Skakavci u Crnoj zemlji

Završilo se i to nejubilarno Pozorje u znaku nesrećnog Sterijinog jubileja, svi smo se razišli kućama, prespavalo se od tada nekoliko noći, i nema više potrebe za preterivanjem u festivalskom bontonu, nego treba, bez ironije, parafrazirati starog Džordža Orvela: „Sve predstave su ravnopravne, ali neke su ravnopravnije„. I to sasvim zasluženo, čemu femkanje? Tako smo i na ovom pozorju videli i čuli trista čuda, ali bi sve ono uistinu esencijalno, uistinu najbitnije, stalo u jedan simbolički sendvič čiji bi „hlepčići“ bili beogradska (JDP) i zagrebačka (ZKM) varijanta Skakavaca, dok bi „ono unutra“ bio mađarski Blackland. A ono okolo? E, to okolo je – salata… Od manje ili više hranljivih sastojaka.

Skakavci Biljane Srbljanović, u režiji Dejana Mijača i produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta, nisu stigli za prošlogodišnje pozorje, jer su praizvedeni netom pre njega; vajkajući se zbog toga, prošle sam godine napisao da je reč o „remek-delu“; godinu dana docnije, bogatiji i za iskustvo gledanja jednog drugačijeg rediteljskog uprizorenja istog komada, nemam nameru da revidiram taj „euforičan“ stav, naprotiv. Svaki dosadašnji originalni komad (dakle, nesrećnu i nepotrebnu Alisu ne računamo…) Biljane Srbljanović bio je u najmanju ruku komad godine u kojoj je napisan, tj. praizveden, ali Skakavci su mnogo više od toga: em najzrelije ostvarenje Biljane S., em najznačajnija srpska drama XXI veka (i ne verujem da će joj taj primat biti baš koliko sutra-prekosutra ozbiljno ugrožen), em komad koji ima svaki mogući potencijal za berićetno postavljanje na velikoj, reprezentativnoj sceni bilo kojeg ozbiljnog teatra u bilo kojoj evropskoj zemlji. Ne toliko zato što je „srpski, a tako univerzalan“ (a jeste), jer su to bili i njeni prethodni komadi, nego zato što su Skakavci onaj retki, srećni, predragoceni trenutak jedne inače malešne i uglavnom parohijalne kulture kada se kroz neki komad/film/knjigu iskristališe sav, je l’ te, weltschmerz a bogami i zeitgeist jednog manje-više spaljenog i sjebanog parčeta zemlje, na kojem, kao u nekakvom ludnicozatvoru ili kakvoj zatvoroludnici, i dalje obitavaju – jer, šta drugo da rade? – nekakvi dezorijentisani i fundamentalno nezadovolj(e)ni čovečuljci, egzistencije sa zjapećom, promajnom rupetinom u središtu, sve batrgajući se u uzaludnoj borbi protiv realnih i metafizičkih nemani, protiv bližnjih – a ni Bližnji, vala, nisu ništa bolji! – i protiv prolaznosti, dajući pojmovima kakvi su niskost, sebičnost ili neotklonjiva glupost nove, do sada neslućene dimenzije. Biljana Srbljanović na momente je nesmiljena – u maniru jedne žilave i samoodbrambeno nihilističke beogradske škole surovosti – prema svojim mahom glodarolikim junacima, prema Svakodnevnim Skotovima na kakve nalećemo svugde oko nas, a povremeno ih otkrivamo i u sebi, ali ta njena površinska nadmenost ne treba nikoga da zavara. Ona je u Skakavcima ponajmanje satiričar i nadmoćni cinik: da se na tome zadržala, i Skakavci bi bili samo još jedan Vešto Skrojen Komad lokalne dramaturgije, sa zasluženim uspehom igran godinu-dve, a potom još zasluženije zaboravljen. Ali ne, Skakavci su jedan ozbiljno zamišljeni i upravo perfektno ispisani metafizički krik, koji svojom prodornom, a opet kristalno jasnom „frekvencijom“ pogađa u suštinu ništa manje nego što to čini bilo koji ključni, smislotražiteljski komad baštine XX veka, a njene poražene i pregažene, a ipak nimalo karikirane ljudske kreature ne govore nam o jednoj neotklonjivoj egzistencijalnoj teskobi, besprekorno i bez i trunke i naznake jeftinoće prelomljenoj kroz koloplet ovdašnjih košmara i (multi)generacijskih nitkovluka, ništa manje od, recimo, onih Beketovih vandrokaša što povazdan čekaju Godoa. To što su ovaj komad i predstave igrane po njemu odneli gotovo sve ključne nagrade nije samo zasluženo i logično nego i u elementarnom smislu prirodno: sve drugo bilo bi sramota i poruga. To što je žiri dao izvesnu prednost inscenaciji Januša Kice legitimno je, no za ukus dolepotpisanog malo preveć diplomatsko-politički korektno: u redu, ni Mijačevoj ni Kicinoj se režiji nema šta bitno zameriti, ali glumačka podela JDP-a strašno je blizu tome da bude savršena, i ona svakako odnosi prevagu na stranu beogradske predstave.

