Sizifovska težnja za spajanjem

Tragedije su bile nerazdvojni deo religioznog, političkog i društvenog života drevne Grčke. U Heladi se politički, umetnički i moralni život nije ni mogao zamisliti van države kao ustanove u kojoj se zajedno i u međusobnoj povezanosti ostvaruju politički interesi, umetničko stvaralaštvo i pravičnost kao vrhunsko dobro zajednice. Za stare Grke čovek, kao pojedinac, iznad svega teži najvišem dobru, koje može da ostvari jedino kroz zajednicu sa drugim ljudima, pa je tako ideal države dostizanje najvišeg dobra ili pravičnosti. Grci su u tragedijama, podseća nas Šeling, tražili i nalazili takvu ravnotežu pravde i čovečnosti bez koje se njihov smisao za moral nije mogao zadovoljiti, jer se u samoj toj ravnoteži najviši moral i ostvarivao.

Novo i redigovano izdanje Grčkih tragedija, u izdanju Derete, koje sadrži dvanaest najznačajnijih sačuvanih drama trojice velikih grčkih tragičara, Eshila, Sofokla i Euripida, izraz je sizifovske težnje da se razlika između dva sveta i vremena umanji. U tome su, kao i u prethodnim izdanjima, od pomoći objašnjenja i napomene prevodioca dr Miloša Đurića. Tragedije Eshila, Sofokla i Euripida nudile su antičkoj publici poznate mitološke i fabularne obrasce, društvene i estetičke modele koji su preispitivali svaki oblik stvarnosti, ne dovodeći u pitanje zasnovanost grčkog društva u polisu. Preispitivanje mitoloških i religioznih obrazaca na nov i umetnički pouzdan način dovodilo je publiku do katarze: oslobađanje emocija, pročišćavanje osećanja, saznavanje sveta ne samo kakav je bio ili kakav jeste, već kakav bi mogao da bude. Gledalac starogrčke tragedije živeo je u svetu u kome su mitološka bića deo svakodnevnice, a Homerove i Hesiodove priče, ma koliko to Platonu smetalo, podjednako istinite kao dela filozofa. Čitav svet tragedije bio je jedno ogromno, neprekinuto sada, ispunjavajući smislom svaki trenutak proveden u Dionisovom pozorištu. Pesnici su koristili verovanja publike, poigravali se njenim očekivanjima i osećanjima, ne da bi ih izigrali i ostavili bez vere, već da bi u otkrivanju smisla, kroz oblikotvorno jedinstvo lepog, istinitog i dobrog – nagovestili i skriveno, podsvesno, nagonsko i smrtonosno – dionisku suštinu apolonske forme.

Današnji gledalac kontekst savremene drame nikada ne poznaje u potpunosti. Kada je u njega dobro upućen, posmatra ga odvojeno od drame koju gleda ili čita. Još je veća razdvojenost savremene publike od konteksta antičke drame: koliko god obrazovanjem bio pripremljen za njeno čitanje i gledanje, svet (post)informatičkog i potrošačkog društva neumitno ga udaljava od izvornog doživljaja antičke drame, kao jedinstva pesničkog, političkog i etičkog. Mit se prihvata kao izmišljena priča, pesničko kao jedna od formi potrebnih za uspešnu komunikaciju i razmenu dobara, političko kao način postizanja moći i ostvarivanja interesa. Tragedije o Prometeju, Orestu, Edipu, Antigoni, Hipolitu, Ifigeniji ili Medeji danas se čitaju ili gledaju u pozorištu kao nizovi dobro povezanih priča koje osvetljavaju neke aspekte čovekovog života. Mitološko više nije pesničko, niti su mit i pesma kao traženje herojskog u kriznim vremenima suština političkog.

Antičke tragedije riznica su znalački napisanih zapleta, preokreta, prepoznavanja i načina izazivanja strašnih i bolnih osećanja. Događaji predstavljeni u tragediji su univerzalni, opšti, uči nas Aristotel, samo onda kada se odvijaju u skladu sa prethodnim zbivanjima i ljudskim odlukama koje su se nametnule logici dešavanja u svetu. Kad se univerzalne pravilnosti otkriju – postupci postaju razumljiviji – a to je moguće kada se događaji odvijaju po zakonima verovatnosti ili nužnosti. Tragička nesreća mora biti velikim delom nezaslužena, ali ne sme biti posledica slučaja ili loše sreće, jer bi tako lanac uzročno-posledičnih događaja bio oslabljen ili prekinut. Nesreća mora nastupiti kao posledica pogreške. Sa osećanjima junaka možemo se poistovetiti samo ako su ona slična našima i tek tada možemo pretpostaviti da bi u istoj situaciji osećali i delovali slično junaku tragedije. Zato se i danas divimo postupcima likova koji moraju biti dobri, primereni, slični nama, običnim ljudima, ali i dosledni u svojim postupcima, mada ih doslednost dobru neumitno vodi ka katastrofi i njihovoj tragičkoj sudbini. Divimo se i igri bogova i sudbine sa izuzetnim, plemenitim junakom, koji strada jer želi da zna, ali ne zna sve ili ne stiže da na vreme sazna, zaslepljen svojom besomučnom potragom za otkrivanjem svih tajni, svih znanja, kako ništa ne bi bilo sakriveno i nepoznato.

Verovatno je to i najveći dar koje nam starogrčki tragičari mogu darivati: savremeni čovek, zaslepljen svetlošću ekrana, ne čuje svoje misli i osećanja, ne vidi i ne prepoznaje bližnje. Žureći da otkrije sve tajne i zagonetke sveta, da prikupi sva dobra i sve utiske, on nema vremena da spozna samog sebe. Umetničko delo prošlosti svoj smisao u sadašnjosti ostvaruje samo ako budi pitanja u nama: zapitanost je signal obnove duhovne egzistencije, a mogućnost da nam umetničko delo prošlosti pokrene biće u potrazi za smislom, više je nego dovoljno opravdanje postojanja umetnosti i poezije. Ukoliko nas poezija pokrene da postanemo bića koja sopstvenu egzistenciju ne doživljavaju kao iluziju ili senku, a društvo kao simulaciju, nada da se na nov i samim tim nepoznat način ostvari prekinuto jedinstvo pesničkog, političkog i etičkog bila bi makar sačuvana, ako ne sasvim obnovljena.