Samostalnom izložbom Saše Marjanovića „Pretvaranje u kamen“ 1. juna ove godine otvorena je Galerija A u Zemunu. U njoj će se, zahvaljujući bliskoj saradnji kolekcionara i galeriste Peđe Aćimovića, vlasnika Galerije A, sa Kristijanom Degenom, galeristom iz Bazela, pored radova savremenih umetnika iz Srbije, uskoro naći i dela savremenih umetnika iz celog sveta.
Uslov za saradnju sa umetnicima sa svih meridijana biće njihovi novi radovi koji će se pojaviti prvi put u novom izlagačkom prostoru u blizini zemunske evangelističke crkve. Tako se i Marjanović, ovom prilikom, prvi put oprobao u skulpturi. Centralna figura je Gorgona, okružuju je skulpture, a svaka od njih označava jedan oblik „okamenjenosti“. Pesnik Vojislav Karanović, koji je otvorio izložbu, kaže da smo se i na ranijim crtežima i slikama Saše Marjanovića „kao znakom pretećeg otuđenja sveta“ susretali s maskama. Sada su to, kako navodi, „figure koje su u potpunosti deo tog otuđenog sveta“.
Saša Marjanović je, sem u Srbiji, izlagao u Austriji, Italiji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Japanu, Grčkoj, Pakistanu, na Tajlandu, na sajmovima i izložbama, grupnim i samostalnim. Živi od slikarstva. „Kada sam shvatio da ću u ovoj zemlji samo da preživljavam, odlučio sam da makar radim ono što volim“, kaže Saša Marjanović na početku razgovora za „Vreme“. Njegove slike našle su svoje kupce od Beograda do Lozane i Ciriha, od Milana, Beča i Minhena do Atine i Soluna, od Islamabada do Tokija. Rođen je u Majdanpeku 1976, školovao se za montera TT mreže. Posle srednje škole i nekoliko godina lutanja, odlučio je da ode na prijemni ispit na Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu. Nije morao da dolazi drugi put. Diplomirao je u klasi profesora Gordana Nikolića na FLU gde je i magistrirao. Član je ULUS-a.
„VREME„: Može li se živeti od slikarstva od prvog do prvog?
SAŠA MARJANOVIĆ: Ako ste spremni na žrtvu, da. Na studijama FLU su nas savetovali da napravimo kompromis. Nađite radno mesto u školi ili drugi posao od kojeg ćete puniti frižider i plaćati račune, a u slobodno vreme – slikajte.
Drugi je način da radite „nešto za tržište“, nešto što se „prodaje“, senzacija, podilaženje publici. Sve zavisi od stomaka.
Za koji ste se kompromis vi opredelili?
Izučio sam drvorezbariju. Ikonostase i stilski nameštaj sam pravio. Kada sam se zbog ove izložbe posvetio skulpturi, taj moj zanat mi je dobro došao. Posle dve godine firme u kojima sam radio su propale, a onda sam prodao nekoliko svojih slika i to studentskih. Bile su beskompromisne i kao takve su našle put do kupaca. To mi je bio znak da pokušam bez kompromisa. Počelo je vreme žrtve i askeze. Prodam jednog meseca sliku, ali ne znam šta će biti sledećeg. Deo novca moram da uložim u nove slike koje radim svaki dan, disciplinovano i posvećeno, a deo novca rasporedim u koverte, za frižider i račune. U svaku kovertu odvojim prosečnu platu, naredna tri meseca, i toliko mogu na miru da radim. Deset godina nisam putovao, neke moje kolege prodaju sliku i otputuju na mesec dana. Tek poslednjih 5-6 godina obilazim muzeje, galerije, sajmove po svetu. Kad ljudi osete da ne odustajete, veruju vam. Treba imati i mentalnu disciplinu. Mnogo kvalitetnih ljudi je otišlo iz slikarstva, nisu imali mentalnu disciplinu. Umetnost je trajanje a ne trenutak. Prvih pet godina je bilo najteže. U međuvremenu sam upoznao Peđu Aćimovića (vlasnik Galerije A, prim.n), dobar deo života posvetio je afirmisanju naših umetnika u svetu, ali i obrnuto, privlačenju umetnika iz sveta da izlažu u Srbiji. Pamtim početke, slanje mejlova na koje niko ne odgovara, odlaske na artsajmove koje nam je omogućio upravo on, u Bazelu, Milanu, Cirihu… Sve je to bila Peđina lična inicijativa, verovao je da je važno da se izmerimo sa savremenim umetnicima i pokažemo svoju produkciju u svetu. U jednom trenutku je rešio da otvori galeriju. I to je ova Galerija A.
