foto: tanjug / dragan kujundžić
“Mi ljudi se kroz vekove u emocionalnom smislu nismo mnogo promenili, usprkos tehnološkom napretku, koji nas je potpuno promenio u racionalnom smislu. To znači da su zli ljudi ostali zli na isti način, dobri dobri, glupi glupi, naivni naivni itd. Historija se ponavlja, a mi nismo ništa naučili mada nas latinska izreka uverava da Historia mater vitae est. Kao i ona o laži koja ima kratke noge. Baš obrnuto. Laž ima danas najduže noge otkako postoji”
U ediciji “Notni spisi” izdavačke kuće Geopoetika, koju ne čine notni zapisi već reči iza kojih, na različite načine stoji muzika, uz Raja Kudera, Lenarda Koena, Vudija Gatrija, Peti Smit, Boba Dilana i druge, objavljen je roman prvenac Zorana Predina Mongolske mrlje. Za ovaj roman Ante Tomić je napisao da se Predin “spustio spiralom DNK sve do mračnih dubina povijesti, do naših najskrovitijih tajni ispisujući jednu uzbudljivu, duhovitu, ‘spolno moćnu, silno zdravu’ priču”.
Nakon knjige priča Glavom kroz zid, koju je pre dve godine objavilo Vulkan izdavaštvo, knjige o hrabrosti da čovek bude ono što jeste a ne samo ono što bi drugi želeli da on bude, sada je pred čitaocima i prvi roman Zorana Predina, kompozitora, tekstopisca, pevača i već uveliko i pripovedača.
“VREME”: Vaša prethodna knjiga, zbirka priča Glavom kroz zid nije ni mogla biti promovisana jer je objavljena 2020. godine, upravo kada je ceo svet zadesila situacija sa pandemijom. Otkazani su i muzički nastupi. Koliko vam je nedostajao bliski susret sa publikom?
ZORAN PREDIN: Ja sam rođen za ona dva sata na bini. Sve što radim, znači, komponovanje, snimanje i medijske aktivnosti, namenjeno je koncertnom nastupu. Tada se osmisli sve. Razmena pozitivne energije sa publikom je hrana za moju dušu. Tada je svaki kantautor nagrađen za sve proputovane kilometre, za kave i sendviče na benzinskim pumpama, za kratke noći u prašnjavim hotelskim sobama, za čekanje na graničnim prelazima i za propuštene rođendanske torte svojih najbližih. Uz moj krevet stoje dva kofera. Manji za avion i veći za kombi. Za vreme dvogodišnje epidemije svaki su me dan gnjavili, kad ćemo napokon ponovo na put.
Za razliku od muzičkih nastupa koje ste imali u Srbiji pre pandemije, sada ste na književnoj turneji koju vam je organizovao izdavač romana. Promocija knjige već je održana u Čačku, Nišu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Beogradu. Kakvi su vam utisci susreta sa publikom, sada u svojstvu književnika?
Ljubav je uzajamna. Susrećem mnogo starih prijatelja i upoznajem puno novih. Promocija knjige u sedam i kantautorski koncert u devet je pobednička kombinacija. Kada potpisujem knjige i slikam se sa ljudima, od njih dobijam puno lepih i ljubaznih komentara. Najviše mi znače pohvale onih koji me prvi put čitaju i slušaju. Mnogima sam probudio novi način razmišljanja i mnoge doveo do suza i smeha istovremeno. Pre leta, dakle, do kraja juna, posetiću još Valjevo, Sombor i Novi Sad. Baš se veselim.
Jednom ste rekli da se osećate kao tata grupe “Lačni Franz”, nastupali ste sa svojim prijateljem Damirom Kukuruzovićem i njegovom Đango group, objavili ste album Kosa boje srebra – dakle, world music sa Zoran Predin Kvartetom, nastupali ste sami sa gitarom, pevali i svirali šansone na albumu Tragovi u sjeti sa Matijom Dedićem… Rekli ste: “Sve to sam ja u različitim izdanjima”. Ali, vi komponujete i za filmove i pozorišne predstave, sada ste uveliko “zaplovili” i u književne vode… Vi ste umetnik koga je možda najlogičnije pitati šta za vas predstavlja sam čin kreiranja, stvaranja umetnosti, u bilo kom obliku, primenjenom ili ne?
Sve nabrojano je posledica moje radoznalosti. Volim rok, etno, džipsi sving, šansone i džez, pa sam se isprobao u svim tim žanrovima kako bih sebe nagradio i publiku iznenadio nečim novim, originalnim, provokativnim i što je najvažnije, neočekivanim. Na taj način širim prostor svog delovanja, što mi omogućava da živim isključivo od svog komponiranja i nastupanja. Možda ću jednog dana živeti i od pisanja romana.
Kroz lik glavnog junaka u Mongolskim mrljama prikazali ste svu surovost istorije Balkana, ali i onu potrebu ljudi da se priklone svakoj vlasti koja zauzme svoje položaje moći. Dominira taj patrijarhalni kod, kao i nesrećne sudbine ljudi…
Osnovna teza mog romana je da se mi ljudi kroz vekove u emocionalnom smislu nismo mnogo promenili, usprkos tehnološkom napretku, koji nas je potpuno promenio u racionalnom smislu. To znači da su zli ljudi ostali zli na isti način, dobri dobri, glupi glupi, naivni naivni itd. Historija se ponavlja, a mi nismo ništa naučili, mada nas latinska izreka uverava da Historia mater vitae est. Kao i ona o laži koja ima kratke noge. Baš obrnuto. Laž ima danas najduže noge otkako postoji. Druga teza govori da ljubav traži od ljudi odgovornost, da u njoj nema mesta za sebičnost, da ako jedan odustane, oboje pate. I u pravu ste, patrijarhalni kod, koji izvire iz seksizma, u našim krajevima podržavaju nacionalizam i rasizam. Ja stojim iza bazičnih postulata Francuske revolucije: sloboda, jednakost i bratstvo. Čekaju nas teške borbe.
