Skup neuklopljenih

Naslov izložbe Uroša Đurića (galerija Ozon 18–26. jul) „Previously unreleased“ preuzet je iz terminologije muzičke industrije a odnosi se na ponovljena izdanja poznatih i važnih albuma, dopunjena dosad neobjavljenim snimcima pesama koje pripadaju istim sešnovima kao i pesme sa prvog izdanja. Primenjen na Đurićevu izložbu, „Previously unreleased“, odnosi se na radove koji su ili planirani da budu prikazani na nekoj od njegovih prethodnih izložbi ali su izostavljeni, ili nisu dovršeni. Đurićeva ideja da prikazivanjem takvih, do sada neobjavljenih radova obeleži prethodnu stvaralačku deceniju, nadasve je originalna i već sama za sebe konceptualni rad.

Uroš Đurić (1964) jedan je od brendova naše savremene likovne umetnosti. U katalogu izložbe je vidno dugačak spisak izabranih galerija u kojima je izlagao. Od pre nekoliko godina, njegovi radovi su u kolekcijama galerija u Čikagu, Beču, Parizu, Umagu, Sofiji, Pragu, Beogradu… Po Stevanu Vukoviću, autoru teksta u katalogu izložbe, Uroš Đurić se „konceptualnim tehnikama koristio da kritikuje standarde nametnute umetnicima od strane akademske sfere i medija“, a njegov rad „u načelu, koristeći različite medije, poput slikarstva, fotografije, instalacija i performansa, radi sa logikom prezentacije i preispituje položaj umetnika u različitim segmentima sistema umetnosti – galerijama, muzejima, kritici, na tržištu umetnina“.

„VREME„: Da li objavljivanje radova neuklopljenih u izložbe kojima su bili namenjeni ima i simboličko značenje?

UROŠ ĐURIĆ: Može se reći da ima. To su kao odbačena deca koje se otac konačno setio i odao im dužnu pažnju. Nedavno, prilikom selidbe iz kuće u kojoj sam radio u iznajmljeni prostor u BIGZ-u, shvatio sam da imam puno radova koji nisu bili uključeni u moje izložbe a originalno pripadaju prikazanim ciklusima, pa sam odlučio da, kao što to rade muzičari sa neobjavljenim numerama, uradim neku vrstu remiksa, dovedem ih do stanja koje meni odgovara, i pokažem ih kao neku vrstu dopune već afirmisanih radova. Nisam znao kako će takav skup stajati u prostoru jer su ti radovi iz četiri ciklusa rađena od 1993. do 2003. godine. I evo, sve je profunkcionisalo, tu je da pokaže različite faze jednog procesa. Moj osnovni motiv da napravim novu izložbu, pošto ovde gde živim nemam većeg, jeste da organizujem dobar parti za svoje prijatelje, za sebe i za ljude koji su zainteresovani za ono što radim. Jer, odavno ne pravim rođendanske tulume pa mogu sebi barem jednom godišnje da upriličim neki.

Šta je ovom postavkom, osim sklonjenih radova, još iz vas oslobođeno?

Priča o prezentaciji savremene umetnosti na ovdašnjoj sceni. U stvari, izuzetno je teško govoriti o sceni. Da odmah razrešimo zabludu: scenu ne čine samo umetnici i umetnička praksa, ne čine je ni istoričari umetnosti koji obrađuju i istorizuju određene tokove i tendencije. Scena je kompleksan mehanizam koji služi da bi ljudi živeli od svog posla. Ovde vlada idiotska pretpostavka da je umetnost tim čistija što je umetnik manje u mehanizmima scene, znači da je prodavan i afirmisan. To su literarni klišei iz XIX veka. U jednom segmentu ove izložbe bavim se upravo predrasudama o tome šta je likovna scena kod nas danas, kakvi odnosi vladaju na njoj. Jasno mi je da živim u sredini u kojoj ne postoji galerijski sistem, samo se dve do tri privatne galerije bave savremenom umetnošću, i to samo u prestonici, pa smo praktično prisiljeni da se u državi od devet miliona stanovnika orijentišem na njih i na još dva kolekcionara. Jasno mi je da neko uporno ne želi da stvori okolnosti za ozbiljno restrukturisanje scene. Ovde još uvek vlada ono što je Raša Todosijević svojevremeno nazvao gulaš-modernizmom. Tako se i ja ovde pomalo bavim produkcijom iz iste kuhinje.

Postoji mišljenje da nema umetničke scene zato što umetnost nije uspela da dopre do naroda pa narod ne oseća potrebu za njom.

To je glupost! Ja sam uvek imao pune izložbe i zato sam ponekad bio i sumjiv drugima. Nepostojanje scene nije problem umetnosti, već filtracije i distribucije informacija o umetnosti. Neko uporno od savremene umetnosti pravi zabran. U drugim državama, u Beču na primer, savremena umetnost je inkorporirana u svaku poru savremenog društva, tamo si zapljusnut vizuelnim. Mišljenje koje navodite je još jedna u nizu zabluda ovdašnje, u svakom smislu samoreferencijalne sredine. Savremena umetnost nikada nije bila bliže savremenom čoveku. Moje radove mogu da razumeju i osobe bez posebnog likovnog obrazovanja, samo je potrebno da do njih stigne informacija o jeziku kojim se savremena umetnost služi.