Nikad niste pokušali pomoću neke institucije?
To znači da treba da odgovorite na zahteve kustoskih selekcija, a tada niste više umetnik nego izvođač radova. Umetnik treba da se bavi svojim radom, da istražuje, i zato sam svesno odlučio da budem svoj na svome, sistem spojenih sudova ne prihvatam, ne mogu i ne umem da radim nešto što se kosi sa mojim pogledom na umetnost. Jesam zbog toga od početka skrajnut, pomeren, skoro izopšten, s druge strane, živim samo od svog stvaralačkog rada. Istoričari umetnosti treba da istražuju rad umetnika, a ne da umetnici budu u njihovoj službi i odgovaraju trenutnim društveno-političkim „potrebama“.
Vi to zovete „sistem lajkovanja„?
Pa da, treba da imate želudac da pravite „prijateljstva“ sistemom lajkovanja, nije to lako. I ne odnosi se samo na umetnost i kulturu, na takvom piramidalnom sistemu građene su sve institucije u ovoj zemlji, zato se ne treba čuditi što su urušene, ne treba se čuditi lažnim doktoratima i kupljenim diplomama. Nikad mi nije palo na pamet da konkurišem za neko mesto na FLU, mada sam i magistrirao tamo, jer sam odbijen i na konkursu za nastavnika likovnog u osnovnoj školi u Ripnju. Pomislio sam da za Ripanj, možda, ne treba „veza“ i politička podobnost. Opšte je mesto da se za one koji su odabrani za asistente na FLU i svim drugim fakultetima u Srbiji raspisuju konkursi za svaku sledeću poziciju u karijeri, docenta, vanrednog profesora, redovnog profesora. Ne znači to da svi oni nisu valjali, u bivšoj Jugoslaviji taj je sistem proizveo izuzetne profesore, vrhunske naučnike. Međutim, takav je sistem onemogućio mnogim ljudima izvan povlašćenih krugova da se takmiče i pokažu da su bolji. Jedni su, linijom manjeg otpora, otišli iz zemlje, drugi su se, naprosto, gasili u profesionalnom smislu. Znam izuzetne slikare, umetnike, koji su posle studija odustali od slikarstva. Nisu mogli da se izbore sa sistemom lajkovanja, a nisu imali snage i volje da nastave sami. Opstajem izvan institucija i klanova. U stvari, ne postojim za njih. Ako neka institucija bude imala moje slike – jedan novi japanski muzej koji se još gradi u prefekturi Totori na ostrvu Honšu. Pregovori su u toku. I da vam kažem, dobro sam. Nema dodvoravanja nikome, ne dugujem nikome, o mojim radovima su pisali ljudi koji su stvarno, iskreno pratili ono što radim, Vojislav Karanović, pesnik, Srđan Vučinić, filmski i književni kritičar, dramski pisac i esejista, dr Kajoko Jamasaki, profesorka japanologije na Filološkom fakultetu u Beogradu i novinarka Maja Živanović.
Osećate li se inferiorno na međunarodnim izložbama kao slikar iz Srbije?