Ali, onda, u jednom momentu, junak Zmago staje pred devojčicu Linu i oseti nešto dragoceno, “mali plamen koji moram sakriti dlanovima, da mi ga vetar ne ugasi”… Čitalac će zateći u romanu mnoge sudbine pojedinaca koji su osetili moć nad sobom. Da li je to, u stvari, tema svih tema kada je književnost u pitanju?
Možda. To je svakako velika i značajna tema. Uvek prisutna. Intima je zapravo bazična sloboda svakog pojedinca. Kvalitetan intimni život je izvor životne energije za sukobljavanje sa prečestom nepravednom krutošću sudbine. Moramo si do kraja izboriti poštivanje svojih ljudskih prava i moć vlasti zaustaviti na vratima svoje intime.
Ernesto Sabato je rekao: “Pisac mora biti na strani onih koji zbog istorije trpe, a ne na strani onih koji je prave”. Nekako, kada se pročita vaš roman, osećaj je da ste vi uvek, nepogrešivo, na strani pojedinca. Zašto je to, po vašem mišljenju, važno?
Ne slažem se sa razmišljanjem u pravcu “šta može pojedinac napraviti za državu”, već baš obrnuto: šta može država napraviti za pojedinca. Država mora uvek da bude u službi pojedinca, u službi civilnog društva, koje na izborima daje vlasti mandat da sprovodi naš način života po principima i zakonima koje smo zapisali u svoj Ustav. To je razlog zašto pisac mora biti uvek vuk samotnjak, koji nema nikakvih obaveza prema čoporu (čitaj partiji ili stranci), zaštitnik obespravljenih i podmuklo pokradenih bazičnih uslova za pristojan život. Moto svakog pisca mora biti “Misli svojom glavom”.
U jednom trenutku, za jedan svoj lik iz priče Najveća tajna Bledskog ostrva iz knjige Glavom kroz zid kažete: “Njegov duševni mir očigledno je imao rupu kroz koju je neprestano gledao prema gitari”. Šta će vam sledeće doneti “duševni mir”? Hoćete li uzeti gitaru u ruke ili imate inspiraciju za neko novo prozno delo?
Naravno da hoću. Za vreme pandemije napisao sam i svoj drugi roman, koji baš ovih dana čitaju urednici slovenačkih izdavačkih kuća. Na jesen nastavljam sa promocijama Mongolskih mrlja i kantautorskim nastupima u Srbiji.
Sredinom jula završavano miksanje albuma Počasni krug, koji sam snimio 6. marta 2020. godine sa Zagrebačkom filharmonijom, na svom poslednjem koncertu pre dvogodišnje korona pauze. Na jesen sa grupom Lačni Franz krećemo s oproštajnim koncertima s naslovom Veliko finale po celom regionu, a 1. januara 2023. godine s njima, na najbolji način, gasimo brend i bend.
Dakle, ove jeseni, u Novom Sadu smo 17. septembra, 29. u Rumi, dan kasnije u Smederevu, a u Beogradu 1. oktobra. Dobro došli.
U Zagrebu je, u okviru izložbe o plesu za vreme i nakon Jugoslavije, predstavljen digitalni arhiv savremenog plesa u ovom delu Evrope. Koordinator ovog četvorogodišnjeg projekta je Stanica Servis za savremeni ples iz Beograda
Vlada Srbije je prekršila Ustav, upozorava Evropa Nostra i traži hitnu zaštitu Dobrovićevog kompleksa Generalštaba. Isti zahtev upućen je i iz Društva konzervatora Srbije
Peticiju sa 10.500 potpisa predalo je Bibliotekarsko društvo Srbije nadležnima, nadajući se brzom rešenju koje će ih osloboditi nezakonite odluke po kojoj biblioteke treba da plaćaju nadoknadu za izdate knjige organizaciji OORP
Iranska rediteljka Hodi Taheri neće doći u Beograd da predstavi svoj film „Majka je rođena grešnica“ zato što joj nije dozvoljen ulazak u Srbiju
Pavle Jerinić je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu pročitao apel UDUS-a da se oslobode uhapšeni u Novom Sadu, što je upravnik ovog pozorišta, Svetislav Goncić osudio, zaboravljajući da je to tradicija koju je započeo još Voja Brajović u vreme Miloševića
Kako se, na prvi znak da se otpor može organizovati drukčije nego mirnim šetnjicama, sad najednom vlast i njeni telali dosetiše da „batina ima dva kraja“?
Ministar kulture Nikola Selaković mora da bira između zakona i interesa investitora koji hoće da ruše Generalštab, a koji očigledno zastupa predsednik Vlade Republike Srbije Miloš Vučević
Arhiva nedeljnika Vreme obuhvata sva naša digitalna izdanja, još od samog početka našeg rada. Svi brojevi se mogu preuzeti u PDF format, kupovinom digitalnog izdanja, ili možete pročitati sve dostupne tekstove iz odabranog izdanja.
Vidi sve
