Sitne, male sreće i zec Petar

Jedan od najpopularnijih likova svetske literature za decu koji je drag i odraslima je zec Petar, Beatriks Poter. Knjige o njemu objavljene su u 110 zemalja na 45 jezika, na raznim pismima sveta uključujući Brajevo i hijeroglife. Međutim, u Srbiju je, onako kako ga je pre 117 godina opisala i nacrtala Beatriks Poter, zec Petar prvi put stigao tek ovih dana.

Izdavačka kuća „Data status“ objavila je (savršen tajming: pred Uskrs) Sve pustolovine zeca Petra, originalno i autorizovano izdanje britanske izdavačke kuće „Frederick Warne & Co.“ četiri priče u kojima je zec Petar glavni junak. Predvodi ih Priča o zecu Petru, prva i najpoznatija priča Beatriks Poter. Podsetimo je se: mama je rekla Petru i njegovim sestrama da u njenom odsustvu nikako ne zalaze u baštu Makgregorovih, kako ne bi, kao njihov tata, završili u piti gospođe Makgregor. Sestrice su poslušale, a Petar nije. Potrudio se da nađe rupu u ogradi i prepustio se uživanju u salati i rotkvicama. Šargarepu nije dirao zato što on, za razliku od svih ostalih zečeva, više voli rotkvice. Gospodin Makgregor ga je otkrio, pojurio, Petar je bežeći izgubio cipelice i plavi kaputić sa mesinganim dugmićima, i jedva se dokopao kuće. Mama, zauzeta spremanjem večere, samo se ovlaš zapitala gde li je Petar opet izgubio kaputić, skuvala mu čaj od kamilice zato što mu nije bio dobro, ali mu je dala samo jednu kašičicu, dok su sestrice večerale hleb, mleko i kupine.

Zašto samo jednu? Da li je to način na koji mama kažnjava neposlušnog Petra, da li je čaj od kamilice u zečjem svetu lek koji se dozira na kašičicu, da li je… Biće da je tačan odgovor – zato što je tako htela Beatriks Poter. Jer, svako procenjuje drugačije. „Iz perspektive gospodina i gospođe Makgregor, Petar i njegovi drugari su obične štetočine“, kaže Vladimir D. Janković, prevodilac zbirke Sve pustolovine zeca Petra. „Kako nas Beatriks Poter navodi da štetočine ipak doživimo kao heroje, da se saživimo s njima, da navijamo za njih? Ona to čini na jedan iskren, simpatičan, gotovo naivan način, životno prihvatljiv, koji se tiče zdravog, opravdanog mangupluka. To je jedna od onih igrarija koje ljudskim životima donose malo čistog veselja, bez pakosti i podmuklih simboličkih značenja.“ Vladimir D. Janković kaže da u knjigama Beatriks Poter „ima nečeg prerušenog starog u poimanju životne radosti kao eliksira koji će nam život ili produžiti, ili učiniti boljim, ili ulepšati, ili – što će najpre biti – obogatiti sitnim, svakodnevnim srećama i, pre svega, svešću o tome da su te sitne, male sreće zvezde na nebu našeg postojanja i da one sijaju čak i kad ih mi ne vidimo od oblaka.“

Da su priče o zecu Petru i za decu i za odrasle, njihov prevodilac obrazlaže činjenicom da Beatriks Poter „za razliku od mnogih autora koji su svoje stvaralaštvo usmerili ka najmlađima, nije ni najmanje opterećena formalnim, pa čak ni sadržinskim aspektom onoga što bismo danas nazvali obraćanjem određenoj ciljnoj grupi. Otuda ni prevođenje njenih priča nije bio generacijski ili dramski izazov – da prevodilac mora da se uživljava u ulogu deteta-čitaoca, ili majke-čitateljke, ili oca-čitaoca. U jezičkom smislu, Poterova je krajnje jednostavna. Ona piše čoveku i za čoveka. Ljudskom biću i za ljudsko biće. A ima i taj mali dodatak, kao da ostavlja poruku i za neki drugi, odnosno četvrti oblik: za nešto ili nekoga, ko nije ni dete ni odrastao ni ljudsko biće.“

Do sada je u svetu prodato više od 45 miliona primeraka Priče o zecu Petru. Kad ju je napisala, Beatriks Poter je poslala rukopis na adrese šest izdavača. Svi su je odbili, pa je zato sama finansirala štampanje, za porodicu i prijatelje. Tada je imala 36 godina, nije bila udata, a očigledno kadra preduzetništvu. Bilo je to, blago rečeno, neuobičajeno za tadašnje poimanje šta jeste a šta nije prikladno ženi. Iduće, 1902. godine, Priče o zecu Petru objavio je „Frederick Warne & Co“ na inicijativu Normana Vorna, jednog od članova kompanije. Uspeh je bio neočekivano veliki. Naredne godine dizajnirala je i patentirala igračku zeca Petra, pa je tako on postao prvi licencirani lik u istoriji i prva igračka nastala po liku iz literature. Sledeće godine proizvela je igricu „Zec Petar“ za dva igrača. Smatrala je da će ovi neliterarni oblici zeca Petra pomoći knjizi, što u to vreme na taj način još niko nije razmišljao. Najbolji primer i koliko je bila u pravu, jeste film Mis Poter (2006) sa Rene Zelveger i Ijanom Makgregorom u glavnim ulogama, koji je znatno uticao na popularnost njenih knjiga u ovom veku.

Nakon prvog literarnog uspeha sa zecom Petrom, Beatriks Poter je nastavila da piše o njemu i njegovim drugarima: zecu Bendžaminu, patki Jasmini, gospođi Mišici, Veverku Oraščiću, gospodinu Liscu, gospođi Bodljičić, gospodinu Jeremiji Alasu, mačetu Tomi i ostalima u obličju životinja i ljudskim životima. Tokom pisanja sarađivala je sa svojim izdavačem, Normanom Vornom, što je prevazilazilo tadašnje norme ponašanja. Njene „male knjige“, kako je nazivala svoje ilustrovane priče, donele su joj finansijski uspeh, pa se osamostalila – opet nedopustivo. Verila se sa Normanom iako su njeni roditelji smatrali da on nije dorastao njenoj klasi. Pristali su da ona nosi njegov prsten zato što je par pristao da ne objavi veridbu i da odgodi venčanje. Mesec dana nakon toga, Norman je umro od leukemije. Ostatak života Beatriks Poter vezan je za imanje Hil Top na Lejk distriktu, koje je kupila novcem zarađenim od prodaje knjiga. Tamo je pisala, bavila se domaćim životinjama, kupila je i održavala 15 farmi, podržavala je rad britanske zajednice za očuvanje prirode, ovce koje je gajila pobeđivale su na takmičenjima, postala je prva žena na čelu zajednice uzgajivača ovaca u Herdviku…

Knjige Beatriks Poter su izdavački fenomen: svakih 15 sekundi negde u svetu neko kupi njenu knjigu. Sada je to moguće i u Srbiji.