Sjajno pripovedanje… prezabibereno “filozofiranjem”

Pisci koje volimo odlikuju se time što ćemo ih u svakoj knjizi prepoznati i to, naravno, ne zbog imena na koricama, već zbog majstorskog pečata koji ostavljaju u svojim rečenicama. Miljenka Jergovića i Svetislava Basaru nikada nećemo pomešati ni sa kim drugim. Istovremeno, veliki pisac ume biti, u novim svojim tekstovima, drugačiji od sebe samog, čak i ako uvek iznova piše jednu te istu knjigu, jednu te istu priču, a ta različitost u istome možda je i veći zahtev od toga da pisac bude prepoznatljiv. Pošto je stavio tačku na 3000 stranica revolucionarne Moje borbe, Karl Uve Knausgor objavio je četvoroknjižje s imenima godišnjih doba, a da nije bio ni sasvim prepoznatljiv, niti drugačiji od sebe samog: u pojedinim odlomcima Knausgor je bio sličniji svome velikom zemljaku Turu Ulvenu, nego sebi samom. A onda je napisao Jutarnju zvezdu, roman s više od 700 stranica.

Prvo poglavlje nosi naslov “Arne” i potrebno je svega nekoliko rečenica da bismo shvatili kako je to upravo onaj Knausgor iz Moje borbe, kako je Arne svojevrsni piščev avatar, ili makar dvojnik pripovedača iz Moje borbe, tim pre što govori u prvom licu jednine; tu su mentalno nestabilna žena Tuve (dvojnica Lidije iz Moje borbe?), troje dece, kuća na obali mora, sve ono, dakle, što od Knausgora očekujemo, ali posle nekoliko stranica prvobitno prepoznavanje pretvara se u blagu nedoumicu, čak nelagodu: šta je sad ovo? Zar Knausgor nastavlja da piše Moju borbu pošto se Arne nosi sa istim problemima i istim sablastima kao i pripovedač, koga smo poistovećivali s piscem, iz Moje borbe: ista nesigurnost, isto nezadovoljstvo, isto strastveno pušenje i ispijanje kafe posle čega i sami poželimo da postanemo pušači (ako već nismo… ako jesmo, istog časa palimo) i da pristavimo kafu, ali to je, ukratko, isuviše isto da bi pokrenulo čitaoca. Zar na 3000 stranica Knausgor nije uspeo da kaže ono što je hteo? Pa ipak, kako tekst odmiče čitalac jasno oseća da se atmosferu menja, da priča počinje da se kovitla i udaljava od atmosfere iz Moje borbe, da, zapravo, poprima karakteristike Malstrema, onih strašnih virova u norveškim fjordovima. Pripovedanje se odvaja od Arnea i uvlači u priču, kao Melstrem što uvlači brodove u svoju utrobu, druge likove (naročito Egila Streja), a ti likovi onda preuzimaju tok pripovedanja. Priča se odvija u dva dana, uglavnom na obali mora, ali i u gradu Bergenu. Vlada nezapamćena vrućina koja natapa svaki događaj i svaki opis, počev od neprestanog ispijanja piva, preko vlažnih čaršava do obilnog znojenja, a na nebu se pojavljuje novo nebesko telo koje izaziva koliko strah, toliko čuđenje i radoznalost. Zapravo, ta zvezda (jer svi govore o zvezdi) nije drugo do gest sjajnog opsenara kojim se, na trenutak, odvraća pažnja od onog svakodnevnog, da bi se, izvanrednim preokretima, ono svakodnevno i obično pretvaralo u začudno i začuđujuće, a sama zvezda postala činjenica koju je svako, a pre svega čitalac, slobodan da razume kako god hoće. Pisac postavlja stvari tako da se pojava novog nebeskog tela može tumačiti kao uzrok čudnih događanja na zemlji, ali nipošto ne nužno, pošto i sama zvezda zahteva objašnjenja. Upravo na ovom mestu Knausgor pokazuje zbog čega je veliki pisac koji je u stanju da se menja: kod dva lika imamo snažnu teološku i religijsku inspiraciju koja se, ako čitalac tako hoće, može povezati s jutarnjoim zvezdom, ali ne mora, jer drugi će likovi zvezdu samo konstatovati, a čudne i zastrašujuće događaje – svirepo ubistvo s elementima mračnog i krvavog rituala, na primer, ali i odbijanje klinički mrtvog čoveka da umre (s kakvim je samo majstorstvom Knausgor opisao tu epizodu od koje će se čitaoca proći srsi od nožnih prstiju do korena kose) – neće ni na koji način povezati s nebeskom pojavom. Upravo se u takvim odlomcima i s takvim nosećim likovima, poput novinara Justejna koji kreće u Odiseju opijanja po bergenskim kafeima, ili njegove žene Turid, medicinske sestre koja radi u ludnici, vidi književna funkcija uvođenja “čuda” u pripovedanje: čudo, naime, nije nikakvo čudo pre nego što se uroni u tumačenje. Čudo, naime (kao uostalom ni činjenica), nije ništa pre nego što se poduhvatimo tumačenja, a Knausgorov roman upravo pleše po toj žici između događaja i tumačenja događaja, između činjenice i toga da ta činjenica, kao puka informacija, ne znači savršeno ništa. Problem s tumačenjima je, međutim, što ne postoji unapred dati okvir tumačenja. Studentkinja Iselin će videti ono što niko drugi ne vidi, a da li to ima veze s jutarnjom zvezdom, ili je ona naprosto luda, to će svaki čitalac morati da utvrdi sam.

