Kada je Branko Pleša režirao Razvojni put Bore Šnajdera (i igrao naslovnu ulogu) u Ateljeu 212 krajem šezdesetih godina, on je komad Aleksandra Popovića postavljao kako je napisan – kao kritiku periferijsko-zabušantskog mentaliteta koji je našao svoju sigurnu nišu u socijalizmu. Tada je partija SKJ bila veoma jaka i reći da neko preko partijskog kadriranja prelazi iz jedne u drugu radnu organizaciju i redom ih uništava bilo je vrlo hrabro. To su bili počeci kritičkog preispitivanja socijalizma u našem pozorištu. U međuvremenu, socijalizam je propao i o njemu se, kao i o svakom pokojniku, danas govori sve najbolje. Zato bi se moglo postaviti pitanje: ima li smisla režirati komad koji kritikuje maligne pojave u socijalizmu i može li se kroz tu postavku uopšte govoriti o našem dobu koje je toliko različito od Jugoslavije šezdesetih godina 20. veka? U tekstu “Bolna nužnost života” reditelj Egon Savin zapaža da “Niko kao Popović u našem političkom pozorištu nije jasnije izjednačio srpsku buržoaziju i proleterijat. Pokazao je da je reč o ljudima istog mentaliteta koji prema nalogu vremena menjaju pozicije i uverenja bar dva-tri puta u životu jer neimaština vlada, valja opstati.” Ovakvim pristupom Popoviću reditelj ga je u stvari približio svojim novijim tumačenjima Nušića (Pučina JDP i Pokojnik CNP). U ovim predstavama Egon Savin se bavi pitanjem kako su pojedinci sa društvene margine i bez posebnih kvalifikacija, sa nekoliko promućurnih poteza stigli na vrh. “Uža specijalnost” reditelja Egona Savina je da komad koji je pisan u jednom vremenu delikatno pomeri u pravcu našeg vremena, ali tako da drama ne izgubi kvalitete koje ima zahvaljujući svom kontekstu i da ti kvaliteti rezoniraju sa našim savremenim trenutkom. Ovaj pristup primenio je i u postavci Razvojnog puta Bore Šnajdera.
Egon Savin je postavku Popovićeve drame počeo temeljnom adaptacijom. Kod Popovića Bora je šnajder kome je partija dala da vodi prvo voskarsku, a zatim limarsku radnju. U JDP-u Bora je predsednik opštine. Gledajući savremeni, ovdašnji kontekst to je logičan izbor. Danas sitni politički aparatčici “operišu” na nivou opština. Tu oni skupljaju političke poene, zapošljavaju podobne, forsiraju ljude da se učlanjuju u njihovu partiju, pokušavaju da kontrolišu lokalne privrednike… Istovremeno, to opštinsko kadrovanje nije bilo strano ni socijalizmu tako da je Egon Savin u svojoj postavci mogao da zadrži socijalističku ikonografiju. To je za reditelja važno jer on želi da nam kaže da se ikonografije menjaju, ali da mentalitet ostaje isti. S druge strane, ova promena je otvorila nekoliko problema. Prvi se tiče jezika: ako su junaci predstave činovnici, kako opravdati Popovićev jezik koji je osim na periferijskom zasnovan i na zanatlijskom žargonu. Drugo, ako Bora nije šnajder koji vodi limarsku radnju onda mu Špira klonfer nije neposredna konkurencija čime se potencijal za dramski sukob osetno smanjuje. Treće, ako Bora ne ide iz siromašnije voskarske u bogatiju limarsku radionicu onda se gubi gradacija. Ove izazove reditelj je nastojao da razreši kroz adaptaciju i rad sa glumcima.
Kada slušate tekst Ace Popovića sa scene JDP-a stiče se utisak da su sve njegove najpoznatije karakteristike narasle do hiperboličnih dimenzija teatra apsurda. O bliskosti Popovićevog stila sa teatrom apsurda dosta je pisano kod nas. Egon je ovde ponudio novo, savremeno scensko tumačenje tog fenomena. Više se ne radi o tome da junaci govore mešavinom provincijsko-periferijsko-majstorskog jezika već da nas oni agresivno zasipaju gomilom reči koje su očišćene od smisla. Uopšte nije važno odakle su one stigle u jezik lika već je cilj da se masom različitih reči sakriju zloćudne namere onoga ko ih koristi. Ako ćemo pošteno i sasvim iskreno, to jeste karakteristika jezika koji se koristi u savremenim medijima u Srbiji. Svakodnevno se suočavamo sa tipovima koji neverovatno mnogo brbljaju samo zato da niko ne bi mogao da im postavi pitanje o njihovim nedelima. Upravo to je karakteristika svih likova u ovoj predstavi. Brbljaju da ne bi ništa rekli i da niko ne bi stigao da im postavi smisleno pitanje. Takav pristup jeziku zahtevao je i da likovi u postavci budu što izrazitiji i plastičniji.