SCENSKI ROKENROL: Ako je svakovrsna dominacija Skakavaca bila snažna potvrda nečega ipak očekivanog, pojava Blacklanda (režija Arpad Šiling; pozorište Kretaker, Budimpešta) bila je prvorazredna senzacija, događaj izuzetan i uzbudljiv u onom najplemenitijem smislu. Ako je istina da će ta predstava doći i na BITEF, počnite već sada da se pripremate! Ili možda nemojte, pošto ionako nećete moći da uđete od svih nas koji smo je već gledali, a koji smo se već predbilježili… U redu, nije Arpad Šiling pao baš s Marsa u Novi Sad, znalo se – viđeno je i u nas – o kako se izvanrednom reditelju radi, ali je Blackland ipak pomerio s mesta i one najtvrdokornije.

Dočarati iole konvencionalnom verbalnom aparaturom ovaj „postdramski kabare“ (Goran Cvetković) nije nimalo lako; uostalom, nakon svega viđenog, autor će se i eksplicitno-dekonstruktivističkim gestom scenske, autopoetičke samoeksplikacije direktno podsmehnuti uobičajenim kritičarskim raščlambama, ugrađujući u njih unapred i svaki mogući stereotipni prigovor ovakvoj poetici, istovremeno se i autoironijski odnoseći prema viđenom ali i, što je najznačajnije, ukazujući na „brehtovsku“ strukturu svog rada, angažovanog u onom najboljem smislu reči. Savršeno koncipiran, razigran, duhovit, subverzivan prema svemu (uključujući i subverziju samu…), u svakom detalju briljantno izveden – odglumljen, otpevan, oćutan, šta god treba – Blackland je „pojavno“ stoprocentni scenski rokenrol, a zapravo minuciozno ukomponovan mozaik bizarnih i morbidnih, a znakovitih sličica iz života (ne samo) Mađarske, tranzicione zemlje čudesa koja se sveže obrela u jednom još većem, evrounijskom wonderlandu: zločini, male kućne perverzije, samoubistva, nezaposlenost, ksenofobija, groteskni fašizam malih naroda, farsični susreti sa „staroevropskom“ sumnjičavošću, i još mnogo toga, sve to prikazano kroz niz izvanredno osmišljenih scenskih sličica, poređanih u maniru fragmentarne dramaturgije, za koju se ispostavlja – achtung, achtung, za sve vas nadobudne koji biste tako nešto da pokušate kod kuće! – da nipošto nije isto što i izostanak dramaturgije kao takve… I naravno, erupcija oduševljenja u gledalištu, uz jedno jedino pitanje na usnama svih, još onako ošamućenih: zašto je ovde ovako nešto nemoguće? I zašto ništa ovakvo nećemo gledati ovde još bar dvadeset godina? Nije to ni lenjost duha, ni nedostatak građanske i umetničke hrabrosti – ovde će ljudi izreći i mnogo žešće stvari, ali kada ih treba scenski osmisliti, sve ode u tandariju. Kao da neka važna kopča trajno nedostaje, pa nam je teatar ili okamenjeno građanski, gde neki kostimirani ljudi sede i nešto deklamuju, ili pak šmirantsko-alternativistički, gde se nekakve spodobe valjaju po podu praćene gromoglasnom muzikom iz horor filmova B, C i WC produkcije, a sirotoj publici se posle lepo objasni da je gledala, recimo, „simbolički prikaz patnje potlačenih manjina u Trećem svetu“ ili nešto slično… Zašto sve mora biti ili dozlaboga konvencionalno ili folirantski-netalentovano, zašto je u ovdašnjem teatru daleko najmanje onoga što je (post)moderno, a suvislo, relevantno i artikulisano?!