Iako nema nikakve sumnje da je Knausgor napisao izvanredan (kriminalistički?) roman, sa snažnim, najčešće presudnim društvenim, porodičnim, ili ličnim kontekstom – nikada romani jednog Stiga Larsona ne bi bili to što jesu bez složene slike društva na čijoj se pozadini odvija krimi zaplet – na ovom mestu nam se važnim čini, pre svega zbog komunikacije s čitaocem, ponuditi kritiku jedne ravni ovog teksta. Knausgor je, naravno, sklon esejiziranju. Ogroman deo šestog toma Moje borbe veliki je esej o Hitleru i koječemu još, kao što i Knausgorovi likovi, oni obrazovaniji, s vremena na vreme “filozofiraju” ili teoretiziraju. Može se raspravljati o tome da li je eseju iz šeste knjige tu mesto, te kakva je njegova književna funkcija. S druge strane, pustiti književnog lika da “filozofira” sasvim je u redu sve dok je funkcija “filozofiranja” književno opravdana. U Jutarnjoj zvezdi, međutim, dva lika – sveštenica Katrine, koja uza svu posvećenost svome poslu i teologiji ima i ozbiljan bračni problem, te Egil, sin bogataša koga novac ne zanima i koji je opsednut problemom smrti i teološkim objašenjenjima smrti, ali je prinuđen i da se posveti desetogodišnjem sinu kojeg jedva da poznaje (dakle neprestana Knausgorova igra između svetog i profanog) – kao da svoju književnu funkciju prepuštaju Knausgorovim teološkim opsesijama. Ovde se vrlo hotimično odgovornost prebacuje na pisca (a ne na likove) jer kao da pisac preuzima reč tamo gde je upravo likovima trebalo da oslobodi prostor za govor ili za delovanje. Knausgor, dakle, kao da interveniše na mestima gde je trebalo da se povuče i likove prepusti njihovim odlukama, ili, ako tako neko više voli, sudbini. Najpre će sveštenica Katrine (odnosno Knausgor) čitaoca da smori svojim propovedima na sahrani jednog čudnog lika, a potom, što je ozbiljnije, poslednje poglavlje dobrim je delom posvećeno rečenom Egilu i njegovim teološkim opsesijama kojima se, međutim, ne može pronaći književno opravdanje. Duga i isprazna teološka-mistička rasprava, s puno opštih mesta na koja filozofija ima vrlo uverljive odgovore (ali filozofiju treba čitati), a potom i nedovoljno motivisan (premda ne i nedinamičan) susret s neznancem u vozu, unekoliko kvare čitalačko uživanje i navode na pomisao da Knausgor nije baš znao kako da završi svoj gotovo spektakularni roman. Naravno (da ne bude zabune), ako je jedan Lav Tolstoj svoje remek-delo Rat i mir mogao da završi bespotrebnim, smarajućim i ispraznim “filozofiranjem”, a da ne ošteti sam roman, ni Knausgorovo teologiziranje neće bitnije naštetiti romanu, ali ostaje izvestan žal što ovako dobar tekst nije dobio i odgovarajući završni potez, makar kao novi početak.