Svaki glumac je nastojao da napravi vrlo izrazit tip sa snažnim i karakterističnim gestom i licem koje se izobličilo u masku tako da svako za sebe deluje kao upečatljiva groteskna skulptura. U tome je glumcima jako mnogo pomogla kostimograf Lana Cvijanović koja je kroz kostim dodatno podcrtala i jugoslovenski šmek. Nenad Jezdić kao Bora Šnajder nosi bradu i odelo kao nekakav gospodin-intelektualac u pokušaju. Međutim, ništa na njemu nije ni skladno ni lepo. On je slatkorečivi partijski ljigavac koji “ume da se postavi” i da gestom i intonacijom da praznom govoru težinu i značaj. Selimir Irfana Mensura izgleda kao karikatura starog Moše Pijade. On je dobrano izlapeo, veoma je spor, mnogo toga oko sebe ne vidi, ali još uvek odlično prepoznaje šta jeste, a šta nije u njegovom interesu. Za potrebe ove uloge Irfan Mensur se ne samo transformisao kostimom, maskom i gestom već je promenio i impostaciju glasa. Selimira kao senka prati Obezbeđenje koga igra Lazar Đukić.
Iz igre ova dva glumca mi shvatamo koliko je Selimir uticajan, koliko je izlapeo i kako partija preko pripadnika tajnih službi drži na oku svakoga i koriguje ono što treba korigovati. Prisustvo nečujnih lica, pored obezbeđenja to je i milicioner (Đorđe Pantović), stvara atmosferu opšte nesigurnosti i paranoje koja dodatno motiviše prenaglašeno postupanje likova. Špira klonfer Nebojše Milovanovića je karikatura srpskog domaćina sa trbušinom. On mnogo viče, odlučno hoda, ume i ruku da digne, ali vrlo dobro zna da se vlast nikada ne sme direktno napasti već kad grdi gleda negde u stranu i priča u vetar – što je sigurno, sigurno je. Ognjen Nikola Radulović igra Miloja. To je jedini lik u ovoj predstavi koji ima transformaciju. Počinje kao nekakva izrasla, infantilna zamlata u kratkim pantalonicama. U završnici njegove geste i njegovo dobro skrojeno odelo ukazuju da je pred njim sjajna partijska karijera potpomognuta saradnjom sa organima bezbednosti. Vitomir Kambasković Radovana Vujovića je namršteni brka koji sedi na partijskim sastancima raskrečenih nogu i svaku priliku koristi da viče i muški odmahuje rukom. Na prvi pogled reklo bi se da ga muči nepravda i neproduktivnost kolektiva, ali on u stvari galamom pokriva želju da u gužvi i on nešto ućari, ali da se ipak ne zameri onima kojima se ne treba zamerati. Piklja Branislava Lečića je plašljivi gušter koji se šunja unaokolo loveći svoju priliku. Likovi Bore, Kambaskovića i Piklje u ovoj postavci dobili su dodatni nivo – oni su neka vrsta seksualnih predatora koji pokazuju da žena u ovo društvo može da uđe kao rođaka/supruga ili ljubavnica. Rozika i Lina su predstavnice ta dva stereotipna modela kako se žena prilagođava. Lina Branke Šelić je dizajnirana kao provincijska Jovanka Broz. Iza stroge i dostojanstvene maske drugarice-dame krije se uplašena malograđanka koja uspeva da kontroliše svoje geste, ali je izraz lica svako malo razotkriva. Rozika Tamare Dragičević je provincijska prostitutka koja ima širok raspon “klijenata”. Nasuprot Lini koja se drži kruto Rozika se stalno namešta, pozira i nudi. Žena u ovom društvu kao da ne može da ne bude seksualno iskorišćena i kao da ne može da kaže ne, već samo da pokuša da kapitalizuje svoju “uslugu”. Najizrazitiji primer te borbe je slučaj čistačice Goce (Milica Gojković). Ona je reprezent hora trudnih kafe-kuvarica / pionirki /čistačica (Katarina Rajković, Anđela Kuzmanović, Dunja Antić, Jana Rokić i Lana Vukašinović). Goca kao i svi drugi puzi, kuka i moli i na kraju osvoji tako željeno mesto u kancelariji. Ali, ona i njoj slične najviše daju, najmanje dobiju te su zato jedine prave žrtve sistema u kome su partija i ideologija tek maska iza koje se krije beda i strah od gladi.
Reditelj Egon Savin je za glumce napravio znakovit scenski prostor. Prostor se sastoji od tri punkta sa stolovima koji su pod kosinom i koji su metafora ukrivo izraslog sveta. Ta slika krivog prostora u skladu je sa nerealističkom i izrazitom glumom. Sve zajedno daje snažnu i upečatljivu sliku sveta koja nas u prvih deset-dvadeset minuta predstave ostavlja bez daha. Problem je u tome što se ta slika nema kuda dalje razvijati i mi od početka do kraja gledamo istu situaciju, isto stanje i iste odnose, a to, naročito u drugom delu predstave, postaje zamorno i monotono. Razvojni put Bore Šnajdera više nije priča o političkom usponu i padu jednog šnajdera već priča o društvenom stanju koje kod nas, po osećanju Egona Savina i njegove ekipe, traje decenijama i čija su metafora svi likovi zajedno sa Borom Šnajderom na čelu.
S druge strane, stoji činjenica da mi još uvek čekamo savremeni domaći komad koji bi nas sa takvom žestinom i preciznošću suočio sa društvenim i klasnim pitanjima našeg doba.