IZLAZNOST: Iako teška srca, mora se priznati da je na Pozorju bilo i drugih predstava… Šalu na stranu, izvanredna je odluka selektora Ivana Medenice da u programu „Krugovi“ prikaže Trg Heroja Tomasa Bernharda (Atelje 212; režija: Dejan Mijač), po svoj prilici najznačajniju premijernu predstavu vaskolikog beogradskog teatra u sezoni koja je pred završetkom. Ključni, tobože „kontroverzni“ Bernhardov komad (hoće se reći: nije komad kontroverzan, nego Austrija!) izvanredan je scenski ogled o nacifašizmu kao večitom pribežištu klajnbirgeraja, ne samo onog bečkog i podalpskog, nego svakog i svugde, o nacizmu, antisemitizmu i ksenofobiji kao nečemu što nije pojava jedne omeđene epohe, pojava koja će proći sama od sebe kao kakva letnja prehlada, nego o ubilačkom „pogledu na svet“, kojem je dovoljno malo lenjosti i konformizma demokratskih elita pa da iznova zavlada. Dejan Mijač i glumački ansambl herojski su izneli ovo „teško“, ali sve samo ne dosadno delo na scenu. Bajdvej, sterijanska se publika časno držala pred „neprijateljem“, pa je zabeležena znatno manja izlaznost nego što je to uobičajeno na beogradskim izvođenjima Trga Heroja, gde nekad i pola publike utekne u pauzi, malo pred (namernom i funkcionalnom) scenskom statičnošću, malo pred onim što nikako ne voli da čuje, jer nekim zakržljalim i kašljucavim aparatićem u primozgu ipak registruje da to nije tek „tamo neka austrijska trauma“, nego da se, odnekud, odnosi i na nju…

A „nacionalna selekcija“? Halflajf Filipa Vujoševića (režija: Ana Tomović; Atelje 212) jedan je od boljih i zanimljivijih primera „novog dramskog pisma“, mada dometa mizanscenski ograničenog (bukvalno) na deep underground savremenog Beograda, na zatvoreni svet zaluđenika kompjuterskih igrica, pokušavajući i delimično uspevajući da kroz njih kreira metaforu beznađa i startne životne onemogućenosti ko-zna-koje-po-redu srpske „generacije X“. Najbližeg poetičkog srodnika ima u komadu Dragi tata Milene Bogavac, te u dramama Maje Pelević. Propopo potonje spisateljice, pretpostavljam da je njena Pomorandžina kora naprosto zakasnila za ovogodišnju selekciju? Reč je o ostvarenju koje – po skromnom sudu dolepotpisanog, koji Nadležni ne moraju deliti – nadilazi domete Halflajfa, i kao komad, a osobito kao predstava Gorana Markovića, koji je od sasvim solidnog, ali svakako ne vrhunskog teksta napravio malo pozorišno čudo i ostvario svoju možda i ponajbolju pozorišnu režiju do sada.

Sterijina Laža i paralaža (režija: Gorčin Stojanović; NP Sombor) sve je što je preostalo od ambiciozno zamišljene ideje da se ovogodišnje pozorje fokusira oko Sterije. Tja, možda je i dobro što je tako: možda se srpski teatar jednom, konačno, napokon, odlepi od svojih nesumnjivo Zaslužnih Klasika? Što će reći: ne da ih zaboravi i pokopa, nego da ih postavlja onda kada to vaistinu ima smisla. Ovako, uvek se ide na ziher: kad ne znaš, upravniče, šta bi od sebe, izvadiš na sunce nekog Steriju, Nušića, u Novom Sadu i Trifkovića, ili na jugu Sremca, pa vozi! Ne mož’ da omane, ko u kafani ćemane! Ta, zamislite da se srpska proza dan-danas vrti oko, šta-ja-znam, Milovana Glišića?! Kako god, somborska je Laža dobro i minuciozno postavljen i još bolje odigran komad mladog Sterije, sa samo jednim ugrađenim problemom: zašto to i čemu? Isto je pozorište izvelo i Paradoks Nebojše Romčevića, u režiji Egona Savina. Reč je o „lakšem“, mada ne estradno-populističkom komadu, na samom rubu eksploatacije Opštih Mesta o Petom oktobru i potonjim danima, o prevrtačima i preletačima, o zaparloženosti i egzistencijalnoj zapuštenosti ovdašnjeg intelektualnog srednjeg sloja, koji je tupo proživotario devedesete, zgađen nad sobom i drugima… Komad i predstava koji ostvaruju ono što su i zacrtali, i utoliko je reč o poštenom teatarskom pregnuću, ali u nekoj manje sušnoj godini teško da bi dobacili do Pozorja. Pa ipak, nakon traumatičnog iskustva gledanja Tesle po pravedno zaboravljenom (para)dramskom tekstu Miloša Crnjanskog, a u režiji Nikite Milivojevića (Madlenianum, Zemun), gledalac se Paradoksa seti s nostalgijom i toplinom… Bogo moj, kakva muha duhu, uhu, oku, kakvo larmanje i prenemaganje, kakav grozan ne-dramski predložak, kakvi bedasti stereotipi o Americi, Zlim Kapitalistima, naučniku-posvećeniku, poludivljim „zemljacima“, razmaženoj i pohotnoj ženetini-grabljivici! Nijednog živog čoveka tu nije bilo, nijednog dramskog lika, nijedne pamćenja vredne reči ili geste, samo bezdana dosada, samo pompezne besmislice koje su se, onako lake i prazne, odmah po izgovaranju gomilale pod plafonom scene SNP-a kao slepi miševi… Čak je i Dragan Mićanović, jedan inače maestralan glumac, pred predstavu progutao metlu i nikako je nije uspevao svariti. Da se vaš izveštač nešto pita, za ono bi gledaocima trebalo već na izlazu isplaćivati odštetu!