Kakva je situacija sa tržištem ideja umetnosti?

Ne možemo da govorimo o tržištu bilo čega u zemlji koja nema svest o sopstvenom položaju, niti ga je ikada razvila u svojoj istoriji. Nedavno sam, čitajući monografiju o Van Ajku, shvatio da je uljano slikarstvo otkriveno oko 1400. godine, kada je Španija kolonizovala Flamance. Oni u toj potlačenosti istražuju i pronalaze tehnologiju koja je u to doba došla i do Italije i napravila revoluciju u slikarstvu. Mi smo preko puta Italije, a nemamo pojma šta se događa, mi smo tad u šumi dok nas despot Stefan Lazarević vadi iz Bajazitovih okova. I ne možeš a da ne pomisliš da dok neko tamo okupiran dolazi do velikih otkrića, ovde u istom istorijskom trenutku ne postoje ni ozbiljniji gradovi. Goran Bregović je u intervjuu za sarajevske „Dane“ rekao da mu je uvek bila neobična sledeća situacija: Gete i Vuk Karadžić, prijatelji, sede negde i večeraju. A onda se oproste, Gete ode da piše Fausta, a Vuk da piše prvi Pravopis. To dovoljno govori o tržištu ideja.

Ova izložba je deo vašeg populističkog projekta. Objasnite ga.

Populistički projekat nažalost nije ovde viđen u celini, a afirmisao me je van granica. Bavi se fenomenom populizma kao nekadašnjeg ideološkog oruđa koje je sahranilo sve velike ideologije XIX i XX veka i preuzelo ideološke matrice. Mislim da je populizam poslednja velika ideologija XX veka s kojom ulazimo u novo doba. Okolnosti u kojima živim daju ovom mom projektu mogućnosti za eksperimentisanje, tako da se projekat sve više proširuje.

Kako je afirmacija u inostranstvu uticala na vaš ovdašnji status?

Ovdašnja kulturna javnost prezauzeta je snovima o sopstvenoj važnosti, tj. o važnosti nekih lokalno uspostavljenih kriterijuma. S druge strane, mi gotovo da nemamo ni približno tako afirmisano ime, svetsku zvezdu kao što je Marina Abramović, ni u jednoj drugoj profesiji, ni u baletu, ni u muzici, literaturi, a ona ovde praktično ne postoji. Niko ovde ne može da shvati koliko je na primer Biljana Srbljanović veliko ime van ove zemlje. Kad smo se pre dve godine sreli u restoranu Muzeumskvartira u Beču, ona je imala premijeru u Folksteatru a ja otvaranje u Kunsthaleu, pomislio sam kako smo svega desetak godina ranije bili neki bizarni početnici a sada su naši radovi afirmisani na međunarodnoj sceni. I tako može opet da se desi da će za sto godina neko na našem primeru raspredati romantičnu viziju o tome kako smo Biljana i ja dokaz da su sadašnja Srbija i Evropa zapravo isto! Ja više ne moram nikome da polažem račune za to koliko vredim, pogotovo kad sam u poslednjih pet godina internacionalizovao svoju karijeru. I ta činjenica mi je važna, pogotovo što živim u nestabilnom vremenu. Deo svoje zarade moram da vratim u produkciju, a zatim da usmerim ka porodičnom životu koji je u Srbiji zaista skup. Vrlo ozbiljno razmišljam da polako kupimo prnje. Jer godine teku, paradentopatija se širi, hemoroidi, život četrdesetogodišnjaka, koliko god izgledao zdravo i aktivno, priča je o biološkoj dekadenciji, truljenje je već počelo. Život četrdesetogodišnjaka košta, on samo može da liči na dvadesetogodišnjaka. A to vam niko neće uraditi džabe. Sećam se, kad sam bio klinac od 25 godina, i mene i tada poznatog Zvezdinog igrača i reprezentativca Šabanadžovića lečio je isti lekar. Sada, kao afirmisanom umetniku, teže mi je da dođem do takvog lekara nego kad sam bio niko i ništa. Bilo mi je mnogo jednostavnije da budem niko i ništa u Jugi koju kao nisam voleo nego da budem afirmisan u Srbiji koju kao volim – to dovoljno govori o standardima.

Šta je potrebno da se postane brend?

To nije neki problem, brend je i Seka Aleksić i svaka joj čast na tome. To samo dokazuje da u ovoj sredini ipak može da se uspostavi neki vrednosni sistem. Ja tvrdim da savremena umetnost, bilo kakav njen oblik, od najradikalnijeg do najkonzervativnijeg, može da se plasira kao što se plasira narodna muzika. Moje izložbe su uvek bile posećene…

Ali vas znaju zbog filmova, zbog Anđela.

Bilo je tako i pre euforije. Naravno, ja sam neke stvari radio namerno da bih sa njih prebacivao medijsku pažnju na svoje radove, kao i na savremenu umetnost u celini. Zarađivao sam na drugim stvarima da bih taj novac preusmerio na likovnu umetnost. Ovde nije jednostavno živeti samo od umetnosti, ja sam uvek na nuli. Ali, izabrao sam da živim onako kako sam želeo. I ne žalim se: živim odlično, samo sam svestan svih trauma okoline u kojoj živim i ne mogu a da ne reagujem jer se one reflektuju na svačiji život.