Nikad. Ne zaostajemo u umetnosti. Mi nemamo jake kolekcionare, jer su kolekcionari koji bi kupovali radove domaćih umetnika, u stvari, važna karika u tom kontinuiranom pravljenju jednog umetnika. Jedna zemlja, da bi imala umetnike, mora da ima sopstvene kolekcionare koji bi kupovali dela savremene umetnosti. Zašto su se otvorila tržišta američkih galerista koji sarađuju sa kineskim umetnicima? Kineska ekonomija je krenula jakim usponom poslednjih 15-20 godina, američki galeristi su shvatili da imaju interes jer postoji grupacija kineskih kolekcionara koji kupuju kineske umetnike. Zašto bi nemački kolekcionar kupovao radove srpskih umetnika? Nema interesa, kupovaće svog ili nekog ko je internacionalno priznat. Morate imati, dakle, svoje ljude koji će vas podržati, kolekcionare. Ali što se tiče umetnika, njihovih radova, mi ne zaostajemo za svetom. U Galeriji RTS-a 2015. godine izlagali smo Micunori Kurašige, Masami Jošioka, obojica japanski umetnici i Milan Tucović i ja. Jošioka ima galeriju u Japanu u Ginzi, gde smo takođe pravili grupne izložbe. Nas četvorica smo po svemu različiti u smislu izražavanja, porekla, alata, ali ono što se prepoznaje je iskrenost, stvaranje nam je jedini interes.
Slikarstvo i vajarstvo kao tradicionalni načini izražavanja su često zahtevniji, sporiji, novi mediji su brži pa se nekad čini da je slikarstvo u krizi?
Ove skulpture za izložbu počeo sam da radim u oktobru. Postoji prvo tehnološki proces koji mora da se prođe, nisam to znao, potražio sam jednog keramičara da mi objasni rad s terakotom. Nezgodno, radite dva meseca nešto, stavite u peć i bum – eksplodira. Video art, recimo, u tom smislu deluje brže, jednostavnije, ali uopšte ne mora da bude tako. I u jednom i u drugom slučaju je uvek lako prepoznati (ne)iskrenost, samo što je brzina dovela do toga da sadržaj često bude zanemaren. Bil Viola skoro pola veka već istražuje potencijal video arta, to je moćan jezik u savremenom umetničkom izražavanju i on to dokazuje. Ovo jeste vreme trenutne lepote, koja je, u stvari, samo privid, novac je tu na prvom mestu, vrediš koliko imaš novca. Ima slikara koji prodaju svoje slike za 500 evra i onih koji prodaju za 50 miliona evra. Čemu to? Postoji sistem. Gerhard Rihter, najprodavaniji nemački slikar, pričao je u jednom intervjuu kako je u nekom trenutku primetio da cene luduju van njegove kontrole. Napravio je sto malih slika, da budu dostupne običnom svetu, da im cena bude po 2000 evra. I šta se dogodilo? Te slike su ponovo otišle na tržište za skoro pola miliona evra po komadu. Nije mogao ništa, to je sistem.
Vaši 3D objekti deluju kao da su rađeni uz pomoć novih medija, nešto poput holograma ili lajt boksa. O čemu je reč?
Glave su izrađene na tradicionalni način, novo je samo staklo sa kiselinom koja pravi iluziju prostora, zamućenja, pa što više udaljavate objekat on postaje mutniji, nejasniji. Inače je ta metoda kojom sam radio stara, tradicionalna, crkvena. Tako je slikan Hrist Pantokrator u kubetu, udubljen; da bi oko moglo da primi realističan izraz, prvo se crtao veliki crtež, deformisan, da bi udubljen izgledao skladno. Isto sam uradio, samo obrnuto. Crtao sam crteže koji ispupčeni daju tu 3D iluziju. Kada želiš nešto da saopštiš, nebitno je kojim sredstvima ćeš to da uradiš ako je rezultat dobar. Pritom, ne verujem u one priče da je važna samo ideja a ne i realizacija, jedno bez drugog ne može. Ima slikara koji odlično slikaju, ali nemaju šta da saopšte. Postoje ljudi koji misle da imaju genijalne ideje, ali njihov artefakt ništa ne govori. Da bi delo „proradilo“, simbioza te dve stvari je mnogo važna.