TROČASOVNI PAPRIKAŠ: U „Krugovima“ smo videli još i komad Srečka Fišera U međuvremenu (režija: Januš Kica; SNG Nova Gorica), a po romanu Prima Levija. Parče starog, dobrog klasičnog dramskog teatra, malo odveć razvučeno i raspričano, ali sa dva neotklonjiva recepcijska problema: 1. svima je još u živom sećanju izvanredni prošlogodišnji Hodnik Matjaža Zupančiča, pa se zahtevnijem gledaocu ovo čini kao veliki korak nazad za teatar „made in Slovenija“; 2. ova je predstava prikazana tek pola sata nakon Blacklanda, što je peh koji ni mnogo „jači“ teatarski čin ne bi izdržao na nogama. Slična se zamerka, glede scenske „staromodnosti“ može uputiti i predstavi Tiso Rastislava Baleka (Pozorište Arena, Bratislava), dočim je njegova nesumnjiva vrlina način na koji se bavi sudbinom i opasnim „narodoljubivim“ zastranjenjima sveštenika Jozefa Tisoa, kvislinškog šefa „samostalne“, pronacističke Slovačke, odgovornog za deportacije Jevreja i štošta drugo. Uh, kad se samo setiš šta je ovde nesrećni Siniša Kovačević uradio od „đenerala Milana Nedića“, dođe ti da propadneš u zemlju od sramote.

Na kraju, posle uručenja nagrada, i nagrađeni i mi ostali počašćeni smo Nahodom Simeonom po tekstu (hm – libretu?) Milene Marković (a po Sterijinim motivima), u režiji Tomija Janežiča i koprodukciji Sterijinog pozorja i Srpskog narodnog pozorišta. Eh, svega je bilo u tom troipočasovnom scenskom paprikašu, na veeelikoj, širom razgrnutoj sceni „Pera Dobrinović“, a sve u uobičajenom janežičevskom polumraku: i kaluđera i posrnulih grešnica, i koza, i jarića, i gusaka, i konja sa ždrebetom, i vožnje motora i mercedesa po sceni (umal’ se ne pogušismo), i lično upravnika SNP-a koji sve vreme kuva paprikaš koji će ansambl na koncu u slast pokusati, ostavljajući publiku gladnom; svega je, rekoh, bilo, i nije sve to bilo tako sasvim nezanimljivo, jerbo je aktiviran svaki mogući pozorišni trik, jedino gotovo da nije bilo dramskog predloška, tako da smo prisustvovali jednom bez sumnje herojskom celovečernjem pokušaju da se nedostatak tog centralnog sastojka nekako zabašuri. Svaka čast velikom trudu i umeću svih na sceni, ali tronuto izveštavam: ipak se videlo (bajdvej, šta se dogodilo sa autorkom Paviljona i Šina? Gde li se sakrila?). Pa otuda nije ni čudo da su glavne zvezde, barem na izvođenju od trećeg juna, bile tri radoznale guske: te su lepe i plemenite životinje stale uz rub scene i kontemplativno posmatrale publiku, a i mi smo im, kako je vreme prolazilo, sve jače uzvraćali…

Kako god bilo, još jedna je Sterijada završena, i bila je manje-više onoliko dobra koliko to trenutno stanje srpskog teatra dozvoljava. „Krugovi“ su odbranjeni, i daj bože da postanu trajni deo Pozorja – bez njih ono gubi svaki smisao. A sledećeg proleća – Jovo nanovo. Naravno, ako se u međuvremenu ne umeša još neki Genije koji, eto, slučajno ima dve-tri Strašno Kreativne Ideje koje bi da isproba naživo, na telu Pozorja i duhu njegovih gledalaca…