim linč samohranih majki, da sam protivnik Srbije i srpskog pravoslavlja, da ugrožavam žene bez muževa, da sam bleda i imam tanke usne. Na ulici, u prolazu, čujem još i: „I ti si mi Srpkinja, pička ti materina, sad ću da te izgazim!“, pa onda: „Vidiš, stvarno nisam znala da si lezbejka?“ , takođe i „Šta te, bre, briga za pedere, gledaj svoja posla.“
Ipak mislim da imam punu odgovornost da se javno suprotstavim zamagljivanju istine, da imenujem ljude za koje smatram da su, svako na svoj način, doprineli užasnom talasu homofobije koji je provalio kao čir, zamenjujući jedno zaustavljeno istrebljavanje različitosti drugim.
Ne mislim da su mala, nonšalantna, frivolna pisanija po novinama, samo zato što su marginalna – samim tim i potpuno bezopasna. Ne mislim da domaćička, patrijarhalna, homofobija za po kući ne predstavlja opasnost za one koji su različiti. I ne mislim da je javno pozdravljanje nasilja, pa makar došlo i od penzionisane pevačice, stvar koju treba zanemariti.
Ne mislim, takođe, da intelektualne elite kreiraju javno mnjenje i da oni slučajni prolaznici, posmatrači i navijači batinanja zapravo slušaju šta se govori na zatvorenim tribinama, u biltenima intelektualne čaršije i to uopšte prihvataju kao važno. Ne mislim da oni što urlaju „Ubi, ubi, ubi pedera!“ slušaju šta se priča na simpozijumima i skupovima nezavisnih intelektualaca, oni gledaju u medije, gledaju na ulicu, gledaju oko sebe, i iz toga stvaraju svoje nasilničko ili ravnodušno ponašanje. Ne mislim da to što se dogodilo homoseksualcima ne može da se dogodi nekoj drugoj manjinskoj grupi, zavisno od toga koje im je prezime, kako se krste ili – i to je sve više moguće – da li se krste uopšte. Ne radi se ovde, kako je onaj pop koji je pozdravljao batinaše slikovito rekao, o „guranju organa u fekalije“, ne radi se ovde o tome ko nema muža i ko ima tanke a ko debele usne. Reč je upravo o tome da gotovo nijedne novine, nijedan medij, nijedan urednik nije pomislio da je vest to što su osuđeni samo nasilnici koji su tukli policajce ali ne i oni koji su tukli ostale građane. Reč je o tome što svi pišu o tužbi jedne javne ličnosti protiv druge, a niko ne komentariše da nema javnog tužioca koji će, po službenoj dužnosti, podići tužbu protiv organizatora i podstrekivača nasilja na ulicama Beograda. I ne može niko biti amnestiran od odgovornosti za javnu reč zato što ima maloletno dete; naprotiv, baš zbog toga lična netrpeljivost i ponižavanje drugosti imaju duplo veću težinu.
Čujem ovih dana podsmeh intelektualne čaršije koja je, kao, začuđena što se spuštam na taj nivo. Šta ima ozbiljan intelektualac da prlja ruke baveći se prizemnim pojavama, marginalcima, onima kojima pristup misaonoj eliti ionako nije omogućen? Šta ja imam da se bakćem tim ljudima, govori elita, estradnim umetnicama opšte prakse, kojima je jedini domet tiraž od pedeset hiljada primeraka šarene laže, e da bi im kelner u Klubu književnika dao bolji sto.
A kada progovorim o tim intelektualnim elitama, koje ne bi da se prljaju estradom, o samodovoljnom NGO građanstvu, plišanim disidentima za platu i dnevnice, onda čujem da mi garderoba ne valja. Pa mi ne valja ni prezime. Doušnici sakriveni po fondacijama obično se, kao, zabrinu za mene.
Slušala sam poslednjih godina još dosta toga, da me treba streljati kao izdajnika, da sam ljudski izmet, odslušala sam i advokata našeg poznatog ratnog zločinca koji mi je otvoreno pretio da će me, ako ne ućutim – likvidirati.
Dosta se stvari u međuvremenu promenilo, jedino su doušnici, sada nove vlasti, i dalje zabrinuti. Pitaju, kako da me se vrati na pravi put? Put u kome se prezrivim ćutanjem zavređuje oreol ozbiljnog intelektualca. Put u kome se prećutkivanjem zauzimaju pozicije. Put u kome je sramota imati iskreni, istinski ljudski angažman. Put u kome se zamišljeno gleda na drugu stranu, uglavnom negde gore, u visine svetske filosofije, tamo gde nema televizora i estradnih zvezda, tamo gde se ne piški i ne kaki, nego samo misli, tamo gde novac, i bukvalno, pada sa tog istog neba.
Da, mene jeste briga za „pedere“. I zato što sutra na njihovom mestu može biti bilo ko drugi.
Teško je demantovati gomilu gluposti kojima su mediji u stanju da vas obaspu. Ipak, zarad dobrog ukusa, nešto se mora demantovati. Pod punom krivičnom, materijalnom i moralnom odgovornošću, izjavljujem da nisam član Demokratske stranke Srbije, ni pod jednim brojem, nisam to nikada bila, a niti ću, bogami, ikada biti. 008 zato ostaje fantomski broj. Osim ako se fantom sam ne javi.
